61/62 Vladimir Ćorović

Oсам векова аутокефалности СПЦ
Владимир Ћоровић

САВА НИЈЕ ХТЕО ДА ИЗАЗИВА БОРБЕ У ЗЕМЉИ

     За Србију настаде велика опасност кад између Латинског Царства и Мађарске дође до ближих веза. Политички планови ове двојице католичких владара узимали су у своју комбинацију Србију као подручје које им је на путу за непосреднију сарадњу. Њихове намере нису биле скривене. Год. 1216. решише се цар Хенрик и мађарски краљ Андрија да се састану у Нишу, и то с војском и један и други. Очевидно, поход је спреман само против Србије, јер са Бугарском беху у добрим односима. Сам Стеван Немањић пише да је намера противника била „прогнати ме и земљу отачаства мога разделити и себи задржати“. Они су били упутили позив и Стевану да дође на тај састанак. Стеван, дипломатски врло вешт, у споразуму с братом Савом, одлучи да покуша раставити савезнике. С мађарским краљем у последње време није имао никаквих сукоба, па му се споразум с њим учинио лакше могућ. С тога пође са Савом преда њ, пре састанка у Нишу, на границу код Равног (тј. данашње Ћуприје). Ту дочека краља Андрију 10. априла са свима почастима, као пријатеља, и гостио га је дванаест дана. Изненађен, краљ Андрија је одговорио на те љубазности пажњом са своје стране и одустао је од намераване борбе. Кад се тако обезбедио од Мађара, пошао је онда Стеван с Андријом заједно у Ниш, као пријатељи. Хенрик, међутим, „пун гнева и јарости“, није се дао лако сломити. Он је од Стевана на сваки начин тражио један комад Србије, макар и мали. Стеван, сигуран да га Мађари неће напасти, није попуштао и чак се спремао да казни Хенрика. Он даде посести све кланце око Ниша, вероватно и грделичке и сићевачке, да спречи Латинима повратак или да натера Хенрика на попуштање. Хенрику у тај мах није било до борбе. У солунској држави беше дошло до крупних трзавица и Маргарита, солунска владарка, сестра краља Андрије, молила је Хенрика за помоћ. С тога он, кад је наишао на Стеванов отпор и видео да не може постићи што жели простом претњом, одустаде од даље акције. Повлачење му је осигурао краљ Андрија, који је посредовао код Стевана. Одмах из Србије Хенрик је пошао према Солуну, али га је на том путу изненадила смрт, 11. јуна 1216. год. 

     Овај савез двојице католичких владара против Србије, и осамљеност Србије у политици, натераше Стевана да тражи негде наслона. С тим у вези требало је напуштати донекле и чисто православску оријентацију српске државе, како је замишљао Немања и изводио Сава.Можда је чисто католички краљ Андрија већ у Равном тражио каквих обећања у том правцу. Несумњиво је да је Стеван 1217. год. извео крупан преокрет у својој политици. Омогућила му га је свакако брачна веза са Аном Дандало, унуком славног дужда Хенрика, која је остварена негде у то време. Да ли преко Млетака, или непосредно, Стеван је ступио и у везе са папском куријом и тражио тамо поново краљевску круну и извесну моралну потпору. Папа Хонорије III одазвао се тој молби радо, јер она је значила нову тековину римској столици на Балканском Полуострву. Један посебан папински легат, који је преко Спљета отишао у Србију, донео је круну за Стевана и 1217. год. крунисао га њом. 

     Тај преокрет Стеванове политике није био добро примљен у земљи. Традиција православља већ је била ухватила корена. Против Стевана се нарочито диже његов брат Сава, дотадашњи му верни сарадник, главни претставник православља и византијске црквене културе у Србији и по свом чину и по свом светогорском васпи тању. Сава није хтео да изазива борбе у земљи, да је не би изложио каквим непри ликама, него је напустио Студеницу у Србији и отишао у Свету Гору. 

     Међутим, баш ове исте године, 1217, на Балкану настају крупне промене. Место умрлог цара Хенрика дође на цариградски престо Петар Куртнејски, његов зет. Кад се он кренуо на своју царску дужност из Рима, где је био крунисан, покуша да отме, по жељи Млечана, Епирцима Драч. Тим изазва њихову освету. Не успевши под Драчем, цар Петар се упутио сухим за Цариград, али га Епирци на том путу негде око Шкумбе предусретоше и убише. Царева погибија изазва у сплеткама богатом Цариграду збуњеност и читав низ нових интрига и прогоњења у Бугарској. После смрти латинског цара Хенрика, цар Борило губи сваки ослонац и бива потиснут с власти кад се 1217. појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама. Борило се држао једно време у Трнову, али га најпосле издаде народ и племство и отвори градска врата младом цару. Год. 1218. Борило је изгубио престо и очињи вид. – Мађарски краљ Андрија беше се у августу 1217. год. из Спљета кренуо на крсташки рат у Палестину, с кога се идуће године без имало славе вратио у завађену и презадужену земљу. – Једине две државе на Балкану чије стање беше сређено и које су могле да се користе овом помућеношћу беху Србија и епирска држава деспота Теодора. 

     Погибија цара Петра и одлазак краља Андрије знатно су изменили увете, под којима је краљ Стеван стварао своју латинофилску политику. Он то брзо увиђа и политички врло гибак, водећи рачуна и о православској опозицији у земљи, он се решава да се врати на стару линију. С тога се мири са Савом, који, да осигура православље у Србији, тражи да се изведе организација српске цркве. Таква организација добро би дошла Стевану и из чисто политичких разлога. Црква његове државе налазила се под врховном влашћу охридског архиепископа, који је био епирски поданик. Теодор епирски, који се истакао као противник Латина и на чијем је подручју погинуо цар Петар, имао је због те латинофобије несумњивих симпатија међу свештенством у Србији. Утицај његов и његове охридске архиепископије могао је, с тога, постати можда и опасан по Стевана; отуд код овог склоност да се за Србе створи посебна српска црквена организација. Сава је лично узео на се да иде у Никеју цару и патријарху и да тамо изради самосталност српске цркве. 

    У Никеји Сава је био срдачно дочекан. За цара Теодора Ласкариса то је значило да у Србији може добити једног савезника више, и то на Балкану, за борбу против Латина. Сем тога, како је између Никејаца и Епираца постојала извесна суревњивост у питању евентуалног наслеђа Византије и Цариграда, кад се једног дана скрхају Латини, то је, разумљиво, у Никеји било радо примљено да се Србија обраћа њима и да се на доста лак начин може добити њено пријатељство. За патријарха то је значило враћање истоку и његовом утицају једне земље, која је била у опасности да постане папинска домена. Они с тога пристадоше да српску цркву признају аутокефалном. За архиепископа самосталне српске цркве би посвећен сам Сава, једна од најјачих личности тадашње Србије, човек са много веза међу Србима. То је било 1219. год. Сасвим је разумљиво, да је оснивање самосталне српске цркве изазвало протесте из Охрида, а нарочито од Димитрија Хоматијана, тадашњег архиепископа. 

     Србија је тако за владе Стевана Немањића, првог свог венчаног краља, добила две велике тековине у свом државном развоју: постала је краљевина и добила је своју самосталну црквену организацију. Немањино дело, већ у првом нараштају, бива дограђено са несумњивим успехом. Србија је постала права држава, са својом индивидуалношћу и са својим несумњивим стваралачким амбицијама. Али, и то треба додати, да у читавој нашој прошлости није било периода, где су на управи земље била два члана династије с тако изузетним способностима, као што беху Стеван и Сава, и у тако уској и на један циљ концентрисаној сарадњи. 

     Организаторски рад Савин у српској цркви био је врло енергичан. Он је, пре свега, тој новој организацији дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је и уместо њега поставио Србина, свог ученика, односно свог човека. И то није једина црта његове борбености. Одређивање седишта новооснованих епископија изведено је исто тако с нарочитом државноверском намером. Архиепископија је стављена у Жичу, у нову задужбину краља Стевана, далеко на север од Раса или Студенице, а недалеко од мађарске границе. Епископија у Дабру на Лиму стављена је готово на саму границу босанску, да делује на тамошњи православни елеменат и да сузбија богумилско учење. Зетска епископија смештена је на Превлаку, у Боку Которску, ван саме праве Зете, а Хумска у Стон: – обе готово на периферији краљевине, али очевидно са циљем да сузбијају католичну акцију, која се нарочито ширила са подручја которске и дубровачке бискупије. У раније време и православни су манастири били подвргнути наџору католичког барског надбискупа; после Савине акције тај се одношај почиње да мења у обрнутом правцу. Православље је, после Савине организације, постало коначно државна вера немањићске Србије. Сава је у том погледу радио доследно и без имало обзира. Богумиле је сузбио из Србије још његов отац Немања, а Сава је, као светогорски латинофоб, учинио са своје стране све да спречи и ослаби утицај католичанства. Преко свештенства, на које је сам непосредно утицао и примером и поуком, Сава је дизао и општи културни ниво целог народа, настојећи да у њему развија људске врлине и смисао за грађанске дужности. Српску државну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а интелектуално Сава. Национално, или боље речено, етничко јединство било је у то доба још недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба каквих беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једини делујући амалгам и, захваљујући Савину раду, оно је доиста и деловало.

     Друга линија Немањића, кнеза Мирослава, владала је у Хуму под врховном влашћу рашког великог жупана, односно краља. Власт неких чланова те породице ширила се понекад и на суседне далматинске градове, који су иначе имали и задржавали своју локалну аутономију. Тако је наследник кнеза Мирослава, у нас славна и позната по ванредно драгоценим Еванђелију које је за њ писао дијак Глигорије, кнез Петар (1198–1227), 1223. год. био изабран за спљетског кнеза и уведен у ту дужност од спљетског грађанства и поред врло огорченог отпора од стране като - личног свештенства. Као спљетски кнез он је дуго оштро водио борбу са хрватским браством Шубића. По саопштењима из каснијих извора, кнез Петар је, познат и иначе као борбен тип, ратовао и са краљем Стеваном и у том ратовању је рђаво прошао, изгубивши сву област на левој обали Неретве. 

     Краљ Андрија, по повратку из Свете Земље, протестовао је против тога, што је Стеван узео краљевску круну и претио је чак и ратом. Али је стање у његовој земљи било тако рђаво да се краљ није смео ни усудити да је излаже новим напорима. Племство је било толико ојачало и притеснило Андрију да је морао 1222. год. објавити своју чувену Златну булу, која је, исто као и нешто мало раније издата енглеска Magna charta, сужавала краљевску власт у корист племства. Стеван није знао за све то, па је покушао да на Андрију делује дипломатским путем. Можда је с тим у вези шиљање Стеванова посланика Методија у Рим папи Хонорију III, да тај са своје стране утиче на мађарског краља. Сем тога Стеван је упутио у Мађарску и брата Саву, по свој прилици, у другој половини 1219. или почетком 1220. год., да и он умири Андрију. Савини биографи причају како се краљ Андрија тобоже с почетка опирао, али да је на крају попустио пред очигледном светошћу Савином. Савина је мисија свакако успела, али више с тога што краљ Андрија није могао, а не што није хтео да ратује. Односи између Србије и Мађарске постали су после тога доста срдачни. Из обзира према мађарском краљу пропустио је Стеван 1221. год, да несметано прође кроз његову земљу нови латински цар, Роберт Куртнејски, син погинулог цара Петра, а шурак Андријин. Један француски извор тога времена (“Extrait de la compilation dite de Bandonin g’ Avernes”) казује, да је том приликом дошло до једне подвале српском краљу. Цар Роберт имао је уза се једног „сержана“ из Лила, за кога се говорило да је његов незаконити стриц. Лепу кћер тога сержана дао је цар богато нагиздати и, представљајући је као своју рођену, успе, да је протури за жену „српском краљу“, вероватно једном сину или неком блиском рођаку Стевановом. Није нимало вероватно да је то била Јелена, Францускиња, удата за трећег сина Стеванова, пошто је Јелена морала бити млађа бар за читавих 15–20 година.
(Одломак из другог поглавља прве књиге „Историје Срба“)