Јутро тупи звекет трнокопа.
То брат брату опет јаму копа!

Куд си зором поранио, Јово,
с трнокопом, на црвено слово?

Копајући Јово назва Бога:
Копам нешто за онога мога!

Домаћински, дубину не жали,
у ширину – не смије да фали.

Копа братска снага одабрана
од Ђурђева до Митрова дана!

Да је Јово један, ко што није,
да л би ишта било другачије?

Копа Митар, припомаже Лука!
Туђе јаме при нашим су брука!

Симо гледа кад ће стати киша.
Копа Сретен, кидише Синиша!

Све откад нас има, благо нама,
било је и финих братских јама.

Киша преста. Ведар данак свиће.
Трнокопа било је и биће.

Јесˈ трнокоп алатка без сјаја –
ал је ипак изашˈо из Раја!

Од пољупца тамног земља зебе.
Чујеш, Мајко, помињу и тебе!

Ти, што бројиш јаме издалека,
знај, и тебе, Жено, једна чека!

Што би браћа правила разлике,
кад копају мирно, из навике.