61 62 Branislav Petrović

Разговор с песником Браниславом Петровићем
ПЕСНИК НИЈЕ ПОШТОВАН,
АЛИ ЈЕ НЕОПХОДАН КАО И ЗЕМЉОРАДНИК

     Зашто да кријем: ја се ужасно бојим смрти. И сваки се човек боји смрти. Страх од смрти је најбољи доказ љубави према животу. Али, смрт је прејака чињеница. Она седи за нашим столом, она нас вреба из писаће машине. Њу видимо и у очима жене коју волимо. Она са нама руча и вечера. Смрт нам и у сватове долази. По срцу нам се мува. У џепове нам руке завлачи, пape броји. У живот нам се меша смрт проклетија. 
     Ви, колега Петровићу, већ петнаест година раскивате своје срце и нудите га у истим дозама протувама и часницима. Зашто сте изабрали тај пут? 
     За човека који је 1941, са непуних пет година, гледао стрељање оца из наручја мајке, једини излаз, касније, јесте љубав и према жртвама и према џелатима. Љубав тзв. хуманиста најчешће је једнострана – она је упућена само на оно што је добро у човеку, а против зла је, човековог. Своје припадништво човечанству не видим само у остварењима Хомера, Дантеа, Толстоја, Микеланђела, Баха, Бетовена, Ајнштајна, Мендељејева, Његоша, него и у делима (без наводника) Џингис Кана, Александра Македонског, Нерона, Наполеона, Хитлера... Живот је (није на одмет поновити мисли мудријих од нас) борба супротности. Томе нас, још пре Хераклита, па преко многих, до Хегела, Његоша, Достојевског, уче сви мудраци. Своју припадност људском роду, дакле, не видим само у припадности онима који су стварали светлост – ја морам, ја сам обавезан и осуђен да припадам и онима који су у мрачној служби злу, Ајхман није биће са друге планете. Ајхман је био човек, наш брат, дакле. Кад су га наша браћа, људи, обесили, ја га нисам жалио, напротив, али сам знао да су моја браћа обесила мога брата.
     Често присуствујем суђењима убицама – у њему, убици, увек пронађем део себе, и увек кажем: Тај испред мене, испред пороте, што је убио неког мог брата, мoj је брат. И у мени има нешто од његове несреће, од његовог зла. Па гледам судију – и он, судија, мој је брат. У мени има нешто од његове жеље да служи силама добра, да буде правичан. Вредновање по систему ЦРНО-БЕЛО може се односити на беле и црне овце, беле и црне вране, белу и црну кафу, а нипошто на људе. Човек је оно што се опире категоризацијама. Човек је оно, што се опире поимању. И све што сам, за овог живота, спознао о човеку, јесте да је човек потпуно несхватљива категорија нешто најзагонетније у доступном нам делу васионе. Бескрајно, бескрајно несхватљиво. Ето, то несхватљиво ме обележило...
     Некада је било часно носити то волшебно бреме. Људи су с поштовањем изговарали – пјесник, а данас није тако. О чему је реч?
     Некада, кажеш, било је часно носити то бреме, мислиш, очигледно, на песничко бреме. Људи су, кажеш, с поштовањем изговарали реч песник. Шта да одговорим?
     Поштовање, указивање поштовања (скидањем шешира, качкета, перике) непотребно је. И често је знак лажи. Трговцу, маловарошком, угледном, тек што је преварио збуње ног сељака у својој радњи, на улици скидају шешир, и њему и себи, његови
маловарошани. Поштовање је, почесто, дете страха. Многе су хуље, кроз историју, a и данас, поштоване. Људи лажне мудрости, лажног сјаја, лажног морала. Постоје разне врсте поштовања: бирократско, келнерско, каријеристичко, академско. Поштују се, углавном, лажне вредности. Песник није поштован, и то је добро. Он је неопходан као и земљорадник, а ко је икада поштовао земљорадника? Који чиновник устане кад му у канцеларију уђе земљорадник? А требало би да устане, и у руку да га пољуби. Најпознатији сејач јечма у држави гужва своју капу пред најгорим општинским референтом. Обратно није никада. Ја не тражим поштовање само за земљораднике и песнике, тражим га за све људе, сва звања и сва занимања. Ја поштујем чак и бирократе које никога не поштују. Имају и они своју патњу, тешку, бирократску. Треба поштовати страх малог бирократе пред великим бирократом, ту машинерију људских односа, машинерију која меље достојанство, дружељубље и благост.
     Шта би по Вама требало урадити да поезија, као духовна авангарда, добије оно мјесто које, нажалост, још увијек нема код нас?
     Да ли је поезија духовиа авангарда? Зар тако музичари не мисле о музици? Физичари о физици? Филозофи о филозофији? Историчари о историји? Поезија је само део људских напора и човековог суочења са ништавилом. Она има места сама собом и сама по себи; не видим да је песницима сада боље, или гope, него у прошлим временима. Песнику је, кроз сва времена, тешко, подједнако. И блиставо све, подјед нако. He треба друштво оптерећивати проблемима поезије. Зар је некакав Соција листички савез водио рачуна о Вијону, Рембоу, Дису? Ко је пригрлио Бодлера? Овидија и не могу да замислим другачије него у изгнанству. Подршка је песницима непо требна. To је, у нас, одувек познато и примењује се садистички готово без изузетка. 
     Једна поетска крилатица „да ће поезију писати сви“ није се обистинила. Чак је мало ко и чита. На другој страни, чула су се, а и данас се чују, мишљења да може доћи до смака поезије. Шта Ви мислите о таквим противрјечностима? 
     Да ће поезију писати сви, што је пророковао Лотреамон, тај блистави средњошколац, више је него сигурно. Докази за то већ постоје. Ти докази нису у певању, него у поимању певања. Има ли војника који није написао писмо, војничко. А сва та писма чиста су поезија. Појам поезије морамо шире схватити – понајмање је има у стиховима. Из песничких ковачница најмање ће бити поезије. Највећи песници, по својој природи, не сричу стихове. To је испод достојанства највећих песника. Јер, највећи песници су изнад амбиција малих, мањих, већих, значајних песника. У писмима моје мајке Радованке, мени, вајном студенту, има више поезије него у свим мојим књигама стихова. У њеним писмима о крушки коja је цветала крај бунара и о њеној жељи да дођем бар кад крушке буду зреле, ако због светских и белосветских разлога не могу раније. А таквих писама (од чистог сна) много је, поштари то знају најбоље.
     Ја поезију тражим свуда; толико куђене наше новине, примера ради, пуне су поезије. Поезију ће, дакле, сви писати, и пишу је. 
     
     На ранг листи разних класификација поезија је чак испред науке и упорно држи прво мјесто. У стварности није тако. Њу туче на телевизији, и другдје, најобичнија кафанска тралалајка. О чему је ријеч? 
     Класификација! Драги Љубиславе Милићевићу! Чему класификације! Поезија није испред науке из простог разлога што је наука поезија. Поезија није испред земљорадње, јер је земљорадња дружење са боговима. Поезија није испред љубави, јер из ње настаје. А кад говориш о кафанским певачицама, као да си заборавио своју занесеност пред оном певачицом у Прибоју на Лиму! Ја тако нисам био усхићен ни пред Вергилијем, слободно ми можеш веровати, 

     Значи ли то да долазимо на социјалну функцију поезије и њен феномен, који одолијева, упркос свим препрекама? 
     Поезија нема никакву социјалну функцију. 
     Придружимо ли томе техничку и технолошку револуцију, која је већ право сновиђење романтичарске пјесме – долазимо опет на праисконски зов стиха. Значи, нема врдања – морамо се замислити над судбином пјесме. Морамо, колега Петровићу, изњедрити неку истину? 
     Сјајно! Технолошка револуција, као сновиђење романтичке поетике! Сећам се душебрижника поезије у време кад је човек, наш брат, крочио на месец. Дивно, несигурио, као дете. Чак се говорило о крају поезије. A то је, за мене, био најпоетскији тренутак моје биографије. Сад поред месечине имамо и камење са месеца – зар то није нова шанса за песнике? Поезија је чудо и чуђење: што нам наука више одгонета чудо света, чудо је све веће. Ми свет не можемо демистификовати. Највећим научницима свет је највећа мистерија. Никола Тесла је рекао: СВАКИ ЕЛЕКТРИЧАР ЗНА ВИШЕ О СТРУЈИ НЕГО ЈА. Мит о Сизифу: човек се, у крајњој линији, кад добро промућкамо, узалудним послом бави. Одгонетајући тајну, тајну по тајну, пред већу тајну доводи себе, под већа чуда своју трошну главу подмеће. ЈАСНОСТ би била смрт поезије, али ЈАСНОСТИ (ничег јасног) нема. Од људског организма, па преко организма космоса, па преко оног нашег гимназијског, младалачког, болиог, краја и бескраја, све је једна једначина са две непознате. А мој професор математике, Иван Балковој, често је понављао да се ЈЕДНА ЈЕДНАЧИНА СА ДВЕ НЕПОЗНАТЕ HE МОЖЕ РЕШИТИ. Наравно, ја сам и то покушавао, нажалост, са мало успеха. Техничка чуда нису чуда изван општих чуда, изван чуда природе. Телевизија није изван природе, јер је њен творац човек, чедо природе. На природу одавно не гледам као на пејзаж са овцама и околином. Велике челичане, милионски градови, смог, сплин, компјутери – све је природа. Дивна, тајанствена, мајка наша. Ето, ту је, мислим,
истина.

     Кад му је било најтеже, човјек је посезао за пјесмом. Морао је, уосталом, да мисли неку мисао, да нечему вјерује: „Пјесма нас јс одржала њојзи хвала“. Шта кажете на то? 
     Човек пева и у добру и у злу. Да не наводим настајање блиставе народне поезије, то је познато.Aто је било познато и творцу филма „Бони и Клајд“. Тамо две лепе људске звери, тај Бони и та Клајд (или та Бони и тај Клајд) убијају и певају. Песма је део човека, његовог бића. Ми смо делимично упознати са поезијом Вијетнамаца, бораца за слободу. Кладим се да постоји и поезија агресора, америчких војника у Вијетнаму. И кладим се да та поезија није ништа мање лепа. Певали су људи и у ноћима пред вешање, а један професионални енглески џелат, ту недавно, по казао се као изванредан познавалац Шекспирових сонета. Поезија није резултат племенитости, него бића. И у добру је, и у злу. He треба уништавати поезију злих, јер је и та поезија дете светлости. Чак нека је и дете ЦРНЕ СВЕТЛОСТИ. Јер поезија иије оно што ми хоћемо да она јесте, него оно што сама поезија хоће да јесте. 

     У ратовима људи гину са стихом на уснама – свјесни да су испунили дуг, а у миру? 
    Сви велики покрети, имају своје песнике. Недавно, у разговору, песник Душан Костић рече ми да револуција, без поезије, није револуција. Примера је безброј: Филип Вишњић, Александар Блок, Мајаковски... 

     Говорили смо о крајностима у поезији, a ja бих да говоримо о њеној суштини и њеној вјечитој свјежини и младости. Значи, долазимо на мобилизаторску функцију стиха „Ти што си задужен за громове, за муње, за озон и кише (не штеди бубњеве и чекиће) распали тако распали да цео свет на твоју душу замирише“. 
     Поезија је СВЕ. У томе је њена СВЕЖИНА. 
   
     Ви сте, једном, примијетили да праве поезије нема без патње. Да ли таквом ставу имате нешто да додате. „Реч ти је свака као теретни брод“? 
     Кад слушам добру кафанску певачицу (па још и згодну), ја се МОБИЛИШЕМ. Брижит Бардо је МОБИЛИСАЛА пола мушког човечанства. Фамозна Дара Ружић, из „Мажестика“, мобилисала ме за неколико песама. Па ако те моје песме некога бар мало мобилишу, a ja у то не верујем, немам иишта против. Већ три дана нема кише да кишобран мобилише. 

     Хрватски пјесник Григор Витез, говорећи о поезији Бориса Пастернака, примијети једном приликом да би поезију требало користити у терапији умјесто разних медикамената. Уствари, он се позвао на Осипа Мандељштама, који је тврдио: „Читати Пастернакове стихове – то је као да разгаљујеш грло, појачаваш дисање, обнављаш плућа: такве стихове треба примијенити за лијечење туберкулозе“. Шта ви о томе мислите?
    Слажем се и са Григором Витезом, и са Осипом Мандељштамом, и са Борисом Пастернаком, и са Љубиславом Милићевићем, да поезију помешану са стрептомицином могу употребљавати људи оболели од свих болести. Има ту само једна незгода: поезија изазива хроничну несаницу, поспешује снажно убрзање срца, учи нас дружењу са смрћу па ... коме све то не шкоди слободно препоручујем. 

     Завичајно осјећање код Вас дјелимичио је потиснуто комсмополитским и универзалним значењима. Шта је, за Вас, завичај? 
    Сасвим је нормално што је пећински човек за свој завичај имао пећину у којој се родио, и околину по којој је ловио. Он друге светове иије поседовао. Касније, кад је усавршио оружје, кад је смогао храброст да лови и у даљим шумама, његов се завичај проширивао. Ништа изван сопственог поседа не може бити завичај. Мени, као детету, први завичај била је кућа и један део дворишта. Касније сам освојио цело двориште и мој завичај већ је био већи. Није прошло много времена, а мој завичај је сезао до потока. Постепено, поток, и шума иза њега, били су мој завичај. Још дуго је мој завичај био само у кругу планина које су означавале хоризоит. Mногo касније уследила су путовања која су ми завичај проширивала. Са путовањима дошла су и сазнања. Сви светови које сам видео, или само сазнао, постали су ми завичај. 
    Градови, континенти, сазвежђа. Узмимо Птоломејев космчики систем. Колико се он разликује од најмодернијих космичких система? Шта је завичај? Cвeт у којем човек обитава. А где ја обитавам? Обитавам у целом свету, који сам путовањем и путовањем ума, и путовањем и путовањем ума свих пре мене, умнијих од мене, освојио. Када сам Бескрај спознао као свој завичај, није ми било лако. Чак сам се ужасно осећао. Био сам изгубљен. Једноставно, нисам више постојао.Међутим, само се по себи разуме, да су они симболи бескраја, оне појаве из видљивог света које смо прво упознали, на којима смо се учили, прилагођавали по доласку на свет, из вечне, бесконачне таме, заувек најближи и најдражи. 
     Појам воде, за мене, није Амазон, него Марјановића поток. Појам планине нису Хималаји, него Јелица. Најтајанственији предео на свету за мене, док живим, остаје шума Леса Станића. Ја се свуда осећам као у СВОМ завичају, али моја највећа љубав припада, заувек, оном делу видљивог света који ме, радошћу својих боја и облика, по напуштању мајке, дочекао. Моја обавеза човека, моја мисија човека била је да се отиснем, као пећински ловац, све даље и даље, да свој завичај проширујем, али онај малени део мог садашњег бесконачног завичаја срцу је најближи и најдражи. Схватити завичај у регионалном смислу значи враћање уназад. Значи ићи у супротном правцу од пећинског човека. Значи, ићи према свету пећинског човека, а он је, наш дивни далеки брат, ишао према нама. И дао нам задатак да не идемо према њему, него према онима који долазе после нас. To је једини пут човека. А љубав наша према првом завичају, тој дивној светковини добродошлице света, вечна је. И, из неких непознатих разлога нигде нам, никада, неће бити добро као тамо, у завичају детињства. Ниједну велику реку никада нисам видео, а да је y мислима не упоредим са Марјановића потоком, са Моравом. Ето, то је завичај. To што је Ристо Ратковић у Сахари видео свој Лим, и без Лима није могао ни у Сахари.
     Многи пјесници били су више на страни смрти, него на страни живота. Код Вас је обрнут случај („Боље је бити и миш, но не бити ништа“). Видите ли Ви у пјесничкој авантури Прометеја који, не у име своје, већ у име других, страда? 
     He могу се сложити са тим да има песника који су НА СТРАНИ СМРТИ. У природи је живота да буде на страни живота. Постоји свест о смрти која је доминантна у животу сваког песника. Бити на страни смрти, то је само наш очајнички покушај да се на смрт привикнемо, да не излудимо пре времена. Тешко је прихватити чињеницу да нас HEЋE БИТИ. To голица, непрекидно. Човек, мисаоно биће, склон је довијању, лукавству, он изналази хиљаде зачкољица да надмудри смрт. Његов сан о реинкарнацији, његова луцкаста теорија да је смрт ново рођење, само је део тог његовог лукавства. И очаја. Зашто да кријем: ја се ужасно бојим смрти. И сваки човек боји се смрти. Страх од смрти је најбољи доказ љубави према животу. Али, смрт је прејака чињеница. Она седи за нашим столом, Она нас вреба из писаће машине. Њу видимо и у очима жене коју волимо. Она са нама руча и вечера, Смрт нам и у сватове долази. По срцу нам се мува. У џепове нам руке завлачи, пape броји. У живот нам се меша смрт проклетија. Лажном надом (Есхил) бранимо се од смрти. И то је наша једина одбрана. Тек смрћу осветљене чињенице живота добијају значај нечег величанственог. Заиста, боље бити и миш но не бити ништа. НИШТА! Па то је разлог да се што пре састанемо и до НИШТАВИЛА напијемо!
     
     Гледано по броју објављених књига (Mоћ говора, Градилиште и Проклета да си 
Улицо Риге од Фере), Ви сте за нешто више од десет година објавили релативно мали број књига. Гледано, међутим, по тиражу тих књига, Ви држите рекорд.Очему је реч? 
     He верујем у систем СЕСТИ И ПИСАТИ. Ја нисам могао ни на твоја питања да СЕДНЕМ И ДА НАПИШЕМ ОДГОВОРЕ. Морао сам да их подуже имам уза се, да их читам, одгонетам, губим, тражим. He, не чекам ни ја некакву инспирацију, али једноставно, нешто чекам. Јер, кад бих имао воље да седнем и радим, радио бих нешто паметније од писања песама. Радио бих нешто што би и оне што живе са мном обрадовало. Песме настају кад оне хоће, ја сам само њихов писар, па дактилограф, трговац пред издавачима. Чим осетим да пишем нешто што сам већ негде рекао, па макар и усмено, одустајем. Чему? Оно што је речено, речено је. Зар је важно да ли ћe то бити и записано, и штампано. Сократ није писао. Његова дела постоје само у записима његових ученика. Прави ствараоци су усмени, писари су сујетни шарлатани. Сократ није мислио на то да ли ћe његово дело ОСТАТИ. Он је ширио мудрост као што сунце шири светлост – баш брига сунце шта ће бити са његовом светлошћу. Оно, једноставно, сија. Нажалост, ја сам, ипак, пискарало. Три књиге, није то мало. А с обзиром на то да још иисам прави мудрац и четврта је на помолу. Тек кад се потпуно одрекнем пискарања, знај да сам нешто постигао. Да сам додирнуо идеал.

     Када поезија, којим случајем, као таква, не би постојала, чиме бисте се 
бавили?
Имати кућу, сејати жито, гајити краве и пчеле – то сам и у једној од својих књижица записао. Надајмо се да ће ми се то и остварити. Онда ћеш ми бити драг гост, у мом богатству. 
     Сваки пјесник имао је неки узор и подстрекача коме мора бити захвалан. Коме Ви дугујете захвалност? 
     И то сам рекао: нема будале која ми није била учитељ. Бар да су ме нечему научиле! 

     Ваша лозинка и гесло? 
     Путуј игумане! 

     Ваша покрајина или град? 
     Одговор под бројем 13.

     Koгa препоручујете младим ствараоцима? 
     Нема телефонског именика у који би стала сва имена која им препоручујем.  И не препоручујем.

Разговор водио: Љубислав Милићевић

(Преузето из часописа „Одзиви“, бр. 5, 1973, Бијело Поље)