| Мирослав Тодоровић |
| НОВА СРПСКА ПЕТРИЈА, РОДОМ ИЗ КРАЈИНЕ (Анђелко Анушић: Колона, монодрама, „Дијак“, Прибој Мајевички, 2018.) |
| Аутор бројних песничких и прозних књига, романописац, есејиста, антологичар и књижевни критичар Анђелко Анушић, остварује се, ево, у пуној мери и у драмској форми, обогаћујући је монодрамом Колона оригиналне тематске и језичке архитектонике, иновативног патоса и високе катарзичне енергије. Његова јунакиња Милица, средовечна жена, обреће се за воланом трактора, први пут у животу, кад ће егзистенцијално искушење досећи горњу скалу античке трагедије у августовској Колони 1995.године, у олујашком изгону Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске. Животи десетина хиљада крајишких староседелаца биће учворени у ỳзао страха, у ỳзлицу завежљаја у који ће занавек стати све стицано вековима. Иза њих ће остати надгробници предака, куће и имања која ће запустети, а одскора постати сточарски предели на којима пасу туђа стада и ајкају неки нови, преобраћени пастири. Док у приколици, „пуној старчадије и дјеце“, стоножно гмили глинском, дворскоунском или петровачком цестом (оном истом којом су њени истоплеменици бежали пре педесет и кусур година у време Другог светског рата од истих џелата) у Милици драматично ковитлају мисли, сећања, емоције. Трака живота нагло се одмотава, враћа уназад, местимично „пуца“ па опет спаја у ланац у који Анушићева хероина сплиће и расплиће тренутне доживљаје текуће стварности и болна при сећања. У њеном гласном монологу који се одвија истовремено у презенту и перфекту, тече још један, онај сећани, горкоспоменарски, за који се не може рећи да је споредан, јер је живи део првога, удвојени монолог изједна, исцела, који она – у садашњем – и накнадном (ретроспективном) казивању исповеда своме (стварном или замишљеном) непознатом Саговорнику (Питачу) који је, уствари, оваплоћење саме публике, оваплоћење множине (тренутних или будућих) саговорника и слушалаца, позоришних гледалаца. (Или, пак, циника, који су одавно запосели нашу јавну и нејавну позорницу). Њен непознати (невидљиви) Саговорник који је – колико, условно речено, нестваран – он је и стварни, призивани, жељени Саговорник – премда је структура ове потресне монодраме (као и сваке монодраме, уосталом) таква да се њоме, природно, циља на множину, на публику, на, како савременике, тако и на оне (њих првенствено) у догледној будућности. Ако буде таквих у будућности било. Миличин примарни Саговорник (тај Непознат Неко!) је, по свему судећи, млад човек који мало зна о ономе што се десило његовој „саговорници“, човек другачијих (супротних) назора (то је данашњи или сутрашњи савремени читалац!) коме је помало страна, зазорна „патетика“ Миличине каже; и оно што зна о августовској Олуји, и осталим прикљученијима (од некога чуо, или понешто негде разроко прочитао) он свесно или несвесно прећуткује, затаја, превиђа, игнорише и покадшто се томе руга – чиме се отвара широк драмски, катарзични (и рекао бих трансцендентни) простор Анушићевој јунакињи за врцав, прпошан, хуморан, једак и сатиричан, разоран језик где се не поштеђује нико и ништа. Управо у овим деоницама, (али и целином Колоне) куља свеж, богат, колоритан крајишки језик, премда је јунакиња Колоне већ добрано (двогубо) асимилована: она свесно или несвесно меша говорне типове свога матерњег језика, хрватску (заправо, похрваћену) варијантну ијекавице са екавицом новог окружења у коме се задомила... Да би неки будући читалац (или позоришни човек, гледалац) што боље разумео Миличину животну драму (трагику онога што се догодило делу нашег национа на западним и северним ободима Балканског полуострва крајем двадесетог века) јунакиња Колоне осврће се на неке прекретничке политичке и друштвене догађаје у пређашњој земљи (брисање ћирилице у Хрватској; потискивање у потпуни заборав Саве Мркаља, првог, истинског реформатора српске азбуке и језика; завереничко криптоћутање о хрватско-српским међусобицама; хрватско прољеће 1971. године; шиптарски немири на Косову и Метохији, убиство војника ЈНА /Миличиног сусељана/ у приштинској касарни, итд.) чиме се и необавештени (или нехајни) читалац или слушалац упознаје, на неки начин, са узрочним, исходним чвориштем олујашког погрома и српског полома на југословенском простору. Писац Анђелко Анушић је једини, јединствени (уз Јована Радуловића) истрајни литерарни обделатељ у српској књижевности историјске и савремене драме Срба у Крајини и Хрватској, али и у Босни и Херцеговини, (од Војне Крајине, Анексије БиХ, комунистичког периода бивше земље, рата и распада Југославије, до дана данашњих) чиме се хоће рећи да је тема његове Колоне, у ствари, његова есенцијална јапија коју он жанровски варира са увек новим вредносним дометима, као што је то управо на примеру ове монодраме. (С овим у вези треба пажљиво, и са неретким уживањем, прочитати, поред осталих прозних и песничких његових дела, његове приповедне књиге Христ са Дрине, Пре блеска, а после олује, Писмо Петру Кочићу и још понекоме, романе Силазак Сина у сан, Адресар изгубљених душа, Прозор отворен на висибабу и кукурек, и посебно волуминозну, у нашој литератури јединствену романескну тетралогију /у два тома/ Гласови са Границе и С Хомером у улуји). Монодрамом Колона Анушић је спрској књижевности богато подарио – мирне душе и пуног срца можемо то написати – нову српску Петрију родом из Крајине, јунакињу у којој струји дух и дах и куца срце хиљада и стотина хиљада њених истоплеменкиња западно од Саве, Дунава, Дрине и Уне. Како јуче, тако и данас, и убудуће, надамо се. Анушићеву Милицу увршћујемо у ближњи род Петрије (Петријин венац) Драгослава Михаиловића! Истински се надамо да ће се у нашем позоришном свету наћи достојна глумица која ће, у својој њеној драмској пуноћи, изнети античку трагику ове жене. |
