61/62 Čedomir Mirković Hartija i zid

Чедомир Мирковић (1944–2005)
ХАРТИЈА И ЗИД
(Поетички оглед)

     Опет ће да се промени време, до јутра ће да обеле врачарски кровови.
     На зиду изнад мог радног стола нoћac су се појавили мрави. По устаљеној линији, крећу се у оба смера: једни замичу према поду, а други се управо отуд појављују и, пошто укосо пређу неколико метара, улазе у пукотину на ивици плафона, очи- гледно настављајући према врху петнаестоспратног солитера.
     Мало-мало па ми колона мрава одвлачи пажњу са хартије по којој пишем. Иду журно, али, при сваком међусобном сусрету, за тренутак застану, додирну се као да један другом нешто важно дошапну. На устаљеним местима оњуше невидљиву тачку, као да je ту остављена порука коју треба у магновењу прочитати, проверити и прoтумачити. Види се да појединци имају посебне улоге; хитају брже од других или се пак после сусрета, нагло враћају назад.
     Држим негде у орману специјалпу креду, добио сам је од пријатеља фармацеута – којом бих могао, са само неколико једва видљивих попречних црта или кругова, да направим панику међу мравима и да, бар за извесно време, њихов пут из- бришем са свога зида. Али, већ одавно сам престао да их терам и да их узнемиравам. 
     У њиховим загонетним подухватима, y њиховом појављивању пред кишу или снег, видим неку тајанствсну снагу у којој je, вероватно, и сама суштина живота. 
     Мрави које посматрам поседују и показују замах сврхе, припадност целини (којој, коликој?) али и појединачну (коју, какву?) улогу. Шта ли управља њиховим тумарањима, где је уписана потреба за походима и кад се та потреба увећава, како су распоређене улоге и саопштени предстојећи задаци? Зашто искрсавају на екрану мога зида баш пред промену времена, и зашто једино тада? 
     Ако бих одлучио, могао бих да их отерам својом заштитном кредом која je продукт високог технолошког ступња цивилизације; могао бих и обичним сунђером, наквашеним, да их се ослободим.Aja их, ипак, гледам са слутњом, која je час обојена усхићењем, а час резигнираношћу, да у њиховом послу можда има више мудрости, више дослуха с вечношћу и више сврхе него у свим текстовима који се ноћас, за хиљадама и хиљадама радних столова какав je овај мој, страсно смишљају и исписују.