У српској историјској науци заснованој на модерно постављеној критичкој историографији, велики је број истраживача. Међу њима једно од најистакнутијих мјеста припада акадмику Јованки Калић – Мијушковић.
     Јованка Мијушковић рођена је 15. септембра 1933. године у Београду, у Краљевини Југославији. Основну школу и гимназију завршила је у Београду. У периоду од 1952-1956. године студирала је историју на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирала са високом оценом. Још као студент била је запажена од својих професора и под њиховим надзором почела је да се бави истраживачким радом. Од 1958. до 1961. године радила је као асистент на Историјском институту у Београду. На Катедри за општу историју средњег века на Филозофском факултету понуђено јој је мјесто асистента 1961. године и од тада њен рад везан је за Фило зофски факултет. Докторску дисертацију Београд у средњем веку, одбранила је 1964. године.
     Исте године је изабрана за доцента, а шест година касније за ванредног професора. Године 1976. изабрана је за редовног професора. Шеф катедре за општу историју постала је након смрти истакнутог професора Ивана Божића.
      У овом периоду, у почетку њене научне каријере, сакупљала је изворну грађу из Дубровачког архива и као резултат тога проистекао је њен рад о додељивању дубровачког грађанства. Поред тога написала је и рад о властелинској породици Санковића, који су управљали једним делом подручја данашње Херцеговине, од Коњица до Конавала. Овај рад и данас је незаобилазан у проучавању средњовековне историје Војводства Светог Саве.
     У Међународном комитету за историјске науке Европске заједнице у Стразбуру додељен јој је византолошки пројекат—дио за Југославију (1973-1978). Била је уредник знаменитог дијела друге књиге Историја српског народа (1982), учествовала је на бројним научним скуповима у иностранству и земљи и као гост држала предавања на многим универзиетима у Европи (Беч, Грац, Минстер, Аугзбург, Лече, Варшава) и САД-у (Санта Барбара, Лос Анђелес, Станфорд).
     За дописног члана САНУ изабрана је 1994. године. У два наврата додијељена jој је Октобарска награда града Београда за 1967. и 1974. годину, а награду Фонда Радован Самарџић добила је за књигу Срби у позном средњем веку.
     Области истраживања Јованке Калић су вишеструке. Од времена рада на докторској дисертацији, која је штампана као посебна књига Београд у средњем веку, бавила се историјом овог града и његовим старинама. Објавила је више радова на тему средњовековног Београда у којима освјетљава средњовековну топографију гра да, историју Земуна, улогу у трговини, ратове око Београда, београдску бановину итд.
     Другу значајну област њених истраживање чини најранији период српске средњовековне историје, посебно епоха владавине Стефана Немање и његовим мјестом у историографији. Разријешила је питање времена одигравања битке код Пантина на пољу Косову, након које је Стефан Немања и званично преузео власт. С тим су повезани коментари списа Јована Кинама и Никите Хонијата (1971). Бавила се и проучавањем историје српског народа у XI вијеку, у оквиру којих се издваја више радова о истакнутим личностима из династије Вукановића (Урош II Примислав, палатин и жупан Белош), радови о црквеним приликама на територији Србије у 12. вијеку као и расправе о сложеним политичким околностима које су обликовале српску историју 11. и 12. вијека односно преплитање византијских и угарских утицаја.
     Од посебног значаја су њена истраживања везана за Рас и његову околину, у којима су спојени приступи историчара, археолога и географа. Из таквог приступа проистекла су нова сазнања везана за убикацију града Раса. Изучавајући сложена питања у вези са средњовековним Расом као алтернативу убикацији средњовековног града Раса на локалитету Градина-Трговиште предложила је локалитет Градина-Постење.
     Епоха Деспотовине је сљедеће поље на којем је Јованка Калић била веома активна. Поред мањих радова о привредној проблематици написала је поглавље о деспоту Стефану Лазаревићу у другој књизи Историје српског народа, објављеној 1982. године и већ споменутој књизи Срби у позном средњем веку, објављеној 1994. године као и већи број мањих прилога (о палати српских деспота у Будиму, односима Стефана Лазаревића према Византији и др.).
    Јованка Калић истраживала је везе Србије са Европом. Обрадила је у посебним расправама династичке везе српских владара у XII вијеку, односе Стефана Немање с царем Фридрихом Барбаросом, контакте Срба са Француском у средњем вијеку, црквене саборе у Ферари и Фиренци који су се бавили унијом цркава.
    Библиографија њених радова објављена је у Годишњаку САНУ 101 из 1994. године. Изабране студије Јованке Калић о историји средњовековне Србије објављене су у књизи Европа и Срби. Средњи век (Београд, 2006). Према ријечима Јованке Калић, критеријум по коме су сакупљене студије у овој књизи је јединствено схватање историје и потреба да се српска средњовјековна историја сагледа у својим европским оквирима.
     Јованка Калић – Мијушковић данас је неоспорно најистакнутији медиевиста са репутацијом међународно признатог стручњака. На крају, професорици Јованки Калић најсрдачније честитамо престижну Ћоровићеву награду, желимо јој добро здравље и дуг живот у нади да ће нас обрадовати новим радовима.

                       Београд, 9. септембра 2018.                       Проф. др Милош Ковић
                                                                                        Доц. др Драга Мастиловић
                                                                                        Проф. др Радмило Пекић