|
Сам Бог ми је сведок, јер другог не беше, како сaм и колико уживaо док сам лагано, ногу пред ногу, свеколиком пажњом везан за оно што ми је било пред очима, ишао од слике до слике, односно од цртежа до цртежа и од графике до графике, на ретроспективној изложби Станке Тодоровић, поетично и тачно насловљеној: „Светлост и светост“, приређеној и одржаној крајем августа и почетком септембра 2017. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на Малом Калемегдану. Ипак, потпуно задовољство ми је кварила непријатна чињеница да поред мене, а задржао сам се подуже, није било других посетилаца на изложби, а дан је био леп, шетача и посети - лаца Калмегдана много. Напросто нисам имао одговор на питање зашто је тако, утолико пре што се у Павиљону доиста имало шта видети и што се радило о изложби једне зреле, дугом уметничком праксом и постигнутим резултатима потврђене стваралачке личности. Штавише, личности чије осведочено родољубље, неисцрпна енергија и челична воља што их је ова, телом крхка, уметница испољила у годинама великог страдања и погрома Срба са Косова иМетохије, када је била покретачка снага племените хуманитарне акције под називом: „Звона Метохије“, једва да су имали и да имају премца код Срба.
Седам година заредом на њене вапаје и позиве њених пријатеља истомишљеника одазивали су се ликовни уметници Србије зову свог срца и своје савести, у намери да средствима које би прикупили аукцијском продајом својих рукотворина и умотворина ублажили жалосне последице насиља, пљачке, паљења и разарања свега што је српско на просторима Косова и Метохије. Нажалост, код оних који су морали да их чују, у првом реду код друштвених првака, тзв. политичара и партијских званичника, чија су уста била пуна разумевања и подршке за јаде свог рода са тих простора, џепови су били и остали безнадежно празни.
И тако, задовољан оним што је Станка Тодоровић изложила у Павиљону, са њеним богатим ретроспективним приказом минулог сликарског опуса, уз неколико ефектних, вајарским поступком, опредмећених слика, као и цртежима који у пуној мери објашњавају структуру њеног сликарског поступка, затим са понуђеним избором графика, акватинти, линогравура и бакрописа са којима је у првим деценијама свог уметничког деловања стицала признања и скретала пажњу стучњака и јавности на свој рад, с једне страна, а незадовољан што истодобно нисам имао са ким да поделим своје емоције, с друге, присетио сам се једног писма што сам јој га пре више лета упутио на вест да припрема ретроспективну изложбу и монографију.
Сва је прилика да је тај њен наум овом ретроспективном изложбом управо близу испуњења. Додуше, тако ми се чинило и пре више година када сам јој се обратио у форми једног писма. Пошто ни сада не бих могао нешто битније да додам свему што сам у том писму изнео, у односу на њено стваралаштво, наводим га у целости, а оно гласи:
„Мада знам да Вас тo љути, штавише чини бесном, ипак морам да Вам, Станка Тодоровић, поставим то неразумно питање: шта представљају Ваше слике? Наравно, Ви као добра ученица још бољег учитеља, добро знате да је сумњива свака ствара лачка работа, особито визуелна, којој је потребна вербална протетика и с правом је избегавате, боље рећи одговор препуштате брбљивим и слаткоречивим историчарима и којекаквим теоретичарима уметности или намћорастим ликовним критичарима, па шта испадне.
Ипак, на сву срећу и задовољство оних који покушавају и настоје да одговоре на питање које Вас тако љути, нисте увек срдито ћутљиви и ћудљиви. Осим што називима својих радова, слика, скулптура, цртежа и графика, дајете јасне иконографске, садржајне и, зашто не, визуелно-наративне смернице за њихово боље разумевање и прихватање, уствари нудите кључеве који воде до одговора на, ипак, поменуто суштинско питање. Наравно, добро је што то чините и позивајући се на ставове искуснијих и спознаје умнијих од нас, управо како сте поступили 1986. године. Тада сте, за изложбу својих цртежа и гарфика одржаној у београдској Галерији Коларчевог народног универзитета изабрали као мото свог рада, својих естетичих схватања и још више етичких ставова, онај од знакова поред путашто их је оставио Иво Андрић, а који гласи: „Коме се, ма само делимично и тренутно, указала истинска судбина човекова, тај не може имати више непомућене радости, тај више не може без дубоке жалости гледати на људско створење које ступа у сунчеву арену, на кривудав пут са знаним завршетком“.
Јер, тада, у светлу овог Андрићевог реалистичко-песимистичког, у сваком слу- чају, меланхоличног ламента над судбином људског рода, постаје јасно да је Ваше разноврсно стваралаштво могло да има само један развојни пут одређен само једним циљем. Циљем што га препознајем у Вашим упорним настојањима да успоставите активан однос између небеских или универзалних и овоземаљских или хуманистичких садржаја. На то суштинско стваралачко питање успели сте као сликарка, вајарка и графичарка (молим опрост за ово феминистичко обраћање које чиним само да ми не замере боркиње за тзв. родну равноправност) да понудите, по мом суду који није усамљен, више него упечатљиве одговоре. Пошто сте, прво, у пракси, на делу, темељито испитали изражајне могућности чисте материје, њене пиктуралне засићености, затим њене осебујне текстуре и каткад наглашене фактуре, очито Вам потом није било тешко да тако откривене пластичне вредности искористите како би ефектно, ефикасно и надасве актуелним ликовним језиком проговорили о свему што тишти савременог човека, а пре свега оног из народа коме припадате.
Тај тихи и одмерени жал, никада гласни јаук и крик, над судбином свог народа и своје земље, најупечатљивије сте исказали, осим својим хуманитарним радом, кроз ликове и пределе, свеједно да ли су у питању слике, скулптуре, цртежи или графике, што сте их насловили: Баба Миленија, Милутин, Милутин земљани, Мајка, Прарођак, Крајпуташ, Сеоска мисионарка, Брачна слика, Острвица, Ода вегетацији, Сведок из кањона и Јесен у Горњој Трешњевици.
Дакле, сумње не би требало да буде, Вас у првом реду тишти судбина сународника, а зна се да она није ружичаста него напротив, као и укаљана „хаљина планете земље“, тачније еколошке претње што су се изазване бездушним интересима либералног капитализма обрушиле попут цунамија на свеколико природно окружење, загађујући реке, секући шуме и воћњаке, препуштајући пластеницима или корову нашу питомину, оранице и баште. Укратко, Вас боле ране Вашега рода, али и човечанства у целини, Ви бринете њихову бригу и о њој као уметник сведочите. Управо то представљају Ваша дела која говоре чистим ликовним језиком чије Вас типолошке одлике сврставају у прилично бројну породицу угледних српских уметника, оних који се по исказаном естетичком и етичком ставу могу, ако прихватимо једну стилску одредницу Лазара Трифуновића, да назову модерним традициона листима.
Ту бисте се нашли у часном друштву Ваших дичних претходника какви су били, на пример, имењаци Лазар Возаревић и Вујаклија, затим Александар Аца Томашевић, Богић Рисимовић Рисим, Слава Богојевић, Милош Бајић, Зоран Петровић, Алексндар Луковић Лукијан, Стојан Ћелић, Миодраг Б. Протић, Љубинка Јовановић Михаиловић и какав је Ваш учитељ Миодраг Рогић. А, они су тачно знали да небо над Ушћем није као оно над Сеном, као што су разумели да није важно само добро познавти европске и светске цивилизацијске тековине и њиховим ликовним језиком говорити, него је још важније у њега унети нешто своје и аутентично. Управо оно што Ви тако успешно чините“.
Надам се, поштована Станка, да Вам неће одвише сметати што ћу и моје даље излагање наставити у епистоларном духу, односно у вуду писма. Чини ми се да је у овом часу актуелно, због тога то истичем, како се дела већине нетом поменутих српских сликара у чије самВас друштво као својеврсног духовног настављача сврстао, као и Ваша, не налазе у поставци којом је управо озваничено поновно отворењеМузеја савремене уметности на Ушћу. У свечарском расположењу и разумљивом општем усхићењу тим дуго очекиваним поводом, нико да каже како је зграда наУшћу као музеј потпуни промашај, јер у том, може бити атрактивном, архитектонском стакленику погубна дневна светлост и прелеп околиш просто атакују на изложени материјал, једнако као што је тежак промашај поставка, ма и привремена, којом је се он сада представио посетиоцима. Додуше, Вама за утеху, нашли сте се тако међу оним уметницима чије је дело много значајније, по историју новијег српског и док је трајало југословенског сликарства, од већине дела уметника што су нам их стрчњаци МСУ понудили овом свечном пригодом. До гађења је отужно како острашћени слдбеници западњачких квази авангарних естичких мерила у овом Музеју настоје да својим понуђеним избором покажу умилно и тзв. западу прихватљиво лице уметности на овим просторима. (Зар не, хвала Раши Тодосијевићу!) Како им није јасно и што би још требало да се догоди, њима и нама, како би схватили да нас на том узорном западу не признају за своје и да се то никада и ни под којим условима неће збити. Они у нама, свима са ових простора, виде нешто посве туђе, нешто што се може само злоупотребити зарад сопствених интереса и ништа више. Зар не схватају да нас и њих са нама могу да прихвате само када изгубимо своју сопственост и пристанемо да будемо духом лењи кописти. Зато је добро што је ова понуђена свечарска постaвка Музеја на Ушћу, по речима и обећањима аутора, инстант и што неће бити дугог века. Те, ако није по оној народној: обећање лудом или, пак, наивном радовање, можда ће почињене неправде, грешке и очити пропусти тако и толико прожети духом самопорицања, како би то оценио брижни колико и умни Мило Ломпар, бити ускоро исправљени. Уосталом, нада последња мре. Али да се вратим Вашој ретроспективној изложби која је стицајем прилика пала некако уочи помпезног отварања реновираног Музеја на Ушћу, а са којом сте делом и на делу показали и доказали свима који су то хтели да виде и прихвате, да нисте губили време и ленчарили током минулих четири и по деценије, колико сте више или мање запажено били присутни, а увек стваралачки активни, у ликовном животу Србије и Југославије, нарвно док је она постојала. Посебну вредност изложбе коју сте промишљено насловили: „Светлост и светост“, по ваљаном тексту Споменке Ковачић-Гужвић, за мене представља корпус изложених цртежа и графика, бакрописа, акватинти, линогравура и литографија, углавном из ранијих периода Вашег стваралаштва, јер су у њима не само најављене већ су суштински обличене све битне особине и особености целокупног потоњег уметничког рада. Отуда Ваш опус у целини делује хомогено, естетичким ставовима избрушено и убедљиво, а за Вас, према особито важним етичким мерилима, још и вредностима уједначено.Уњему је постигнут складан однос између емотивног и мисаоног, интимног и општег, чисто пиктуралног и лирски наративног, између неизмерне љубави према родној груди и свеколике еколошке бриге према глобалним проблемима, између живописања Србије али и виђења планте Земље. При чему сте сасвим у праву када изјављујетe да је мотив слике у другом плану, а да је битна ликовна провокација која по Вама не мора да буде ништа посебно уочљиво, односно да треба само знати опажати, јер изјављујете „постојиш док опажаш“. Пошто по Вама „свет постоји у сваком појединцу онолико колико га он живи“, односно да само од тог појединца зависи да ли ће бити богат или сиромашан, онда према свему што сте до сада урадили као сликар, цртач, графичар и каткад вајар, доказали сте се као духом веома богата личност којој једва да видим премца код Срба. У сваком случају, Станка, када се нађем пред Вашим делима као што су: Хранитељка, Византиско плаво или Византиско златно, Милутин земљани, Сеоска мисионарка, Крајпуташ, Баба Миленија (као слика и једнако упечатљиво као скулптура), затим пред портертима Мајке, Тесле, Ивка Банковића из Гараша, Прарођака, Милутина и тако редом, а још више пред карјолицима какви су Манастир изМе тохије, Купус, Кањон Јерме, Острвица, Студеница, Мирис села, а посебно пред оним завичајним који са толико нескривених емоција приказују Горњу Трешњвицу у разним годишњим добима, не могу се отети утиску да сте Ви доиста разумом друштвено биће али да сте срцем острашћени самотњак. Стога је, ваљда, упечатљивост и духовна лепота Ваших ликовних исказа толико узбудљива колико је свако њихово вербално тумачење јалово и досадно. Тако се збило, да укидајући елементе приче, уместо лагодних разговора, нудите тешко доступне, тајновитим асоцијацијама бремните монологе.Можда би у тој чињици требало тражити одговор због чега Ви и Ваше дело, услед опште духовне лењости срдине у којој делате, досада нисте добили заслужено и свакако много запаженије место у историји савременог српског ликовног стваралаштва, од оног које Вам се додељује..
Ваш и Вашег дела искрени поштовалац,
осведочени тредицоналиста
Никола Кусовац
PS
Песник је рекао: “Бесмртна је само она душа са чијом се смрћу не миримо“. Зато Ти се, драга колико и поштована Станка, и даље обраћам као да си ту, поред или наспрам мене, мада знам да почиваш у твојој вољеној земљи, надомак места где си први пут угледала светлост, да би потом животом и делом заслужила светост. Обраћам Ти се тако јер сам више него сигуран да ће Твој, нека је хвала Богу и Твом раскошном стваралачком дару, богат и разнородан опус што си га големим трудом и са толико љубави прем својој груди и свом роду, према „хаљини земљи“ у целини и свеколиком човечанству у крајњем случају, оставила у наслеђе проћи густо и немилосрдно сито времена и преживети његове строге судове. Јер, више сам него сигуран, да Твоје особено и по свему аутентично осећање за сликарску материју, што си га испољила и на Твојим платнима тако убедљивим ликовним језиком отелотворила, обрађујући пределе родне груде као и портрете Твојих вољених сународника, рођака и земљака, поседује врендости отпорне на све изазове времена и критичке судове сваке врсте. Стога Твоје дело и са њим Твоје име видим, боље рећи сагледавам, као трајну вредност и незобилазну стваралачку целину унутар српске историје уметности краја XX и током првих деценија XXI века или, бар, унутар оног њеног аутентичног дела које ни покоју цену није пристало на поданички, у бити колонијални, однос према диктату светских ликовних центара. Остала си оно што јеси, подвижник најплеменитијих и најбољих духовних вредност свог рода и своје земље. Зато почивај у миру и буди сигурна да се са Твојом смрћу никада нећемо помирити.
Остајем срећан и поносан што сам био савременик и сведок Твог животног и стваралачког подвижништа
Никола Кусовац
На Ђурђевдан 2018. године
Поштовани г. Марковићу,
просто сам бесан на себе и своју духовну лењост која није следила моју стручну љубопитљивост, побуђену Вашом изложбом слика и цртежа што је одржана у престижној ваљевској Модерној галерији током септембра и октобра 2009. године. Посебно после оних мудрих речи којима је Вас и Ваше дело зналачки представио, пригодом свечаног отварања изложбе, утемељивач Галерије у Ваљеву и брижни креатор њеног излагачког програма, сликар Љуба Поповић, чије бескомпромисне етичке ставове и бритке естетичке судове изузетно ценим. Криво ми је, пре свега, што Ваш деценијски рад као сликара, илустратора, цртача и графичара, а сада сам открио и мајстора писане речи, нисам пратио од почетка и према заслузи, а још више ме једишто сам тек сада, о ускршњим празницима, стигао да их боље сагледам и разумем. Јер, да сам се, како ми струка и позив налажу, пажљиво упознао са садржајем публикације о Вама, коју је објавила 2009. Информатика а.д. из Београда, знао бих да између начина како мислите и пишете, с једне, односно како се визуелно изражавате, с друге стране, постоји особен и упечатљив склад који сведочи да нисте „голи“ занатлија. А, то је за мене и мој однос према стваралаштву уопште веома важно.
Добро је поступио мој млађи колега Здравко Вучинић кад Вам је измамио обећање да напишете неколико редака о свом сликарству. Наравно, још је боље што сте дато обећање потом испунили, ма невољно и уз меру гунђања да сте тако избили „на саму границу немогућег“. Убеђени да су цртеж и слика Ваше право писмо, проценили сте да Вас свака вербална протетика, како би то сликовито рекао Миодраг Рогић, све више удаљава од истине којужелите да саопштите.Уствари, није тако. Писани трагови које сте овом згодом оствали о свом раду можда су за Вас били напорни, али нипошто узалудни. Напротив, неколико писаних „уреза и зареза“ што сте их направили онако узред и наизглед овлаш, попут знакова поред пута, уз драгоцене „биографске белешке“ што их прате, сигуран су смероказ који води до суштине Ваших стваралачких уверења, тачније до схватања да је права „уметност људски одговор на трауму живота“.
„Процес цртања или сликања покреће паралелне процесе мишљења и осећања“, пишете Ви, а мени је јасно да може бити и обрнуто. У ствари, сигуран сам да је управо тако, да Вас и Ваше ликовно дело и деловање увелико одређују Ваша Богом дана емотивна природа, као и њој подређена или њоме усмеравана и потом животном праксом брушена мисона, филозофска, естетичка и морална структура Вашег бића. Јер, не видим да се било шта суштински битно изменило у Вашем стваралаштву од часа када сте, у лето 1958, уз помоћ чекића и ексера исклесали „рељеф старца, сељака, са шубаром на глави и штапом у руци“ на „једној каменој плочи од жутог пешчара“ којима је било, иначе, полочано двориште Ваше породичне куће у Гургусовцу, пардон Књажевцу. Мада ово делце није сачувано, као што вероватно није сачуван ни акт дечака који седи, са лоптом поред десног бедра, урађен 1962, сликан изад столарске радионице у згради „Пионирског дома“, такође у Књажевцу, ипак уопште не сумњам да су ти радови плод оне исте енергије, исте осећајности и истог процеса мишљења што су затим деценијама непромењено покретали Ваш стваралач- ки механизам, Вас као цртача и сликара.
Наравно, школа, школски дрил и вишедеценијска цртачка и сликарска пракса, које су уследиле, само су помогле да се Ваша рано формирана емотивна и рационална природа што потпуније и убедљивије стваралачки испоље и уобличе. Оно што се зачело у Књажевцу, упило у детињству и у раној младости, онај „храстов стуб, таман, избраздан, један од четири“ што је подупирао „настрешницу од попуцале мркозелене ћарамиде старог амбара“ у дну Вашег дворишта, доиста твори грађу од које су начињени животни ожиљци, „урези и зарези“ који Вас, сведочите, прате готово од „почетка памаћења“. Одатле до места и часа када сте разумели поруку и пословицу да перо или кист, свеједно, држе три прста, док ради читаво тело, као и да то боли, којом у „Имену руже“ Умерто Еко препознаје и тумачи природу истинског стваралачког чина, пролазили сте у суштини само један пут. Што су се на том путу, пак, догађале одређене промене, што су изражајна средства којима се служите у пракси све више добијала на убедљивости, а ликовни језик бивао све читкији, чистији и убедљивији, такве су нарави да само сведоче о доследности Вашег уметничког развоја у којем није било коренитих промена нити битнијих одступања. Рано, рекло би се у детињству, самоникла ликовна сензибилност, која је потом пропуштана кроз густ филтер емотивних „уреза и зареза“, одредила Вас је у целости као уметника који никада не слика јаву и оно што види него снове и оно што осећа.
Мада изјављујете да су се у Вашем бићу укрстиле две силнице, ликовног и литерарног, ипак је ближе истини да све што радите, пре свега што цртате и сликате, носи обележја ониризма а не рализма. То, пак, значи да су Вам примеренији и важнији ликовни од наративних садражаја, грађење атмосфере од приповедања, односно да је био у праву Љуба Поповић када је, пригодом отварања изложбе Ваших слика и цртежа у Ваљеву, истакао како је једна нежна боја, као најфинија музика, победила такозвану причу.И, доиста, начин којим Ви сликате материју, како јој удахњујете живот, чините да буде истинитија и упечљтљивије од сваке реалности, да буде реалност по себи, јесте истинска стваралачка магија коју поседују само ретки и богом дани творци. Смиреност и смерност којом при томе поступате и наступате, стрпљиво и мукотрпно инсистирање на убедљивости сликарске материје, али не и на њеној истинитости већ на оживотворењу оних њених вредности које се не могу исказати речима, издвајају Вас измасе просечних, недаровитих или, што је горе, оних вазда спремних да зарад императива некаквих актуелности помодно и површно следе сваки белосветски уметнички тренд и хир.
Стога у време беспримерног атака на све вредности које у сликарству носе обележја традиције и традиционалног, која се темеље на класичним средствима ликовног изражавања, у првом реду на поштовању и неговању цртежа, на убедљивом сликању материје, затим на тананим и стрпљиво траженим бојеним хармонијама које су подређене грађењу жељене емотивне атмосфере, често у функцији литерарних садржаја, Ваше дело добија на значају и постаје неразорив бедем беспримерној провинцијализацији, естетичкој и свакој другој духовној зависности од страних и олако преузиманих утицаја. Храбри, буди наду и укрепљује нас у вери, снага којом се на најбољи могући начин, опирете агресији недаровитих следбеника туђих идеја и схватања, као и надобудних бојовника, идеологизираних заговорника свакојаких проширених и алтернативних медија. Или, како то тумачи Срето Бошњак, када пише дао сте изванредним цртежом, раскошне имагинације надреалистичког призвука, овладали судбином своје слике, говорећи при томе језиком класичне фигурације али слободне и узбудљиве ликовности. Управо захваљујући Вама и Вама сродним српским ликовним уметницима, заговорницима класичне али слободне и узбудљиве ликовности, што сте одреда излагали у истој ваљевској Галерији, у строгом и доследном избору Љубе Поповића, постаје јасно да ће слика и сликарство одолети свим изазовима глобализма и подивљалог либералног капитализма где, по Моми Капору, сликарство личи на непрекидну ауксцију на којој звекет новца потпуно заглушује оно што се зове дух и смисао уметности.
Пошто сам сигуран да Вас осим духа и смисла уметности ништа друго не заокупља и не привлачи, чврсто сам уверен да сте се делом уградили у само језгро вредности савременог српског ликовног стваралаштва, оног што ће проћи густо сито најстрожих стручних мерила и што ће преживети немилосрдни суд времена.
С дубоким поштовањем и великом захвалношћу за све што сте нам приуштили својим делом, Вашим избрушеним естетичким схватањима, као и чистотом моралних ставова, а надасве Вашим уметничким поштењем, поздравља Вас недопустиво лењи ликовни критичар
Октобар 2010.
|
