65/66 Марија Ћирић

 

Марија Ћирић

ШАРЕНИ СВЕТ ВЕСЕЛЕ УДОВИЦЕ
Оперета Весела удовица Франца Лехара премијерно је изведена
13. фебруара на великој сцени Опере и театра Мадленианум у Земуну

   

Сцена из представе „Веселе удовице“

     Оперету Веселу удовицу (Die Lustige Witwe) Франца Лехара (Franz Lehar, 1870– 1948) називају и „краљицом оперете“ што се, уз музичке и драмске квалитете, односи и на огроман (комерцијални) успех: постоје процене да је дело током првих 60 година (од првог извођења) презентована публици приближно 500 000 пута! Имала је, знамо, и неколико успелих (филмских) екранизација. Писана је по наруџбини, на либрето Леа Штајна и Виктора Леона (Leo Stein, Victor León). Франц Лехар, занимљиво је, није био први избор бечког позоришта Theatre an derWien. Управа је компоновање ове оперете поверила Рихарду Хојбергеру (Richard Heuberger) који је почео рад на партитури, али је пројекат слабо напредовао, те је нађена замена. Лехар је дело завршио за само пар месеци. Весела удовица премијерно је приказана у овом бечком позоришту 30. децембра 1905. Остварила је изванредан успех: само током прве сезоне изведена је 119 пута. Поменућемо и један куриозитет. Лети је Theatre an der Wien затваран због врућине, али се 1906. године, због нечувеног интересовања публике, ансамбл преселио на периферију Беча на сцену коју су изнајмили, да би се потом, исте јесени, вратили у своју зграду. Може се, дакле, рећи да је током прве две сезоне Весела удовица извођена без паузе. Прва инсценација доживела је 483 извођења.
   Весела удовица је, међутим, ретко налазила своје место на београдским театарским сценама. По нашим сазнањима, последњи пут постављена је 1979. Сада стиже на иницијативу Опере и театра Мадленианум који премијером овог дела обележава 150 година од рођења аустроугарског композитора.
    Нови пројекат Мадленианума удружио је врхунске уметнике. Режија је поверена Роберту Бошковићу који је са ансамблом интензивно радио током два месеца. Сазнајемо да је Весела удовице део његовог јубилеја – Бошковић ове године обележава 20 година професионалне уметничке каријере. Превод и адаптацију текста начинио је Игор Вајдлих: разрађене су ситуације, дијалози, монолози – у циљу актуелизовања полазног текста. Истовремено, редитељ жели да оживи атмосферу изворног историјског тренутка, лежерност и оптимизам епохе „Бел епок“ („Belle époque“), која је производ неуобичајено дугог периода политичке стабилности у централној и западној Европи (што је, знамо, дало подстицај уметности, науци и техници, а најексплицитније се рефлектовало на општу друштвену климу). Чини се да је Бошковић надахнуће проналазио и у филмском мјузиклу (најуочљивији су елементи „златног доба“ Холивуда). Интелигентна решења одраз имају у виртуозно организованим призорима, у смелим и духовитим, каткад и ласцивним иступањима, мада никада преко границе доброг укуса.
    Драмски темпо се непрекидно мења, убрзава и успорава, што је конкретизовано динамичним мизансценом, вештом употребом ближег и далеког плана, ракурсима постигнутим кретањем по различитим нивоима ефектне и функционалне сценографије (Весне Режић). Маштовита су визуелна решења, нарочито „бојење“ сценских призора (што је уз декор, дизајн светла и видео-пројекције/ 3Д мапирање, постигнуто и костимима Душке Нешић): други чин дефинисан је зеленим нијансама; кабаретска збивања код „Максима“ добијају комплементарне колоритне вибрације, црвене и зелене. Створен је „шарени“, весели свет којем са задовољством присуствујемо. Личности су јасно изграђене, гест је осмишљен до најфинијих детаља: Бошковић сваком моменту даје сврху, не постоје празнине у сценском излагању. Успоставља равнотежу између музичког и драмског поља, штавише, преласци из једног у други простор неосетни су. Томе доприноси беспрекорна подела (певачка и глумачка). Актери јесу имали компликоване улоге (певачи су глумили, глумци су певали – сви заједно су одлично плесали – кореографију потписује Милица Церовић), тиме и прилику да покажу раскошне извођачке могућности. (Озвучење је, треба подвући, добро одмерено, што извођачима омогућује већу природност и у вокалном изразу и у сценским кретњама).
   Бранислава Подрумац (млада удовица Хана Главари) заводи публику музикалношћу, супериорношћу у најсложенијим вокалним сегментима, такође и глумачком вештином, сведеном на суштину, једноставан исказ. Њен директни партнер, Димитрије Цинцар Костић (Данило – бивши вереник и будући супруг), поседује пријатан глас, сценичност, те лик грофа „дендија“ из крежевине Монтенегро чини стварним, упечатљивим.Мина Глигорић, сугестивна је у сваком музичком пољу коме приступи: прошле године као Коњовићева Коштана, сада као каприциозна Валенсиен. Одличне партије имали су Марко Живковић (Камиј де Росијон), Љубомир Поповић (Кромов), Милан и Арсеније Тубић (Сен Бриош и Каскада), Мирјана Стојановић (Силвиен), Жарко Степанов (барон Зета)... Издвајамо овом приликом и вансеријско постигнуће Ђорђа Стојковића који је бриљирао као баронов спретни помоћник Његош. У урнебесној улози обогаћеној „састојцима“ слепстика, односно, формулисаној у најрепрезентативнијем кабаретском маниру, готово је „преотео“ пажњу публике од неких експониранијих ликова Веселе удовице.
   Диригенткиња Весна Шоуц Тричковић демонстрира изванредан ауторитет у смислу сагледавања интерпретативних перспектива партитуре, вођења ансамбла и усаглашавања музичких елемената овог комплексног организма (јер оперета, иако сматрана „лакшим“ жанром од опере, свеједно, претпоставља веома захтеван уметнички ангажман). На примеру Веселе удовице коју нам нуди Мадленианум, то је и сасвим непосредно исказано кроз атрактивно презентоване арије, дуете, хорске и кореографске нумере, бритке дијалоге, раскошна финала чинова. Ова поставка Веселе удовице свакако ће имати бројну публику, различитих година, интересовања, а може послужити и као узоран модел садашњим и будућим позоришним професионалцима.