65/66 Никола Кусовац

 

Никола Кусовац

СВЕТИСЛАВ АРСИЋ БАСАРА – ЕПИЛОГ

   Хтео бих да верујем да није била пука случајност што се време отварања и трајања изложбе скулптура Светомира Арсића Басаре (радови 1988–2018) која је одржана у Галерији Српске академије наука и уметности од средина марта до краја маја 2019. године, у дане када смо се са големим гађењем и осећањем ужасне неправде, али и својеврсног поноса што смо били жртве те неправде а не сурови извршиоци, сећали и бледуњаво обелажавали двадесетогодишњицу бомбардовања СР Југославије. Тог неспорно неопростивог цивилизацијског моралног посрнућа безмало свеколиког човечанства, или, бар, оног његовог дело што га подразумевао кад кажемо Запад. Јер, бољег одговора белосветским силеџијама, убедљивије моралнe поруке, од оне што је Басара понудио својом изложбом, у чијем су се језгру нашле скулптуре (Не)милосрдни анђео, I–III, из 2002, затим IV–V из 2005. и VI–VII из 2009, као и скулптуре Распеће: Србија I или кратко Мајка Србија, 1999–2001, односно Мач у Христојој руци, 2001– 2003, тачније мач у руци непогрешивог и последњег страшног судије, није се могло дати. Уосталом,шта је друго могао да уради човек и уметник који је у својој приступној беседи 1994, када је изабран за редовоног члана САНУ, истакао: „Не окрећем се према свету као узору, већ према амбијенту у коме живим, из кога сам поникао; окрећући се традицији свог народа, тражим идентитет, доказ о корену, право на будућност.“
   Јер, доиста, шта је могао друго, голорук и разоружан, исцрпљен агресивним санкцијама, крив без кривице, оклеветан и оцрњен, истовремено оптужен и осуђен, изубијаног тела, попут народа из којег је поникао, распет попут његова Мајка Србије, него да се окрене духу и да се непатвореним духовним вредностима супротстави бездушним злотворима и на њихову пресну силу одговори непролазним ствара лачким вредностима. Тај његов одговор, уствари универзална убедљивост пластичног језика којим је тај одговор уобличен, уз време када је и место где је саопштен, бољи рећи предочен свеколикој јавности, неспорно представља трансцедентно отелотво рење победе духа над голом материјом, тријумф слободе над сировом силом, постаје образац поступка којим се од жртве постаје судија, односно како се жртва прео бражава у победника. Наиме, зна добро Басара да су патње и зло пролазни, да ране зарастају, тачније да су само духовне и стваралачке вредности непролазне и трајне, коначне.
   Иначе, обазрив, до искључивости одлучан да прихвати само оне идеје и она естетска решења која су њему и његовој стваралачкој нарави одговарају, која је могао да прихвати као своја, Арсић Басара је од самих почетака бављења скулптуром успоставио један систем вредности који је потом само доследно дограђивао и плодном праксом брушио до идеала. У ствари, упоран и марљив, он се целином свог стваралачког опуса показује као типичан представник оне, сад се то може тврдити без бојазни од претеривања, херојске генерације српских вајара и, гле чуда, вајарки чије дело без остатка потврђује закључак Лазара Трифуновића да су токови српске савремене склулптуре, оне настале после Другог светског рата, својим виталним тенденцијама биле уметнички „окренуте према модерном сензибилитету“.
   Међу таквим српским вајарима, модерног сензибилитета, више него запажено и важно место, својим минулим радом, заузима вајар, прегалац на пољу културе, ликовни педагог и теоретичар Светомир Арсић Басара. То му је пошло за руком у време, за које његов савременик и одличан познавалац уметничких прилика у Југославији током друге половине ХХ века, такође сликар, ликовни педагог, критичар и теоретичар уметности, Стојан Ћелић сматра да није било наклоњено развоју скулптуре. Јер, пише он 1966. поводом 6. Октобарског салона: „Скулптури треба и тло и простор и значајна материјална подршка.“ Управо елементи или услови који ни онда, ни потом, а особито сада, нису били наклоњени развоју скулптуре као ликовне дисциплине.
    Ипак, упркос свим неповољним условима за развој скулптуре у Србији и код Срба, управо у годинама које Ћелић оцењује као неповољне, дешава се нешто сасвим неочекивано или, бар, тешко појмљиво и објашњиво. Скулптура као ликовна дисциплина на тлу Србије рађа неочекивао богате и зреле плодове и досеже неслућено високе вредности. То њено блиставо раздобље могло би се, на најбољи начини, пратити и поткрепити делом и деловањем вајара Арсића Басаре, као типичног представника неколико генерација вајара у Србији који су били творци тог нео чекиваног процвата скулптуре на тлу Србије. Управо, брзина стваралачког сазревања и нагли успон вредности, који се очитује већ на почетку, у првим деценијама његовог јавног рада, оглашеног крајем педесетих година прошлог века, сликовито сведочи о бујном развоју уметности вајања на овим просторима. Све што је као вајар обликовао било је његово доследно настојање, каткад и тешка борба духа са материјом, да се не одступи од потраге за уметничком истином и да се при томе избегну замке естетике и пуког естетизма.
    Ваља само истаћи да је до ове суштински важне спознаје Арсић Басара дошао рано, још почетком осамдесетих, зато нипошто не изненађује његов потом коначно уобличен уметнички и животни, естетички и морални, став што се садрже у следећим његовим речима: „Да бих проговорио о садашњости, изразио и дочарао трагику живљења и иронију времена у којем живим, приморан сам да се враћам у прошлост, у митологију и епику, на давно запаљено огњиште које полако јењава, гаси се и нестаје, у далеку историју краљева и царева, повеља и манастира. Окружен духовним наслагама прошлости, богатим и разноврсним мотивима Завичаја, тежим ка самом врху успона. Завичај подстиче и пружа стваралачку моћ, стимулише и убрзава мисао. Једино у завичају доживљавам врхунске екстазе, пуноћу осећања и креативне подстицаје.“
    Додуше, на крају, из завичаја изгнани Басара истиче да: „Без Завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима“, а мени се чини, како се управо тада, ту и на том месту, рађа уметник-демијург који, ма и невољно, израста у коначног и страшног судију. Стога, ваљда, Басару видим и доживљавам као онога којег је на изложби представио са таквом стваралачком убедљивошћу, од које се леди крв у жилама, својом монументалном скулптуром што је назвао Мач у Христовој руци.