1. ОПШТИ ПОГЛЕД

     Кад се у великим речницима и енциклопедијама потражи шта у најширем смислу значе изрази метафора и алегорија, налази се ово: метафора је реторичка фигура којом се значење једне речи преноси на другу једну реч са којом прва има са мо толико везе што се, према ономе што се има у виду, под овом другом има под ра зумевати прва; алегорија је једна фикција какве било врсте која у свести има да изазове представу друге неке појаве, а не оне коју непосредно изражава.
     Кад се нпр. каже светлост духа, то је метафора којом се једна одлика духа изражава као светлост; кад се каже да се истина скрива у кладенцу тајанствености, то је алегорија која једном конкретном, материјалном појавом изазива представу једне апстрактне чињенице. На једној слици у двору Хенриха Четвртог у Поу представљено је божанство Еола како дувајући диже на мору буре, а сликом се хтела алегоријски изразити снага ветрова и оркана; метафора замењује оркан Еолом, а алегорија изра жава ефекат акције тога божанства, односно ветра. Друга таква слика представља митску Немезу, са њеним теразијама у руци, и алегоријски одржава улогу регулатора и компензатора у свету, која све своди на потребну меру и регулише претеривања како у материјалном, тако и у импондерабилном свету.
     Кад Виктор Иго упоређује породицу са кристалом људске заједнице, а друштво са течношћу, то је метафора; кад каже да зуб времена нагриза не само мате рију него и људска схватања, или да живот тече као помамна река, са опасним вртлозима и чеврнтијама, или да клица сумње још није пустила своје жиле, или кад бедуин из Са харе каже да продаје воду, али не продаје извор (одаје тајну, али не проказује од кога ју је сазнао), то су алегорије. За алегорију се сматра да је она „продужена метафора“, јер она изражава нешто што се збива, док метафора исказује нешто што постоји.          Метафоре и алегорије имају и своје специјалније облике у којима се употребљавају у нарочитим приликама. То су симболи, амблеми и параболе, од којих се прва два облика употребљавају у метафоричком, а трећи у алегоријском изражавању. Симбол и амблем су метафоре које говоре очима; њима се чињенице замењују представом или сенком каквог материјалног објекта, као што се, нпр., кураж оличава у слици лава. Парабола је фигура у којој се на алегоричан начин даје каква поука, нпр. морална, тако да слика утиче на примитивнију свест јаче него обична или у какво рухо незавијена поука, као што се то ради у баснама.
     Какав би био прави, дубљи смисао метафора и алегорија и зашто се оне тако радо, тако често и готово на свакоме кораку употребљавају, и у обичноме говору, и у књижевности, и у науци? На питање се обично даје овакав прост одговор: оне пружају један изврстан начин за кратко а сликовито изражавање чињеница, за које би, без њих, често требало мноштво речи да би се изразило оно што се има у виду.
     Али то није све, и одговор је непотпун: метафоре и алегорије имају много дубљи смисао и дубљи корен у људској свести; оне одговарају једној инстинктивној и неодољивој потреби духа, која се испољава у свима фазама развића свести. Наиме, оне су спољни из раз духовне потребе да једне чињенице пресликава на друге, бар привидно схватљивије или изразитије, у циљу било да се учине разумљивијим, изразитијим или улепшаним. Пресликавање је основано на сличности између разноразних чињеница, које могу немати никакве међусобне везе, али имају нечега неоспорно сличнога у својој суштини, што чини да оне личе једна на другу и да по таквој сличности једна чињеница не само да подсећа на другу већ да се и у обичном животу, и у поезији, и у науци једна замењује другом. Али и то још није све. Као што ће бити показано, таква се сличност састоји у стварној егзистенцији заједничких појединости у разноразним чињеницама; ове чине да се сличност претвара у истоветност у погледу тих појединости. Свака метафора и алегорија има ових у својој суштини, међу чињеницама које везује; она је један на- рочит израз егзистенције таквих појединости. И онда, кад се из њих извуче све што је заједничко и дође до онога што је у чињеницама истоветно, појављу је се по јeдан апстрактан тип чињеница, у коме саставци губе свако специфично конкретно значење и своде се на нешто опште и апстрактно, што се може везати за најразноразније објекте, без обзира на конкретну природу ствари, а да при том задрже у себи могућност за позитивне логичке дедукције и предвиђања. Тиме метафоре и алегорије улазе у пространу област позитивне науке и ту су чиниле и чине драгоцених услуга. А све ће се то јасно видети из даљег излагања.

     2. ПРИМЕРИ МЕТАФОРА И АЛЕГОРИЈА У УПОТРЕБИ У ОБИЧНОМ ЖИВОТУ И У КЊИЖЕВНОСТИ

     Да би се ово што следује лакше и тачније разумело, и да би се читаоцу пружило што шире и што шареније поље за примену извесних закључака, овде ће бити изнесен, ма и без каквог нарочитог реда, један повећи осврт разноврсних примера метафора и алегорија онаквих какве се готово на сваком кораку употребљавају и у обичном животу, и у књижевности, и у науци.
     Такве би биле ове што следују.
     Сећање је парче даске разлупаног брода што га на обалу баци узбуркана вода.
     То је био кључ који је отворио врата његове прошлости.
     Он је посматрао температуру своје нације да би уграбио тренутак повољан за своје планове.
     Пријатељство је трула даска која попушта чим се стави на њу нога да би јој се опробала чврстина.
     Нашто претурати по пепелу прошлости?
     Те тренутне љубави нису ништа друго до сламчице које се брзо упале, али не горе дуго.
     Њему су се, у мислима, појављивале визије смртних опасности, али се све то расплињавало као тешка магла растеривана ветром.
     То је била помисао на вечно, у чијој смо сви џиновској руци.
     Сва се та бојазан разби као мехур од сапуна.
     Таква је политика ишла својим циљевима у цикцак.
     Сваки је ковач своје среће.
     Осећања су мотор историје (Спенсер).
     Никад се скуп није одржао у таквој једној атмосфери презасићеној електрицитетом.
     Тишина је често претходник и предсказивач јаке буре.
     Пред његовим очима почињу се појављивати све јаче сенке сумње и слутње.
     Он је своје мисли саопштавао са прекидима и у размацима времена, као што светиљке на мору само с времена на време бацају светлост на једну тачку обале.
     Гледајте да повисите свој културни ниво.
     Реч из уста је камен из руке: не враћа се више тамо одакле је изашла.
     Међу њима је настала једна врста рата са убодима чиода.
     Догађаји су наступали један за другим, као вучени струјама јавног мишљења.
     Одморимо се да би физиолошка машина прикупила нову волтажу и могла продужити рад.
     Такво васпитање није ништа друго до један танак и крт слој боје, који се лако откида. [...]

     3. ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОЈЕДИНОСТИ ЧИЊЕНИЦА

     Ма на који од људских начина била изражена чињеница, у таквоме изразу увек се налази нешто што се о нечему исказује. Оно о чему се то исказује зваћемо елементима чињенице; оно што се о елементима исказује зваћемо суштином чињенице. Елементи и суштине су саставци чињенице.
    Најобичнији људски израз чињенице је став (реченица). Елементи су: или појмови, представе изражене речима, или друге чињенице које у посматраној чињеници играју улоге елемената. Суштина чињенице исказује се ставом у коме би, са синтактичког гледишта, елемент био подмет а суштина прирок. Казано језиком формалне логике, став исказује да је један одређен елемент (или скуп елемената) везан, или да није везан, за одређени атрибут (или скуп атрибута) или, обрнуто, да је атрибут везан, или да није везан за елемент.
     Више чињеница, изражених ставовима, могу имати у својим суштинама нечега заједничког, тј. може постојати један одређен скуп (5) чињеница чија се суштина може привезати за одређене елементе сваке од посматраних чињеница. Суштине чињеница садржаних у скупу (5) јесу заједничке појединости (заједничке одлике, црте) тих чињеница.
     Личности које брзо и тачно примају утиске од спољњег света, неометане нави кама и предрасудама, и осетљива фотографска плоча превучена инертним слојем који јој слаби осетљивост имају, са гледишта јачине рецептивитета, као заједничку црту тај рецептивитет неослабљен инертним депресивним факторима.
     Тиха старачка смрт и пешчани часовник имају, са гледишта временског тока, заједничку црту која се састоји у томе да се нешто поступно гаси, лагано га нестаје и неосетно ишчезава.
     Административни апарат у држави и крвоток у живом организму имају, са гледишта начина њиховог учешћа у одржању комплекса за који су везани, као заједничке црте: неопходност за правилно функционисање комплекса, начин на који се спроводе (канализација), сваки најмањи застој производи нелагодност, као што и потпун престанак функционисања; ако поједини органи не врше уједно свој посао, наступа болест; понека се таква болест лечи спољним утицајима (нпр., подмазивањем уобичном и преносном смислу) итд.
     Флуктуације бројних јачина двеју непријатељских војски које у једно исто време и добију помоћ и разређују се претрпљеним у борби губицима, и трошење количине воде у двама резервоарима који се у једно исто време пуне доведеном водом и испражњују истицањем кроз пукотине, имају са гледишта бројних нијанса ову заједничку црту: два пара антагонистичких фактора који сви јачају у току свога дела ња; у једноме пару импулсивни фактор јача слабије но депресивни, а у другом пару је обратно: резултат је најпре потпуно изједначење бројних јачина једног и другог пара фактора, а од тога све већа бројна надмоћност другога пара над првим.
    Велики број међу собом потпуно диспаратних механичких, физичких, физиолошких, патолошких, економских, социолошких и др. појава, и ритмичко кретање клатна, или морска плима и осека, имају, са гледишта временског тока појаве, као заједничку црту осциловање између двеју крајности, наизменично приближавање једноме средњем стању, пролажење кроз то стање и удаљавање од њега.
     Зна се да, за извесне медикаменте, не само јачина већ и смисао њиховог дејства зависи од употребљене им дозе, тако да сувише јака доза има дејство супротно ономе које има мала доза (нпр., разређен раствор кинина у води појачава фагоцитарну моћ у одбрани организма од бацила, док концентрисан раствор слаби ту моћ). Слично дејство има и топлота на кретање часовника са клатном, кад му је механизам подмазан уљем; трајање осцилација клатна повећава се са његовим топлотним истезањем, према чему би изгледало да би повишавање температуре, које чини да се клатно истеже, требало да има за ефекат успоравање часовника, а снижење температуре његово убрзавање. Међутим, у ствари је често обрнут случај: топлота дејствује у једно исто време и на клатно и на мазиво, што чини да, кад се нпр. температура снижава, клатно се скраћује (што би имало повући собом убрзавање часовника), али се у исто време мазиво згушњава, што повлачи успоравање, па кад ово претегне над убрзавањем, ефекат снижавања температуре може бити успоравање часовника. Обрнуто је кад се температура повишава. Али такво дејство топлоте траје само дотле док се не пређе једна одређена температура; преко ове, лубрификација мазива и отпор који она чини при кретању механизма мења се неосетно, тако да долази у обзир само прва врста ефекта топлоте, истезање клатна, које повлачи собом успоравање часовника. Резултујући ефекат мења, дакле, свој смисао кад јачина фактора пређе одређену меру. – Слично дејство има и повишавање температуре на осетљивост мишића; слаба повишавања температуре повећавају ту осетљивост, а јака повиша вања је слабе. – Сличан случај је и са познатим физичким фактором: кад се магнетише метална жица, која се у исти мах и упреда, њена торзија јача док магнетишућа сила не достигне једну одређену јачину, а почне слабити кад се пређе та јачина. – Напослетку, сличан је случај и са ефектима људског зако нодавства: претерано строге одредбе закона имају ефекат сасвим супротног смисла онима који се хоће и који би се постигли умеренијим одредбама. Заједничка одлука свих тих диспаратних чињеница састоји се у томе што активни фактор мења не само јачину већ и смисао свога дејства кад му јачина пређе одређену границу.
     Мењање јачине мирисних еманација у цвету биљака у току дана и ноћи имају са морском плимом и осеком, а са гледишта тока појаве и њеног механизма, ову заједничку црту: периодичке варијације изазване једним импулсивним узроком који се и сам мења периодички, са сталном временском периодом од 24 часа.
      Извршење вољних аката и перипетије борбе двеју непријатељских војски имају, опет са гледишта тока и механизма појаве, као заједничку црту борбу два скупа антагонистичких фактора, регулисану јачим фактором са координативном улогом, вођену у једноме скупу прилика који у њој игра улогу терена.
     За политику и пловидбу по морској пучини налази се та заједничка црта да се иде по несигурној, несталној, немирној основици, изложеној импулсима многобројних а несталних праваца и изненађењима, са којима је теже знати куда се иде но ићи напред.
     За лаж и снежну грудву која се котрља низ снежно брдо налази се то као заједничко да све више расту што даље иду, док се не почну распадати и ишчезавати, тако да их напослетку нестане.
     Време које слаби успомене и провидан слој који апсорбује светлост што кроз њега пролази два су фактора који имају као заједничко то да поступно слабе оно што кроз њих пролази, и то утолико јаче уколико је димензија фактора већа.
     Изненадна непријатељска инвазија и уље кад се проспе по поду имају, по начину свога распростирања, ту заједничку црту да се одједном појаве на једноме месту, па се са овога нагло распростиру у могућим правцима док не испуне одређену површину.
     Између скромног и плашљивог човека који, кад се једном ослободи те скромности, учини нешто што не би ни много куражнији учинио, и топовске гранате која, кад изађе из топа и ослободи се спиралних зареза у топу, оде даље но што би отишла да није било кочења од тих зареза, постоји та заједничка црта што обоје, кад се ослободе сметњи што им успоравају акцију, постају јачи но што би били да није било тих сметња.
     Осећај, у самоме тренутку кад се појављује, и хемијски продукат у тренутку кад се ствара у хемијској реакцији (status nascendi) имају ту заједничку одлику да им је у томе тренутку дејство интензивније но у доцнијим тренуцима.
     Противници бирократизма налазе да чиновници једне велике администрације и књиге размештене у великој библиотеци имају то као заједничко што највише намештени најмање су корисни.
      За увреду и падање камена каже се да су утолико осетнији уколико је већа висина са које долазе.
      За понеке победе и стакло каже се да имају као заједничку црту сјај праћен кртошћу која их убрзо уништи.
      За добро душевно расположење и уље што маже машину налази се као заједничко то што одржавају здраво стање и чувају га од нарушавања.
     На великом човеку и орлу песник налази ту заједничку црту да, уколико се више уздижу, утолико их је теже сагледати, а за своју висину су кажњени усамљеношћу.
     За љубав и магнетизам песник налази као заједничку црту то што обоје поларизирају у једноме правцу бића која су им подложна.

     4. СЛИЧНОСТ СВЕДЕНА НА ИСТОВЕТНОСТ

     За један скуп чињеница (S) каже се да су међу собом сличне са једнога гледишта G, ако за њих постоји један скуп (F) заједничких појединости од интереса са тога гледишта; сличност се тада састоји у самој егзистенцији скупа (F). То чини да се скуп (F) може назвати језгром сличности чињеница (S) са гледишта G. Такве чињенице (S) припадају тада једној аналошкој групи везаној за гледиште G. У језгро сличности улази само оно што се, кад буде апстраховано ослободивши га његовог спољњег руха, различног од једне чињенице до друге, покаже као истоветно за све те чињенице. Језгро, дакле, своди сличност, ма колико ова била површна или овлашна, на истоветност.
     Кад се нпр. каже да је плодна идеја у глави великог мислиоца слична зрну пшенице које је пало на плодно земљиште, мисли се на сличност чије је језгро клица која, наишавши на погодан терен, развија се и производи мноштво нових бића.
    У сличности између морске плиме и осеке и промена мирисних еманација у цвету биљака, језгро се састоји у заједничкој периодичности временског тока појаве и у суделовању једног периодичног фактора који се такође мења периодички.
     Распростирање лажи и котрљање снежне грудве низ снежно брдо имају као језгро сличности: што даље иду, све више расту, док се не почну распадати и не ишчезну.
    Употреба медикамената у болестима и правних лекова против судских одлука припадају аналошкој групи са језгром сличности: реагирање на стварне или претпостављене неисправности, а у складу са прописима за то.
     Брзо и верно примање спољних утисака и осетљивост фотографске плоче обухваћени су аналошком групом са језгром сличности: рецептивитет неослабљен инертним депресивним факторима.
    Хлађење чврстог тела уједначавањем његове температуре са температуром околине; губљење електрицитета наелектрисане течности њеним испаравањем; трошење хемијског тела које се поступно трансформише акцијом каквог физичког агенса или фермента; успоравање кретања кугле при њеном хоризонталном кретању у течности исте специфичне тежине итд. припадају једној истој аналошкој групи чије је језгро сличности: акција узрока који се у току појаве мења пропорционално јачини свога ефекта.
     Језгро сличности која постоји између какве ритмичке физиолошке појаве и осцилаторног кретања клатна састоји се у осцилацијама нечега око једнога средњег стања.
     Обичне загонетке из народних умотворина пружају примере аналошких група чије је језгро сличности, са једног понајчешће врло специјалног гледишта, исказано самом загонетком, па се тражи да се, према томе језгру, одреди који члан одговарајуће му аналошке групе.
     Па и басне, са гледишта са кога се овде посматра, нису ништа друго до једна врста пресликавања онога што је садржано у „наравоученију“, на какав специјалан, за свакога разумљив догађај. „Наравоученије” је обично, у исто време, и језгро сличности аналошке групе које обухвата мноштво чињеница моралног света.
    Већ из наведених примера види се да у сличности чињеница не мора играти никакву улогу конкретна природа ствари. Сличност може постојати: 
     1. или међу конкретним чињеницама, као нпр. између електричног напона и притиска који врши вода падајући са висине на точак са лопатама, или, у напред наведеном примеру, између морске плиме и осеке и мирисних еманација у цвету биљака;
    2. или међу апстрактним чињеницама, као што је случај у овоме примеру: по кривичном закону већа казна апсорбује мању и резултат је, у дефинитивном облику, исти као да мање кривице и нема; те мање казне само отежавају друге ствари, нпр. помиловање; слично је и у аритметици код збира више сабирака: највећи сабирак даје збиру знак као да остали и не постоје, а мањи сабирци утичу само на вредност збира.– Зна се да аритметичка средина масе бројних података који се не слажу није увек истина најближа вредности; слично је и са једним мишљењем једне масе, или са резултујућом одлуком какве велике гломазне комисије;
     3. или међу конкретним и апстрактним чињеницама, као нпр. у напред наведеним примерима о сличности између увреде и падања камена, или између победе и стакла, или између лажи и снежне груде. Нарочито подесан пример из позитивне науке пружа сличност између хемијске спектралне анализе и једне нове рачунске методе која носи назив спектралног рачуна. При хемијској спектралној анализи, у емисионом спектру, који карактерише светлосни извор, или у апсорпционом спектру, што карактерише средину кроз коју светлост пролази, виде се тамне или светле, разно обојене пруге, распрострте у један линеаран низ, спектар светлосног извора или посматране средине. По томе спектру, спектрална анализа распознаје елементе који остављају дату смешу хемијских тела; сваки од елемената има ту своје пруге, каракте рисане својим местом у спектру, ширином и бојом, па се по томе може тачно, и без даљих хемијских радњи, тачно одредити. Сасвим слично томе, рачунска спектрална метода расипа мешавину једне групе непознатих бројева, које треба одредити, у један линеаран низ, спектар тих бројева, у коме сваки од њих има своје одређено место и простор који запрема, па се према тим елементима може тачно и без даљег рачунања одредити. – Једна просторна аналошка група има, као језгро сличности, прогресивно диференцирање, у одређеном смислу, једнога комплекса елемената првобитно приближно једнаких међу собом, али које један интермитентни узрок врло слабо а стално диференцира. Тако се нпр. у биолошком свету врши природна или вештачка се лекција у дугоме низу генерација, под утицајем средине и наслеђа. Тако се врши и механичко раздвајање руда приближно исте специфичне тежине помоћу центрифу галне машине, искоришћујући врло мале разлике које постоје између центрифугал них сила појединих саставака смеше. На сличан се начин врши и раздвајање међу собом врло сродних хемијских елемената, или врло сродних врста бацила.

     5. ОПШТИ ПРИНЦИП ПРЕСЛИКАВАЊА 

     Посматрајмо два скупа, тј. две колекције Е и Е’ од ограниченог или неограниченог броја саставака. Саставци могу бити објекти или чињенице, ма какве конкретне или апстрактне природе. Кад је међу саставцима скупа Е и саставцима скуп Е’ успостављена таква узајамност, стварна или конвенционална, да, према овој, свакоме од карактеристичних саставака е првога одговара по један одређен саставак е’другог скупа, сматра се да је скуп Е као оригинал пресликан на скуп Е’као своју слику према тој узајамности.
     Саставак еi скупа Е и саставака што одговарају један другоме у оригиналу и на слици, хомологи су саставци та два скупа, а према истој узајамности. Пресликавање се састоји у томе да се сваки карактеристични саставак скупа Е смени својим хомологом из скупа Е’ на који се Е пресликава.
     Атрибут „карактеристичан“ у овој дефиницији пресликавања долази отуда што се, у циљу пресликавања, не морају узимати у обзир сви саставци скупа Е и преносити на скуп Е’, тј. смењивати својим хомолозима из овога скупа. У највећем броју случајева тражи се слика скупа Е посматраног са једног одређеног гледиштаG, а са таквог гледишта не морају бити од интереса сви саставци скупа. Кад се нпр. пресликава каква зграда, у највећем броју случајева од интереса су само контуре њене и њених делова; сенке и боје не морају при томе бити од интереса. – Кад се какво тело у простору пресликава у слику у равни, од интереса су само једнакост хомологих углова и сталност пропорција хомо логих дужина. – Комплекси механичких и физичких фактора (сила, отпори и др.) пресли кавају се у комплексе вектора и тензора, при чему су од интереса само геометријске и кинематичке појединости ових. – Кад се освајачка бујица дивље, необуздане хорде пресликава на водену бујицу која руши препреке, има се у виду само ова појединост: дејство интензивног импулсивног фак тора који је утолико јачи и неодољивији уколико су веће препреке што му се стављају насупрот. – При песничком пресликавању човечјег живота на запаљену буктињу, у извесној прилици има се у виду само та појединост што обоје, уколико су интензивнији, утолико мање трају.
     Исто тако, посматрана са једнога одређеног гледишта, слика може бити потпуна или овлашна према томе да ли су сви њени саставци, карактеристични са тога гледишта, узети у обзир или само неки од њих. Једна се фигура, нпр., може овлашно пресликати само помоћу неколико њених карактеристичних тачака и линија па да се ипак има довољан појам о ономе што је на њој од интереса. – За дијаграм нечег што се дешава у току времена, у многим случајевима од интереса је сликом представити само то да крива линија, што графички представља начин варијације кога њеног карактеристичног елемента, непрестано се пење или силази у току појаве, или да осцилује између двеју крајности, или да има свој максимум, свој минимум, своју тачкузастоја итд.
     При пресликавању чињеница као скупова, хомологи су саставци они који у једноме и другоме скупу играју хомологе улоге, тј. суделују на један исти начин у бивању та два скупа чињеница. Пресликавање се тада састоји у томе да се сваки карактеристични саставак и његова улога у првоме скупу, оригиналу, смене својим хомолозима у другоме, на који се први скуп пресликава. Слика тада испољава оно што је на оригиналу карактеристично са гледишта посматрања. Она даје могућност да се из ње, сменом саставака њиховим хомолозима са оригинала, овај реконструише у ономе што је за њега карактеристично са тога гледишта.
     Тако широко схваћен појам пресликавања много је општији од онога што је везан за обично прецртавање предмета, а који је тиме обухваћен као врло специјалан случај. Као што ће се видети из овога што следује, на тако широко схваћено пресликавање наилази се на свакоме кораку, не само у свима областима науке већ и у свима манифестацијама људског духовног живота. Оно је једна инстинктивна и неодољива духовна потреба човека. Оно је постојало и постоји и у најпримитивнијим фазама развитка свести, и код најпримитивнијег човека, и у најразноврснијим својим конкретним облицима.
    Пре но што буде истакнута улога пресликавања у метафорама и алегоријама, треба подсетити на то да оно може бити конвенционално и природно, према природи успостављене узајамности између првобитног скупа као оригинала и онога на који се овај пресликава.
     Конвенционално пресликавање је оно при коме је узајамност између саставака оригинала и слике конвенционалне, тј. кад она сама по себи не постоји, већ је произ вољно наметнута, али која се, кад је већ једном успостављена, при пресликавању више не мења. Такво би, нпр., било пресликавање објеката и чињеница на речи и реченице, и ових на писане или симболичке ознаке; пресликавање тонова, у погледу њихове висине и трајања, на музичке ноте; разноврсна пиктографска, фонолошка, алегорична и мнемотехничка пресликавања.
     Природно пресликавање је оно при коме је узајамност између саставака оригинала и слике стварна, тј. кад она сама по себи постоји и не може се произвољно мењати. Такво би, нпр., било обично прецртавање редукцијом фигура по сталној размери, где се узајамност састоји у једнакости хомологих углова и пропорционалности хомологих дужина. Такво би било и узајамно пресликавање бројева и геометријских елемената једних на друге, са конвенционалностима које произлазе од избора координатног система, јединица мера и од знакова; затим, узајам- но пресликавање бројева и механичких елемената; пресликавање појава свих врста на дијаграме који изражавају начине промена њихових карактеристичних елемената или њихове међусобне односе. Такво је и међусобно пресликавање разноврсних појава материјалног света (механичких, физичких, хемијских, биолошких, социолошких и др.) једних на друге, по узајамности која се састоји у њиховим заједничким појединостима, карактеристичним са гледишта са кога се посматра. На пример, електрична појава испражњавања кондензатора пресликава се на механичку појаву кретања клатна; обе појаве имају заједничке кинематичке појединости: осцилације карактеристичних елемената у току времена, поступно слабљење тих осцилација и њихово неосетно ишчезавање, а све под утицајем одређених хомологих фактора. – Кад се интензивни фактори ма које врсте, који јачају упоредо са препрекама што им се насупрот стављају, упоређују са бујицом реке која руши препоне, врши се такође једно природ но пресликавање, према заједничкој црти, оригинала и слике: фактор има деструктив ну моћ која јача са отпорима на које наилази. – Кад се тиха старачка смрт пореди са пешчаним часовником који се лагано, поступно, тихо испражњава, врши се опет једно природно пресликавање, а заједничка црта оригинала и слике, према којој се оно врши, то је да се нешто поступно лагано гаси док не нестане, не ишчезне.
     Са гледишта са кога се овде посматра, од битног је интереса баш та врста пресликавања: пресликавање чињеница једних на друге по њиховим заједничким појединостима.

     6. ПРЕСЛИКАВАЊЕ У ОБЛИКУ МЕТАФОРА И АЛЕГОРИЈА

     Метафоре и алегорије су један подесан и свакодневно употребљаван облик у коме се пресликавају објекти и чињенице како матери јалног тако и импондерабилног света. То пресликавање бива по заједничким појединостима, које на уоченим објектима и чињеницама запази или обична свест, или дубља анализа, или песничка интуиција. Запажене сличности могу бити дубље или површније, потпуније или овлаш – није, према гледишту са кога се посматра и према ономе што се у датом случају узмогне извући као језгро сличности. А сличности доводе до оних честих и свакодневних поређења у облику метафора и алегорија којима се и у обичном животу, и у књижевности, и у позитивној науци међусобно пресликавају објекти и чињенице једни на друге. Тако:
      Време се пресликава на реку која се никад не враћа своме извору, која носи појаве као предмете, али на чији ток ти предмети ниуколико не утичу. Простор се пресликава на обалу дуж које протиче велика, вечита и непроменљива река времена, а коју река такође не мења.
   Свет се пресликава на фотографску плочу: рецептивитет за спољне утиске може бити ослабљен укорењеним предрасудама, као што рецептивитет осетљиве плоче може бити ослабљен инертним слојем којим је плоча превучена.
     Интензивни фактори сваке врсте и конкретне природе, који јачају упоредо са сметњама на које наилазе, пресликавају се на водену бујицу која руши препоне и чија деструктивна моћ расте са тим препонама.
     Појаве свих врста које се састоје у ритмичком осциловању нечега између двеју крајности пресликавају се на осциловању клатна, или на плиму и осеку океана; лирски песници су толико пута опевали душевна колебања, приливе и одливе људских страсти и др.
    Жива и неодређена унутарња кретања људских маса пресликавају се на врење, душевна узнемиреност на узбуркано море, напраситост, после које долази душевна утишаност, на експлозију, или на нагло, тренутно електрично испражњавање.
     Изненадна поразна вест, која је избила у тренутку кад јој се нико није надао и која је толико раздрмала и раслабила нешто на чему се годинама радило, тако да се то у кратком времену сруши, пресликава се на експлозив који читаво брдо толико раздрма и поремети да се сваки час може очекивати да се оно сруши.
    Кад нам се брзо говори језиком који мало знамо, тако да једва која од изговорених речи доспе до наше свести, то се пресликава на велики суд са водом који се нагло изручује у боцу са тесним грлићем: једва која кап уђе у боцу а остала се течност бескорисно испросипа по тлу.
    Лаж, која се увеличава распростирући се, пресликава се на снежну грудву која, котрљајући се по снегу, постаје све већа.
    Кривични закони пресликавани су на разапету паучину кроз коју крупни инсекти пролазе, а ситни остају у њој ухваћени.
    Економске кризе пресликавају се на болест, са њеном припремом, акутном фазом и фазом опорављања.
   Људско друштво се пресликава на жив организам, са којим одиста има много заједничких црта.
   Мноштво појава свих конкретних врста пресликавају се на борбу фактора чија околност, терен, перипетије, завршетак и епилог пресликавају оно што се у појави има у виду: хемијске реакције пресликавају се на борбу афинитета у одређеним топлотним, светлосним, електричним и др. приликама; варење на борбу дијастаза и желудачних секреција; мноштво патолошких фактора на борбу бацила и дефанзивних моћи организма; психолошки процес продукције вољних аката на борбу интензивних и депресивних фактора итд.
     Обично и толико распрострањено изражавање „у преносном смислу“ није ништа друго до пресликавање овакве врсте о каквој је овде реч. Оно што се хоће да каже и слика у којој је то пресликано увек имају своје језгро сличности са гледишта са кога се ствар посматра; то језгро и даје смисао таквоме изражавању чињеница. Довољно је да оригинал и слика имају као заједничко ма и најнезнатнију појединост, али која има свог интереса са гледишта посматрања, па да тај смисао одиста постоји и да све то не буде само игра речи. А да се таквим пресликавањем може добити у јасности, схватљивости, изазивању живље слике у свести. изазивању емотивних ефеката или јачем истицању лепоте, доказ су оне безбројне слике такве врсте на које се наилази на сваком кораку у поезији, књижевности и свакидашњем животу, као што су, на пример:
     Вода увек нађе нагиб којим ће тећи. Кепец на глави џина види много даље. Наћи се између наковња и чекића. Одвојити кукољ од жита. Пресећи конац пре но што се он нераздрешиво замрсио. Истерати клин клином. Где је више светлости, ту је јача и сенка. Кап воде камен дуби. Један прут је слаб, а у снопу је јак. Кад краљеви граде, имају посла надничари. Дајем воду, али не дајем извор.
      То се исто огледа и у поређењима која се и у обичном говору сваки час употребљавају, као што су ова. – бео као снег, – бистар као суза, – блед као крпа, – блистав као сребро, – брз као муња, – чист као бисер, – дубок као море, – дугачак као зла година, – гладак као мермер, – глас као у звона, – глуп као сом, – јури као махнит, – каса као стари вук, – кези се као лисица, – крт као лед, – миран као анђео, – мрачан као сенка, – мудар каовидра, – напућен као ћуран, – необријан као сужањ, – прав као бор, – провидан као стакло, – свађају се као зле јетрве, – шета као паун, – шиљат као игла, – шушти као шума, – танак као шибљика, – топи се као лед, – тром као слон, – тврд као челик, – укочен као колац, – вредан као пчела, – проводи се као бос по трњу, – живи као буб- рег у лоју, – сит као пчела на брусу. Исто се огледа, и у још пунијој мери, у поезији, која често нађе необичну, неочекивану, изразиту слику за оно што хоће да каже, а која слика фрапира својом диспаратношћу са оригиналом. [...]

(Преузето из: Михаило Петровић, Метафоре и алегорије, приредила Слобо - данка Пековић, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, Сабрана дела Михаила Петровића, књ. 13, стр. 11-33).