61/62 Vuk Milatović

Вук Милатовић (1943–2009)
Братислав Р. Милановић
ОТКРИВАО ЈЕ НОВЕ СТВАРАЛАЧКЕ ПРОСТОРЕ
     Био је тек други или трећи дан како су, октобра 1968, почела предавања на Филолошком факултету.
     Неки изразито висок момак, у средњим двадесетим, стајао је с Душком Новаковићем у аули коју је полако обузимао сумрак ране јесени. Мало повијен у раменима, у сакоу од плавог шетланда, дугог, уског лица, с пажњом је слушао шта му Душко говори. Благо се осмехивао док је Новаковић изводио један од својих каламбура. Цела његова фигура деловала је господствено. Тај први утисак који сам стекао тада, док сам га посматрао из далека, немајући ни прилике ни времена да обраћам пажњу на појединости, остао је до данашњег дана.
     – Ово је Вукадин Милатовић, наш колега, песник и књижевни критичар – рекао је Душко, посебно нагласивши оно „књижевни критичар“.
     – Вуко – представио се високи момак пријазно се осмехнувши, главе мало нагнуте на страну, док смо се руковали.
     Мислио сам да је Вуко колега са неке од старијих година.Међутим, иако је од нас био старији, био је бруцош као и ми. Завршио је вишу педагошку школу, предавао неколико година, а онда решио, без имало сујете, да упише Филолошки фалултет, од почетка. Рођен је 1943. године, што тада баш и није волео да се зна. На крају прве године, са списка студената за испит истакнут на огласној табли, из теорије књижевности, отцепио је годину рођења која је стајала поред његовог имена – 1943. Кад смо се слатко насмејали његовом усплахиреном гесту, објаснио је да је то због девојака. „Питаће: Шта ће ту овај деда?“ – рекао је весело. И сад, у разним његовим биографским белешкама, влада забуна око те године.
     Вукадина су његови ближњи звали Вуко, па смо га тако звали и Душко Новаковић и ја, све док није објавио прве песме које је потписао са Вук Милатовић. До тог часа се потписивао својим пуним крштеним именом и презименом. 
     Од првог дана нам је импоновао. Имали смо старијег другара који је могао поуздано да процени јесу ли наши први песнички мачићи за пуштање у свет, или су за бацање у воду. А он је у томе био пажљив, водећи рачуна да не повреди нашу младалачку узнесеност и сујету. Понекад бисмо га послушали, понекад – не. Борили смо се за свој израз, за своја уверења... Само се у младости, толико колико смо ми веровали, верује у реч и у поезију, а он је то већ знао. Већ је био прошао кроз тај првобитни занос. Био је знатно старији од свих песника на „ југосветској“: од Љубице Милетић и Душка пет година,од Драгиње Урошевић шест, а од мене седам... Да сам имао такву предност у годинама, и у висини, ја бих се по холу Филолошког факултета, препуном младих, насмејаних, безазлених лица, кретао као Гуливер међу Лилипутанцима... Али, он се није држао тако. Клизио је достојанствено кроз тај простор, пријатан и предусретљив као неко ко суверено влада својим окружењем.
     Он, Душко и ја смо се дружили у свакој прилици: учили смо заједно, ишли на разне књижевне вечери заједно, носили песме у разне редакције заједно...
     Књижевне вечери су, те јесени шездесет осме, биле извори из којих смо пили посебну врсту енергије: вече поводом књиге Споредно небо Васка Попе, господско, као нека песничка свечаност; па вече младих српских песника са Милошем Црњанским у великој сали Дома омладине: Срба Игњатовић, Ибрахим Хаџић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Радомир Путник, Мома Димић, Предраг Чудић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић. Млади песници као венац око Црњанског који их најављује, а из њих врца снага и полет, домишљатост и дрскост... Препуна сала, која
их је примала отвореног срца, пружала нам је наду да за поезију вреди живети. 
     Вукли смо се свуда, као сенке. Вук, Душко и ја, те јесени шездесет осме, били смо три мускетара Југосветске. И држали смо до себе. Вук нам је, понекад, читао своје много зрелије песме. Иако херметични, његови стихови су били заокружени.Метафоре су имале своју пуноћу. Вукове песничке слике, чак и кад су биле надреалистичке, имале су својеврсну прозирност и оштрину... У суштини, Вук је био најближи неосимболистичкој линији. Користио је и искуства надреализма. Мало који млади песник је у то време могао да пренебрегне изазове
Матићевих и Дединчевих стихова, или снагу израза и бравурозне обрте раног Давича, или оно што је из надреализма и народне поезије извукао Васко Попа.
     Тих година свеколика млађа српска поезија се отварала под струјама поетич - ких ветрова који су дували са свих страна: стражиловско наслеђе и неоромантизам, неосимболизам, критичка поезија, нова авангарда, концептуализам... На делу је било најлепше време индивидуализма. Нико није личио ни на кога, а свако је био у дослуху са неком концепцијом. 
     И сада се, у сентименталним разговорима са понеким од оних што су преостали, а многих више нема, присећам тих дана као времена најлепше збуњености пред изазовима и излазима који су се свакоме од нас нудили. 
     Вук је у свему томе, док су нас тресле разне грознице, остајао стамен, као неко ко засигурно зна свој пут и никуда не жури. Његов ход кроз лавиринте књижевне свакодневице, којима се стиже до прве књиге, био је спор и одмерен, као и његов корак. Нико никада није видео Вука Милатовића да некуд жури. Тако је полако, али поузданим путем, 1973. године до нас дошла и његова прва књига Вечерамо спрам звезда.
     Песме из књиге Вечерамо спрам звезда не разликују се много од ранијих Вукових песама. Васко Попа и Миодраг Павловић унели су у српску поезију принцип мешања светог и митолошког са свакодневним, профаним. Тај принцип прихватили су млади песници и разрађивали га на различите начине. Лепеза се ширила. И Вук Милатовић је у својој првој књизи био на том трагу. Песме из књиге Вечерамо спрам звезда одисале су смиреношћу, а испод тог привидног мира узбуркавао се језик у најнеобичнијим и нејнеочекиванијим склоповима у којима се мешају времена и
простори и творе фантастичне слике. Оно што је било немогуће постаје могуће, оно што је карактерисало свет споља провиривало је у својим необичним преображајима из фантастичних светова што су надирали изнутра, однекуд одоздо, са дна језика и из дубина имагинације.
     Књига је била запажена, у песничком свету понајвише, али то Вука није претерано узбуђивало. Примио је то као нешто што се по природи ствари подразумева... 
     А онда је живот почео да убрзава, или ми се, гледано из ове тачке у времену, сад само тако чини. 
    Уследиле су поред осталих, песничке књиге: Цртежи (1986, „Побједа“, Титоград), Покретач у сну (1992, БИГЗ, Београд), Мала реторика душе: сонети (1998, „Бе летра“, Београд), Светла страна јесени (2002, „Народна књига“ – „Алфа“, Београд)... У њима је Вук Милатовић откривао нове стваралачке просторе, усавршавао свој израз тежећи мајсторству, нарочито у везаном стиху. 
    Истовремено, добар део своје ствралачке енергије Вук је дао педагогији. Написао је на десетине стручних и практичних књига из области српског језика и његове наставе, од буквара па све до докторске дисертације. И ту је досегао висине које за њега нису биле недохватне. Посебан напор уложио је у оснивање и вођење Филолошке гимназије. Био је њен први директор. Затим се, исто тако безрезервно, посветио Учитељском факултету. Његов књижевни и педагошки рад успешно су текли паралелно. Почесто су се, исто тако успешно, и преплитали, све док их смрт није изненада прекинула.
     Пратећи животне стазе отишли смо свако на своју страну, али се никада нисмо толико удаљили један од другога, да бисмо часове који се нас спајали предали забораву... 
     Много година је прошло откако је отишао Вук Милатовић. Читава деценија. И сад ми се чини, понекад, док ходам улицом, кад угледам неку високу прилику чија глава штрчи изнад свих, да то он клизи својим лаганим, а недостижним кораком и одлази заувек својим путем.