| Милан Ружић |
| УЈЕЛЧАНИ |
| Августовско је подне и врелина сунца пржи све оно што претходног дана није стигла да убије. Некадашњи даровити извор испод старе смреке, подно оних неколико муслиманских кућа које чаме горе у Ујелцима, сад је постао доста шкртији. Толико шкрт да се више ни човек не може напити његове воде, а некмоли говеда која су људи ту некада доводили на појило. Људи таквих предела су некако згурени, избразданог лица, жуљевитих руку и понајмање личе на људе. Сећам се времена када сам седео на корењу те смреке и гледао Ујелчане како доводе говеда „на воду“, а нисам знао ко кога води, односно ко је говедо, а ко човек. Свакако су ми у томе помагале њихове ноге. Ујелчани имају две, а говеда четири. Иако физички веома неугледни, умало не рекох ружни, њихова душа је била чистија од многих које сам сретао напуштајући ујелачка брда и тих неколико белих кућа заспалих на падинама километрима унаоколо опасаних боровом и храстовом шумом. Кажу да су многи од њих војевали за српску војску, а откако су ратови заменили војевања и бојеве, они су ратовали за онога којег знају као Шејтан. Питате се сигурно откуд добра душа да ратује за Шејтана, али на то питање нико нема одговор. Мислим да их је Шејтан правио по свом наличју и да се као припадници тог нелепог братства одазивају њему. У овом селу живело је само пет људи у шест кућа, дванаест крава у три штале и седамнаест и по кокошака у четири кокошињца, или како Ујелчани кажу – кокошара. Број кокошака није само резултат доброг бројања, већ је једна кокошка остала без једне ноге, једног крила и кресте када ју је докачио котрљајући камен који се са тутњавом ваљао низ Рупљачу – огромну стеновиту творевину испод чијих падина је ово село, врло непромишљено, настало. На сред те стене налази се и пећина коју Ујелчани називају, пазите сад пошто је у питању врло оригинално име – Рупљача! Аргумент којим то објашњавају јесте да се не може стена звати Рупљача, а пећина, њено дете, носити друго име. По том принципу су и живели. Свака жена и девојчица која се рађала у Ујелцима називана је Фатма, као и свака коју су за Ујелчане доводили, а сваки човек Абаз. Чак их нису делили ни по бројевима, као нпр. Фатма Трећа, или Абаз Пети. Не. Кажу да је то за султане. Све Фатме су долазиле из села Рошевине, Невање и Баћева, а која се налазе „преко три брда од Ујелаца“ и то на ону страну „ђе је Абаз видио аждаху, ево српскога ми крста“. У та три села, сви су кришом читали Андрића, па су женској деци, услед велике жеље да им кћери буду доследне својим одлукама, најчешће давали име Фатма. До скоро нисам уопште размишљао о том феномену ујелачког имена Абаз, јер сам на њега потпуно заборавио. Међутим, чим сам почео мислити о томе, на памет ми је пала, као стена на ујеличку кокош, следећа теорија. Прво, ако ниси султан, немаш права на некакво упечатљиво име, јер данас-сутра сви иду навише или наниже где имена нису ни битна. Друго, Ујелчани су познати као окорели комунисти, па тако нису хтели да ико у селу буде повлашћен носећи име које се разликује од других. Дакле, сви су једнаки. И треће, нису у питању маштовити људи. Мислим да ова троделна теорија може бити тачна. Али, не знам шта да радим са једним Ујелчанином који се никако не уклапа у целу ову причу. У питању је Абаз Ујелац који је живео у кући углављеној у окапину Рупљаче, тако да је дневног светла у кући имао колико и курва поштења. Кад год би киша пала и сливала се низ стену, морала је доћи до његовог крова, па је зелена мрља од влаге на зиду постајала све већа док коначно цела кућа не постаде рај за печурке. Други су ишли у шуму у потрази за вргањима које ће сушити, па продати, а овај Абаз је више времена проводио у лутањима и маштањима, јер је печурке брао у својој кући испод кревета или поред зидног календара. С обзиром на његова стална лутања, име Абаз му је пристајало као да га је неко измислио само за њега. Негде баш око поднева, па чак и кад је врело као данас, овај Абаз се извуче испод урушеног крова своје куће и поред ограде плетене од прућа, а уз радознале погледе три краве из тора његовог комшије и братанца Абаза, крене да се пентра уз „слабу линију“ Рупљаче. Слаба линија је каменит и песковит усек између масива сваке планине или стене, па и Рупљаче, којим се планинске бујице, после снега или обилније кише, стуште у ниже крајеве. Тим „путевима“ није лако ићи. Све време камење човека враћа уназад, а неретко се, од стене уморно камење, сјури туда у потрази за неким новим местом на којем ће чамити следећих хиљаду година. Оно што нико живи у овом селу није знао, а није живих много ни било, јесте то где Абаз иде свакога дана. Абазов братанац Абаз био је једини нешто млађи од осамдесет година, па је можда и могао пратити свог стрица Абаза и видети где тај деведесетшестогодишњак проводи своје време. А да, нисам вам рекао да су сви Ујелци здрави као дренови и да често доживе стоту, ако не и много више. Међутим, Фатме Ујелке су живеле знатно краће. Оне су, као под команду, умирале у седамдесетој години. Ако се десило да која омане, па поживи и дан после седамдесетог рођендана, та се вазда бесила о Фатмин бор. Тај бор је растао у једној храстовој шуми, и то сасвим сам и на њему је више жена извисило него на празним обећањима домаћих политичара. Срамота је била у селу да жена живи преко седамдесет, па да се неки од Абаза не може још неко време са другим Фатмама курвати, како то Фатме Ујелчанке говораху. Абаз о којем ми говоримо није имао другу Фатму, већ нешто много горе – Муневеру. Једина ствар за Ујелчане гора од суше, Србина и поштара, била је да се један Абаз виђа са женом која се не зове Фатма. Пошто они за свет ван тих неколико села никада нису ни знали, онда је то био скандал светских размера. Муневера је била двадесет година старија од Абаза, па је умрла пре педесет година, али она није толико ни битна за причу колико је битно то где је она живела. Муневера је рођена на Кршевинама. Ујелци су иза себе имали огромну Рупљачу, а преко ње и још три брда према месту „ђе је Абаз видио аждаху“ пружала се бескрајна борова шума, као и са леве и десне стране села. Причао бих у странама света, али то се овде своди на исто с тим што Ујелчани још увек не знају за компас у двадесет и првом веку. Огромна веначна планина Крушка директно је гледала у „предњи“ део села и на њеном самом врху налазило се село Кршевине. То село на врху Крушке и та планина означавали су, као и шума на свим странама, па и на оној „ђе је Абаз видио аждаху“, крај света. Знали су они да тамо негде, уз Тита, постоји још нешто, али нико није знао где и шта. Док је још увек био врло млад, овај Абаз је хтео да види како изгледа крај света и запутио се на Кршевине. Често је оној преосталој четворици Ујелаца, када се ноћу уз свећу саберу у једној кући, причао о том подвигу. Каже да је пешачио три дана до Кршевина. Из Ујелаца је, каже, лако сишао и прешао Мрзнућу, реку чије су обале, уз нешто мало плодне равнице, раздвајале Крушку и масив на којем се налази Рупљача, а чији назив није познат чак ни Абазима. Његове потешкоће почеле су са успоном на Крушку. Много је на њој, причао је, било шума кроз које се једва сналазио, па су уследила ничија крда крава и чопор вукова чији су га крици плашили у ноћима које је провео по пећинама Крушке док је ишао ка Кршевинама. Најгоре је, они кажу „вели“, било последњег дана хода по врлетима Крушке. Абаз је оба зглоба изврнуо, како он каже „уштукн’о“, по неколико пута. Када је и на последњи метар ноге трошио, испред њега освану, заједно са зором, по његовом „сабахом“, место од три куће и „једнијем трапом ђе су теле везивали“. У том тренутку није ни марио за куће, већ је право погледао низ падину са друге стране и имао је шта видети... Каже: „Јопе’ се види само шума!“ Кад је тако разочаран сео на балван да одмори, из куће изађе и према телету крену Муневера. Била је, говорио је, „лијепа к’о Абазова Фатма и слатка к’о гурабија“. На том месту би увек скраћивао причу говорећи о томе како су се они заљубили на први поглед и како је од тада „сваког следећег дана путовао по три дана до Крушке и по три назад“. Никоме није много причао о Муневери док све Фатме из Ујелаца нису умрле природном смрћу или се заљуљале на грани Фатминог бора, нити је ко марио што је лагао да је путовао шест дана сваког дана. У Ујелцима се ништа, осим живота, није дешавало, а живот је био тежак и испуњен радом, па је, као такав, врло брзо пролазио. Стога, нико ништа није доводио у питање и све је било истина. Елем, братанац Абаз је одлучио да сутрадан прати свог стрица Абаза и види где он то „база“ ишта тачно ради. Следећег јутра звезда је пекла већ око осам. После четири сата потраге за местом на којем кокоши носе јаја, он виде да се стриц Абаз попут змије извлачи из куће и креће узбрдо. Забаталио је братанац Абаз свој посао и полако, али дискретно, кренуо за својим „амиџом“. Куда је све морао да прође и колико је животињских лешина видео. Које је све јендеке прескочио и о колико купинових грана образе изгребао. Како је само брзо морао ићи и колико своја колена „подламати“. Из удолине је видео да се његов стриц Абаз заустави на самом шпицастом врху Рупљаче. Стајао је на врху Абаз и из некаквих кутија извлачио платно, точкове и неку дрвену конструкцију. Братанац Абаз је посматрао свог стрица сатима и када је видео да он ништа посебно не чини, осим што нешто од свега тога склапа, он у себи помисли како је то обичан, скоро столетни, згубидан који никад ништа са својим животом урадити неће. Не знам само што је толико чекао да види шта му стриц ради да би закључио да у животу ништа велико неће учинити, кад му је већ деведесет и шест година. То му је и оно пола кокошке могло рећи да је само знало да говори. Поражен је братанац Абаз кренуо низбрдо ка Ујелцима и кад се задеси код Виђела, места на којем је „Абаз Србину око ишћер’о због тога што му је на Фатму глед’о“, осети неки благи ветар изнад своје главе и како нешто пролете уз Рупљачу, али не стиже да види шта је то. Само је опсовао орла, његову ближу фамилију и онога ко их „на свијет доње”. До ноћи је тражио где му кокоши носе јаја и тад је под месечином видео стрица Абаза како се увлачи у кућу под онај кров. Заспао је питајући се шта то Абаз горе на Рупљачи ради, а у исто време псујући живину „што му јајца крије“. Целе ноћи је сањао како се успиње на Рупљачу и на њеном врху стрица Абаза који монтира некакву справу, па на њој лети изнад Ујелаца опонашајући орла, а покушавајући из ваздуха да види има ли света ван Ујелчанима познатих граница. После испрекиданог сна за који није знао да ли је то што је или је у питању јава, Абаз одлучи да оде до куће стрица Абаза и онако изокола га испита где он то иде и шта ради. Обукао је своје „прње“ и закључао капију. Када се зачу кључ у брави, са греде изнад врата слете једна кокошка која га уплаши и коју он, обузет страхом, шутну и опсова све птичје „што се ових дана на њега стекло“. Поправи ону своју фризуру коју су скоро сви Ујелчани имали, а то је чувена „пребаци то са стране, болан, преко ћеле”, па крену ка кући свога стрица. Како је прилазио тој кући, светло је полако почело да ишчезава, јер је полако, али сигурно улазио под окапину. Дошавши до онога што је његов стриц звао кућом, није знао шта да чини, јер звона није било, па је ударио ногом по палом црепу, а изнутра се чуло: „Хај’, болан, шта га чукаш! Не крун’ ми то! Ваља ми да кућу покријем!“ Братанац Абаз се за себе насмеја, јер његов стриц кућу покрива откако је прва црепљика пала, а томе има већ четрдесет година. Може томе да посведочи и оно пола куће што је сумњиво стајало у окапини, као и она срушена половина коју је појела влага. Ушао је братанац Абаз некако испод оног полеглог крова и нашао се у дневној, ма шта дневној – јединој, соби. Тешка влага га је опијала и недостатак светлости терао да се успаничи. Десно од врата стајао је кауч мокар од влаге и узглавља обраслог печуркама. Некако су те печурке расле тако да ниједне није било само на месту где Абаз главу држи кад спава. Заклео би се братанац Абаз, само да је српске вере био, да кад његов стриц лежи, то око његове главе мора бити ореол. Са леве стране, када је чукаљ о ногар стола ударио, виде две тешке завесе како крију иза себе једну нишу обраслу печуркама и нагрижену временом. Иза стола, а уз зид који је најгоре прошао што се тиче влаге, био је смештен други кауч нешто мање влажан и са само неколико печурака. Ту је братанац абаз сео, а поглед му је, преко стола, налетео на орман на чијим се вратима од стакла налази преко сто слика разних Абаза и Фатми који су у овој кући живели. Из нише изађе и стриц Абаз носећи у рукама тањир са сиром и неку стару флашу са ракијом ко зна од чега. Седоше, а стриц Абаз се поче крстити, па сам себе ошину по руци рекавши: „Ма пусти. Стара навика. Не мореш је се ратосиљат’ никако“! Братанац Абаз климну главом, али га погледа онако прекорно као да је он њему стриц и упита: – А је л’ богати, амиџа, јес’ ти ‘нако добро са здрављем? – Но шта сам, бог с тобом. Што не б’ био? – упита га деведесетшестогодишњи стриц зачуђено. – Ма ‘нако боготи питам. Не замери. – у тренутку се извуче братанац и настави – А ђе с’ ти јуче кад се оно хоџа из Невања чу? Ја баш бих оно крен’о ко’ тебе, а тебе немаде! – А чу! Ђе ћу бити? Нис’ ти мене мог’о наћ под овијем кровом, јер ти је мрзно било да се завлачиш. Тугаљив си на мемлу, па штрецаш к’о од Фатме. – лако се снађе стриц Абаз. – Море бит’ и то, ал’ ено, немој се љутит’ вјере ти, ја те јуче изјутра виђо’ како ти оде уз Рупљачу. – стидљиво и повијене главе, а опет онако иследнички изјави братанац очекујући одговор. – Ма ђе с’ ти мене мог’о виђет’ кад сам цио бож’и дан био у кући?! – сад већ оштро одговори стриц Абаз. – Ено, амиџа, неће те нико тућ’... Што ми не речеш ђе с’ иш’о? Иш’о, па шта? – некако кроз осмех упита братанац. – Ама реко’ л’ ти ја да ниђе био нијесам? – устрели га стриц Абаз погледом. – Е вала јеси! Не морем се ја више са тобом играт’. Имам и паметнијих ствари за урадит’. Ја се, бено матора, бринем да неђе не изгинеш. – поче се вадити братанац и настави – Пратио сам те, вала ноге ми отпале! И виђех како на вр’ Рупљаче нешта склапаш од платна, точкова и неког грања ил’ шта је. Да ти није ко нешто врач’о? – признаде и упита братанац немоћан да издржи игру питања и одговора. Стриц Абаз пребледе, скочи по нож, колико могу скочити људи од деведесет и шест година, па онако љут га стави братанцу под врат и рече љутито: – Слушај ме, Абазе! Будем ли ђе чуо да с’ прич’о шта с’ виђ’о, овим ћу те ножем приклат’, па нек ниси ни Србин, а ни поштар. – и љутито просикта – Мр’ш сад напоље! Ако л’ те иђе видим да с’ ми за петама, неће те ни запис сачуват’. Шчуо?! Братанац, тешко дишући од комбинације година и страха, полако се сагну и измигољи се напоље из куће. Стриц Абаз остаде у кући изнервиран и у чуду откуд то да није видео братанца кад га је пратио. Обли га хладан зној при помисли да је братанац Абаз могао открити његову тајну, прву после Муневере, а још незрелу за приче у ноћима кад се сви Ујелчани саберу. Братанац Абаз стајаше у сенци окапине у којој је углављена кућа његовог стрица и закле се Алаху и себи да ће открити шта то његов стриц ради, па макар га и заклао. Са том мишљу изађе из окапине и главе опаљене сунцем се упути ка својој кући. Из удолине га је посматрала она кокошка коју је шутнуо плашећи се да је опет не „у’вати на ногу“. Открио или не открио, зар ће икада некоме бити важно? Овакве приче немају крај нити је он битан. Овакве приче се причају и живе даље од других људи. Све ће то једном покрити лишће и снегови, а од пролећа, кад све олиста, бујни живот природе сакриће сав тај бивши људски живот од живих, од мртвих и од историје. Једино ће у метрополама зграде и графити моћи да причају причу о неким прошлим временима, док ће у Ујелцима свако на онај свет некако отићи, од старости, или од бора, не осетивши срећу никада, а узбуђење само онда када мре, јер шта ће некоме прича ако је нема коме испричати и шта ће икоме крај када после њега нема ничега? |
