65/66 Ранко Павловић

 

Ранко Павловић

АДАМОВА ЈАБУЧИЦА

   Догоди вам се понекад да о некоме, с ким никада нисте застали на улици ни проговорили макар једну ријеч, на основу овлашних запажања, стекнете утисак као да га познајете боље него себе. Заборављајући да наш однос према некој особи или појави не одражава карактер те особе нити суштину појаве, ви упорно остајете при ономе што сте помислили када сте први пут некога видјели или нешто доживјели. Тек каснији чести сусрети или пролажење кроз исту или сличну ситуацију, ако вам се за то укаже прилика, можда ће промијенити ваш став, али је за то потребно доста времена и спремности да се одрекнете свог првотног доживљаја и прихватите ствари онаквима какве заиста јесу.
   Звао сам га Адамова Јабучица, јер сам његов профил први пут видио оног дана када само у школи учили о том испупчењу на човјековом врату. Сједио је у башти кафане Уранак, за столом уз саму ниску дрвену ограду, крај тротоара којим сам пролазио враћајући се из школе. Пред њим је, на плавом коцкастом столњаку, стајала џезвица и крај ње филџан и чаша воде. Гледао је преко баште, пролазника и ниских зградица на другој страни улице негдје у даљину, у неку замишљену тачку из које се, како сам помислио, разлиставао његов свијет. Имао је дуг врат и на њему веома изражену Адамову јабучицу, која је величином готово надрастала његов кукасти нос изнад кога се ниско чело таласасто претапало у ћелаво тјеме. Нешто ријетке риђе косе настријешило се изнад ушију и на потљку који је од врата раздвајала дубока бразда какву нисам виђао код других људи. Да није био тако миран као да је исклесан из камена или извајан из глине, помислио бих како, онако погурен у слабашним плећима, личи на пјетлића на огради који ће сваког тренутка замахати крилима и закукурикати.
   Ко може вољети таквног човјека и какав може бити његов свијет који је можда, тим замишљеним погледом, разгранавао тамо негдје у шумарцима брешчића на другој обали ријеке? Нико, одговарао сам сам себи, нико не може вољети таквог човјека, а тај његов свијет мора бити збрчкан као кожа на његовом челу, сићушан као што је његова рука којом је полако испупченим уснама приносио филџан с кафом и кошмаран као осјећања која је у мени изазивала његова појава. Другачији одговор нисам могао ни замислити ако га не бих у мислима видио као пјетлића који је сишао с ограде што је раздвајала тротоар од кафанске баште и смјестио се на највишу мотку у кокошињцу, да се ту сакрије од кокошки које би га могле почети прогањати, јер и оне, као и људска бића, како нам је говорила наставница биологије, инстинктивно теже одржању врсте.
   Можда бих Адамову Јабучицу и заборавио да га нисам и сутрадан, у повратку из школе, видио за истим столом, са сличном џезвицом, филџаном и чашом воде пред њим, с тим што је коцкасти столњак овог пута био црвене боје. Од тада сам га стално виђао у башти кафане Уранак, увијек у исто вријеме, било да сам се око поднева враћао из пријеподневне или ишао у послијеподневну смјену. Никада ништа друго пред њим није стајало осим бакарне џезвице, филџана обрубљеног златном бојом и чаше с цртицом при врху која је означавала њену запремину.
   Било је зрело прољеће и моји сусрети с човјеком који ми је личио на пјетлића били су свакодневни и потпуно исти. Не би се то, заправо, ни могло назвати сусретима, јер ја сам брзо пролазио, само кратко погледом окрзнувши Адамиву Јабучицу, а он је био загледан у даљину гдје је, како сам вјеровао, у шумском густишу тражио младицу најпогоднију за пречку у свом кокошињцу. Једва сам дочекао распуст, јер више нисам морао пролазити крај баште Уранка, али са првим септембарским данима и почетком нове школске године дочекала ме иста слика на којој су се само мијењале боје столњака. Он је опет сједио за истим столом, пред њим је била кафа, увијек је био у истој или сличној изблиједјелој одјећи суморних боја. На његовој ћели оцртавала се ведрина дана, а капљице зноја у ријеткој коси личиле су на непознате водене инсекте.
    Када бих прилазио кафанској башти, чак и ако бих, савлађујући неку магичну привлачност мрског ми призора и знатижељу коју никако нисам могао потиснути, окретао главу на другу страну, осјећао сам мучнину и гађење у желуцу, зној ми је, сливајући се с врата, леденицама каишао леђа, а зуби су, ко зна зашто, почињали да цвокоћу мада ме није хватао страх. Покаткад би ми се учинило да Адамова Јабучица умјесто носа има орловски кљун и плашио сам се да не замаше крилима у тренутку када крај њега наиђем, па да ме шчепа канџама и однесе у онај тамо шумарак преко ријеке, тјерајући ме да му сијечем мотку за кокошињац. Није ме збуњивало то што орао тражи мотку за кокошињац, јер сам био увјерен да су такви људи спремни да се у тренутку из једног прометну у друго биће.
    Радовао сам се кишним данима, касној јесени и зими, јер тада никога није било у кафанској башти, па сам могао мирно пролазити, али кад је дошло ново прољеће и кад ме за столом прекривеним плавим коцкастим столњаком у углу крај тротоара опет дочекао Адамова Јабучица, почео сам осјећати неку врсту гађења, не према том човјеку, него према том дијелу улице и кафани. Догађало се да сањам како наш градић протреса страшан земљотрес и све зграде оставља нетакнутим, само кафану Уранак претвара у гомилу цигли, цријепа и греда, а испод свега тог крша вире крајичци поломљенг стола прекривеног – каквог ли чуда! – зеленим столњаком. Кад сам схватио да се моји снови неће остварити, почео сам да у школу и из школе идем заобилазним уличицама, за што ми је требало много више времена и спретности да избјегавам рупе на асфалту и оштећене отворе из којих је избијао смрад канализације.
    Одахнуо сам тек када сам завршио основну школу у родном градићу и отишао на даље школовање у веће градове. За мном су се убрзо преселили и моји родитељи и у почетку смо врло ријетко долазили у завичај, а касније и престали. Посао ме одвео у главни град, затим у неке европске и афричке земље. Послије очеве и мајчине смрти, а умрли су недуго једно за другим, добио сам судски позив за оставинску расправу.
     Када је све завршено у Општинском суду, гдје се млада судијиница чудила зашто сву имовину остављам Црвеном крсту, остало ми је доста времена до поласка вечерњег аутобуса, па сам отишао у кафану Уранак у којој се за три деценије мог избивања није много тога промијенило. Столњаци су и даље били коцкасти, столови и ограда око баште дотрајали, а умјесто куване у џезвицама са филџанима служили су еспресо кафу. Био је слободан сто за којим је увијек сједио Адамова Јабучица, па сам, понесен жељом да осјетим како то изгледа када си истовремено и пјетлић и орао, сјео баш ту.
     Августовско сунце је пржило, слабу заштиту су пружале проријеђене крошње кестенова, некад мирном улицом сада су тутњали аутомобили, умјесто некадашње тихе музике која се из џу-бокса извлачила из мрачне сале сада су устајали ваздух таласали неки досадни ритмови хејви метала, тек покаткад смјењивани промуклим гласом репера чија се ниједна ријеч није могла разумјети. Све је то дјеловало нестварно у мирној маловарошкој љетној атмосфери коцкастих столњака, али када је на пропутовању кроз провинцију човјек најчешће не може бирати амбијент и саговорнике.
    Док сам испијао гутљаје млаке, неукусне лимунаде, примијетих за сусјединим столом локлне новине, узех их и почех прелиставати. Са предњих страница ступци према мени осуше паљбу из свих дозвољених и недозвољених оружја према опозицији и хвалоспјеве према коалицији на власти, затим са жаљењем набројаше доста затворених фабрика у којима су наши очеви зарађивали да би градили куће, одлазили на море и дјецу школовали, на страници културе извјештавале су да ће на љетној позорници гостовати позната фолк звијезда а да се за јесен припрема и промоција популарне књиге чувене телевизијске водитељке, спортску рубрику испунило је неколико присјећања на негдашње успјешне спортисте из тог градића, а кад су дошле на ред читуље, спремих се да затворим и одложим новине. Али тада, поглед ми привуче орловски нос, изнад њега наборано ниско чело и готово сасвим ћелаво тјеме. Исти онај Адамова Јабучица, само коју деценију старији.
    Позвах конобара.
    – Овај човјек? – показах руком на читуљу.
    – Наш драги чика Симо – рече с уздахом конобар. – Док није отишао у старачки дом, увијек је сједио баш за тим столом. – Погледа у ручни часовник. – За десет минута почиње његова сахрана, радо бих отишао, али морам да радим.
    Не знам шта ме је више збунило, оно наш драги чика Симо (како неко може бити драг с таквом јабучицом у грлу и још се звати Симо а цијелог живота је био Адамова Јабучица!) или случајност да сам у градић стигао на дан његове сахране.
    Похитао сам према гробљу до кога ће ми, према конобаровој процјени, ако пожурим, бити потребно најмање двадесет минута. Стигавши, на врху гробља угледао сам велику групу око ископане раке и закључио да то не може бити сахрана увијек усамљеног Адамове Јабучице него неког другог покојника. Погледом сам претражио цијело гробље и како нигдје нисам видио ниједну другу групу, кренуо сам према оној за коју сам мислио да припада неком значајнијем грађанину варошице која је, како се лако могло закључити, урастала сама у себе. Стигао сам таман када је свештеник, стално епитрахиљем бришући зној с чела, завршавао свој обред и када је крај раке стао старац у чијим рукама је подрхтавао папир с припремљеним опроштајним говором.
    – Наш друг Симо, душа овог града – говорио је – био је истакнути борац за сло боду, херој ослободилачког рата, ратни војни инвалид који је све преостале снаге свог напаћеног тијела посветио напретку земље.
     Прогурао сам се да видим ковчег, али сам прије тога угледао скроман споменик од црног мермера и на њему фотогрфију добро познатог ми лица.
    Није се женио и није имао дјеце, читао је даље старац у чијим рукама је подрхтавао коцкасти папир, сличан столњаку у Уранку, само сасвим бијел, исцртан црним линијама, али је зато највећи дио своје пензије и цијелу инвалиднину давао за школовање сиромашних ученика и студената и никада није дозвољавао да се сазна од кога стиже тај новац. То су његова дјеца, ти школарци којима је помагао.
    Нешто ме лецну и ухватих се за груди; мени никада отац није рекао од кога добијам студентски кредит.
    – Толико је те своје дјеце имао, а завршио у старачком дому – рече човјек до мене и обриса сузу.
  – Другачије би све било да је дозволио да се сазна коме и како је помагао – дода трећи не окрећући се према саговорницима.
    Полако сам изишао из гомиле и потрчао низ стрмо гробље.
    С мишљу да је чика Симо човјек кога сам заволио тек кад га више није било, журио сам према аутобуској станици, мада сам знао да ћу још дуго чекати аутобус, али и то да ћу ту бити у прилици да се суочим са самим собом.