| Триво Инђић |
| ИЗДАВАЧИ У СМУТНИМ ВРЕМЕНИМА (Општи каталог „Гутенбергове галаксије“, Гутенбергова галаксија, Смедерево, 2017) |
| Издавачка кућа „Гутенбергова галаксија“ понудила нам је општи каталог својих издања од оснивања до данас, тј. од 1994. до 2017. године. У питању је редак догађај међу нашим издавачима и он, сам по себи, привлачи пажњу свих оних којима је стало до културе у нашој средини, а посебно истраживача књижевног живота и културних политика које га прате. У поменутом раздобљу били смо сведоци суштинских, радикалних и превратничких промена у нашој новијој историји: од урушавања Југославије, агресије НАТО, распада социјализма и повратка на капиталистички привредни и политички систем, до увођења санкција и изолације Србије од стране тзв. међународне заједнице, настојања да се поништи политички, економски, етнички и културни идентитет земље, отме Косово иМетохија, уништи традиција и присилно мења вредносни систем и менталитет грађана Србије, уз низ других краткорочних и дуготрајних перипетија и зала која нас и данас још прате. Кад је реч о издавачима, и они су били жртве погубних и недомишљених културних политика и политичких елита које су „потпуно анестезирале културу“ (како каже глумица Љиља Благојевић). Из зле намере, из незнања, из трке за приватним профитом уништаване су националне институције културе, вишедеценијске успешне културне и медијске производне куће (од установа кинематографије, на пример, до „Танјуга“), разарано културно наслеђе, образовни систем, језик којим говоримо. Груба и бесловесна политичка воља довела је до тога да се у четири истојезичке југословенске републике данас службено јављају четири језика, чиме је подстицана не само политичка фрагментација простора у коме живимо већ и културна изолација, етноцентризам, дискриминација и омразе у равни свакодневног живота. Велико тржиште (бивше) домаће књиге растурено је царинским торовима и новим образовним и лингвистичким политикама. Полако заборављамо, на пример, како је уништен „Авала филм“, продат непознатом купцу, у тајности, са отказима за све запослене, на земљишту које је продато за суму која је 29 пута мања од његове стварне вредности. Исто тако је уништен „Београд филм“, некад највеће домаће предузеће за производњу, дистрибуцију и приказивање филмова код нас (купац Никола Ђивановић је, у овом случају, успео да се нагоди са Тужилаштвом за организовани криминал!). Ова логика приватизације уништила је и издаваче и књижарство, а у незаустављивом налету и све друге видове културног живота. Нестали су домови култура, раднички и народни универзитети, археолошка налазишта, заводи за заштиту ауторских права, часописи, дечја позоришта и културни центри, а водеће националне установе, музеји, библиотеке и архиви потиснути у страну, на рубу преживљавања. По овој логици предаторског капитализма у домену културе изгубили смо, у процесу приватизације и највеће издавачке куће: Нолит, „Просвета“, „Рад“, „Дечје новине“, БИГЗ, „Вук Караџић“, „Привредни преглед“, итд. Мало је требало да Радош Љушић тако стави браву и на Завод за издавање уџбеника или „Службени лист“. Мрежа књижара је девастирана, а новопечени богаташи, уз значајну политичку подршку (попут „Верзал преса“, на пример, са његовим дампинг ценама и монополистичком дистрибуцијом преко бензинских пумпи и сл.) нису успели да надокнаде тај губитак. Логика профита, брзе зараде, повлађивања лошем укусу, кич, отврили су пут новим патологијама у издавачкој делатности. Пиратерија, илегална продаја, компликоване процедуре увоза-извоза књига и периодике, компромитовање јавних признања – књижевних награда и откупа књига у корист јавних библиотека (у којима је набавка књига испод усвојених стандарда ИФЛ), гушење школских библиотека, гурање издавача у загрљај страних донатора и спонзора и невладиних организација, притисак домаће фискалне државе на производњу и продају књиге, ауторске хонораре и зараде преводилаца, такође су допринели срозавању културе и интелектуалних делатности на последње место (испод спорта, турбо фолка и ТВ квизова) на лествици националних приоритета. У оваквим (не)приликама Миле Баврлић се одлучује да године 1994. оснује своју издавачку кућу – предузеће „Гутенбергова галаксија“. Баврлић се придружује проређеној групи домаћих фанатика која жели да одржи књигу по налогу Доситејевог или Скерлићевог послања, као последњем прибежишту „учене наде“ (docta spes) – вођен уверењем да је народ без културе народ без наде, да је народ без књиге народ у амнезији, да је образовање скупо, али да незнање кошта више, да друштво у коме култура умире у име новца рађа варваре. Овај дипломирани професор философије стицао је издавачко искуство у београдској кући „Филип Вишњић“. Незадовољан оним шта је ту видео решио је да крене својим путем, тврдоглаво упоран и радан, свестан тешкоћа које га очекују, али са вокацијом и преданошћу које су изнад сваког компромиса. О свом руху и круху, окрећући сваку пару по три пута, без комерцијалних спонзора и политичких тутора, Баврлић је полако ширио и богатио свој издавачки програм, држећи се строгих мерила професије. Књиге и ауторе је бирао сам или уз препоруке зналаца којима је могао да верује, бирао је и поштено плаћао добре преводиоце, изузетну пажњу поклањао лекторима, коректорима и графичкој обради свих издања. Купце је тражио у директном контакту, избегавао књижаре који су уцењивале са високим рабатом или задржавале новац од комисионе продаје. Није хрлио на сајмове књига (па ни онај највећи, београдски) јер су и они знали да раде против издавача, нудећи прескуп простор и никакве услове рада, компромитују жирије и награде за књиге и писце. У откуп књига у корист јавних библиотека такође није веровао, држећи да је у питању привид и клановска работа, која увек иде на штету малих издавача (рабат државе је 35 одсто, а понекад и виши, поштански трошкови су на рачун издавача и сл., тако да ту зарађује држава а не издавачи). Овде још увек важе упозорења Зорана Стојановића из 2015. године: „Наше библиотеке су затрпане забавном литературом коју библиотекари масовно наручују у откупу књига. То је културна катастрофа... по моделу откупа који је измислио бивши управник Народне библиотеке Сретен Угричић...То је начин да се сузбије издавање озбиљних књига.“ (Политика, 29. марта 2015). Није се Баврлић уфао у државне јасле нити је, као многи, живео од пара које су нудили ловци на душе у виду страних спонзора (Сорош фонд, Хелсиншки одбор, Маршалов фонд, межа Традуки, Про Хелвеција, итд). Наслове и ауторе је бирао по својим мерилима и на своју одговорност. Веровао је да ће добра књига стићи до свога читаоца и имати свога купца. Није се гурао у националне и међународне асоцијације издавача, којима је укупни годишњи промет био критеријум за пријем, а не квалитет рада и књиге. Он никада неће добити „Високо интернационално признање за књигу“ Академије „Иво Андрић“ (тј. њеног председника Радомира Смиљанића), нити награду „Пешчаника“, нити Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије, а момци из „Бетона“ (подлистак новина Данас) или, пак, новинари- писци из културне рубрике Политике никако неће да чују за оно шта ради и за књиге које издаје. А тек официјелна култура, Министарство културе Србије, које је маћеха Матици српској и њеном Летопису, а камоли да још помогне тамо неког Милета Баврлића! Ретко се ту нашла и књижевна критика да подржи, да разгласи, забележи. Јер је она у владајућем неолибералном моделу духовног живота редукована на инструмент маркетиншке промоције, на рекламу за (било какву или било коју) књигу коју треба продати, абдицирајући од тога да буде средство вредновања, обликовања књижевног укуса, креирања интелектуалних потреба и критичке јавности у култури. Није Баврлић, попут већине сабораца, похрлио под окриље странака, није се придружио ни ротаријанцима из клуба Сингидунум, нити је постао члан Српске краљевске асоцијације академика и научника, или сличних легалних, полулегалних и иних братовштина које је породила наша постсоцијалистичка транзиција, а које су, такође, инфицирале бројне издаваче, културтрегере и надобудне домаће интелектуалне елите. За Баврлића говори овај његов Општи каталог. Тај радни извештај дешифрује амбиције и могућности, задње и јавне намере овог пустиножитеља, јуродивог, неконтролисаног и непоткупљивог издавача-самотника. Каталог у првом делу бележи ауторе и наслове из свих библиотека – едиција које је издавач установио, са детаљима о свакој књизи (укључујући приређиваче,писце преговора, врсту издања, техничке податке, обим књиге, ISBN нумерацију). Следи именик аутора, именик сарадника који су радили илустрације, вињете и ликовна решења корица. Посебна целина је резервисана за каталог институција – купаца књига „Гутенбергове галаксије“, азбуч ним редом по местима, средиштима у којима се налазе и са записом о годинама у којима се јављају као купци. Из овог прегледа купаца ишчитава се читава једна топографија и стратиграфија нашег културног и образовног простора, са свим својим успонима и падовима, чемером и напором да се извучемо из худих прилика у којима смо се нашли. Каталог аутора и наслова књига говори о избирљивости издавача, предности које даје квалитету и теми књиге, преводиоцима, писцима предговора и другим сарадницима. Ту је, примера ради, Ибзенов Пер Гинт, који је са норвешког превела Олга Московљевић, роман Жерара де Нервала Анжелика, у преводу Јелене Новаковић, Делибесов роман Јеретик, избор јужнокорејске приче Време за тебе и мене, итд., уз романе српских писаца из расејања (Владан Радоман, Негован Рајић, итд), низ класика (Шекспир, Достојевски, Толстој, Кафка, Чехов,Молијер, Есхил, итд.), укључујући домаће писце најбољег соја и свих генерација. Ту је и серија теоријских и критичких огледа домаћих аутора о књижевности, серија посвећена еповима и поемама, делима Мирослава Поповића, библиотека дечјих књига „Дечја галаксија“, серија посвећена српским народним умотворинама, издањима из области уметности, психологије, путописа, лексикографије (на пр. Московљевићев Речник савременог српског језика с језичким саветником), изванредно приређена едиција обавезне средњошколске лектире „Ђачка библиотека“, итд. Своме времену Баврлић се одужио едицијом „Страдија“, која је објављивала афоризме и сатиру наших савременика, књигама о феминизму и библиотеком „Трагање за миром“ која је у времену наших последњих грађанских ратова, када је и настала Баврлићева издавачка кућа, реаговала на потребу да се истраже услови за миран живот и узроци сукоба међу народима. Од ових последњих издања наводимо, примера ради, Кантову студију Вечни мир, књигу Едуарда Галеана Бити као они и драгоцену Светску енциклопедију мира, групе аутора-експерата, у два тома. Као философ по професији Баврлић није могао да заобиђе ни своју струку, па је у оквиру „Филозофске библиотеке“ објавио низ значајних аутора (Касирера, Леа Штрауса, Радлова, Артура Кауфмана, избор из савремене руске религијске философије, зборник о Канту, итд). Овде би још забележили и историјску библиотеку, едицију о по литици, серију путописа и песничких збирки мање познатих аутора. Да не набрајамо више! Није све у институцијама и медијским измаглицама. Битни су људи, продук тивне и критичке визије или послања. То је поука случаја „Гутенбергова галаксија“. Ту нема промашаја, нема попуштања тржишту, тренутној моди и неукусу, нема ком промиса са ауторима или преводиоцима, нема лекторских превида или штампарских грешака. Када је Српска књижевна задруга објавила луксузно, дивот издање посвећено академику – физичару Павлу Савићу, десило се омашком техничког уредника и коректора,да је у њему нестао један цео табак текста. Издавач је запрепашћеним ауторима књиге рекао: „Ма, то неће нико ни приметити“ и књига је пуштена у продају. Такав и сличан немар се већ одомаћио код знатног броја наших издавача. Али, тако нешто никад не би промакло будном оку Милета Баврлића. Због само једне грубе коректорске грешке у књизи „У папрати неспокоја“ Мире Алечковић, цео тираж је вратио штампарији, грешка је исправљена и књига поново укоричена. И та несаница има своју цену. Још увек чекамо да прође време продаваца магле и тркача за лаком зарадом у култури. Лагано се губе и труле лажни „Стубови културе“, чији власници су били у самом врху домаће политичке сцене, републиканске или ројалистичке, свеједно. Баврлић, и још по неки упорни самотњак из издавачког круга, припадају оној другој, непатвореној страни која носи крст свог послања на властитом рамену. У тој жртви и са тим уверењем није зарадио Миле Баврлић, али је ова културна средина, њени посленици и њени следбеници, постала богатија, паметнија, самоуверенија. Миле Баврлић, пореклом из Босанске крајине, издавач из Београда, Обреновца, Крушевца и (данас) из Смедерева, редак је сој међу издавачима и по томе што је завичају завештао фонд од око хиљаду књига (у Народној библиотеци у Градишци). Нисам скоро чуо за такав пример међу људима из његове струке. |
