Nova Zora 60 Dragiša Kalezić

Драгиша Калезић
НАГРАДА И ОКО ЊЕ
      Будући да се ова већ традиционална, и веома угледна културна смотра у част личности и дела Светозара Ћоровића, знаменитог Мостарца, тиче књижевне уметности понајвише, разложно је питати се, увек изнова: Да ли и колико нам књижевност може помоћи да изађемо из лавиринта на који смо се почели навикавати стихијно, на свим нивоима и у свим доменима, или да се барем по њему крећемо без велика јада и страха да ћемо се неповратно загубити у приземљу? Они који и даље сматрају да књижевност, као неговатељица људског персиналитета, то доиста може, своју веру темеље на природи књижевне уметности и на начину на који књижевна уметност делује на људску јединку. Док се историја, наука и политика, клишетирано обраћају човеку-маси, те у том погледу имају тотализујући, репресивни карактер, поезија, схваћена и прихваћена као метафора за уметност у целини, обраћа се искључиво човеку појединцу и стимулише га на опосредован начин да се уздигне до личности и одупре разним клишеима и притисцима споља; да надахнуто и мудро газдује својим животом као слободно и одговорно биће. (Кад се ово изговори мисли се, по неписаном правилу, на велика књижевна дела, кад год да су настала...
     При том стављам акценат на непосредан, фронталан сусрет с њима, а нипошто на оно повремено и узгредно прелиставање и читуцкање пасуса, отуд-одовуд, мало данас, мало сутра, које би било опосредовано подацима из разних извора. најчешће оних најлакше доступних, а најмање вредних и корисних. Читању треба приступити слободно, за свој ћеф, без неког осећања обавезе да се о резултатима икоме полаже рачун. (У једном скорашњем истраживању шта се и колико код нас чита, примећен је оригиналан одговор: „Релативно сам млад и с мало школе. Волим живот али имам мало пара за њ. Не читам готово ништа. Почнем, али видим да не волим и жао ми буде. Боже, једном сам рекао себи да кад бих волео да читам, ја ништа не бих радио друго. Толико књига има...“
***
     У великим књижевним остварењима, према суду оних који су за то најмеродавнији, а то су сами њихови ствараоци и велики мислиоци, који делују паралелно с њима, на истом пислу, чува се осећање непатворене сложености живота, не само људског, дакако, но и сложености света у ком је постојање сваког створа јединствено и непоновљиво. И то је, ваљда, нешто најузвишеније што се од стваралачког дара и светла мудрости може очекивати. Управо та јединственост о којој је говорио Т. Ман, имајућу у виду и своје сопствено дело, „које је познавало смрт, а остало до краја задивљујуће блиско животу.“ Велики писци, као уосталом и други велики ствараоци, велики људи уопште, спадају у онај малобројни круг људи које, како дивно рече Борис Пастернак, „живот посвећује у оно што чини с њима“.
    Послушајмо и великог познаваица суштине уметности, Б. Крочеа, с овим у вези: Ево погледај ово је живот, како сам га ја разумео, могао би да каже сваки од писаца стављајући руку на томове својих књига! И сваки тај одговор биће наравно непотпун, привремен; мањкав све у свему... Па и сви они заједно... Али и као такви, мањкави, много ће значити за све који нису до те мере прилепљени за непосредне интересе као пужза стену, или ушрафљени у неки кобни систем... иза којег доминира воља појединачног или групног тиранина. Сваки онај који је збиљски запрепашћен телесином човечанства (сада је то заиста телесина мастодонтска) и тражи ослонац да јој се супротстави...“
***
     Распад система вредности створио је Дон Кихота. И то мање-више увек изнова чини од оних који су у тај систем веровали. Они други који се прилагоде и обисну за ново, прелазе листом на Санчову страну. У ствари, они и даље остају Дон Кихоти, али у Санчовој верзији, на особен начин будаластој... Дон Кихотова величина је концентрисана у томе што својим држањем гарантује трајност утопијском мишљењу. Не утопији као месту у простору, већ као појму и жудњи за неким од вртова рајских. Не Итаци, дакле, јер Итака не постоји, већ само пут до ње. / К. Кавафи/
***
      Сад ми преостаје да вечног Дона оставим његовој голготи, дакле ветрењачама џиновским, те да кажем коју реч у поводу награде због које сам овде позван и да захвалим онима који нађоше за сходно да ми награду доделе.
     Награда у начелу слови као овера вредности дела за које је додељена од стране групе експерата, на легалан и легитиман начин, каже се обично. Сразмерно свом дејству у књижевном животу, она подиже и углед самог аутора и узгред му омогућава да промени гардеробу, поједе парче хлеба и попије боцу вина.
     Доношење одлуке о овој или оној награди, претпостављам да не иде глатко, Али, с временом се ствари стандардизују.
    Она Борхесова: „Најтеже је упознати савременике, има их много, а време још није открило њихову антологију“ начелна је и онолико озбиљна колико су они који одлуку доносе спремни да је узму озбиљно. Резултати су ту, о њима се гунђа два дана без трећега, али по неписаном правилу не подлежу преиспитивању. Понајвише стога што су они који одлуку доносе компетентни за то, те се самим тим свака одлука може оправдати. А и да не може, живот је то...
    Ја сам жирију веома захвалан на награди. Утолико више што ми истиче рок за даља надметања. Што обавезно не значи да је истекао и да их неће бити
***

    Има Брана Црнчевић јединствен дистих, поруку у ствари. Овако гласи:
    Сви ми дугујемо себе некој деци
    Будимо потомци да би били преци.
   Радослав Братић је ту поруку имао у себи, као смели завет или звезду водиљу. И једног јутра кад се пробуди, рече: Нека буде Нова зора. И прихвати се Радослав посла дугог и тешког, да би у своју задужбину уложио најбоље године свога живота, младог и ватреног. И пошто учини све што је било до њега, оде тамо одакле ниједан одлазник вратио се није. Он премину, али његова порука остаде у срцима људи који га испратише до вечне куће. А кад се вратише, попише студиозно по ракију и приватише се посла на припреми наредног броја Нове зоре.
    На путу за овамо сконтах да и ово треба рећи.


   (Слово на уручењу награде „Светозар Ћоровић“, Билећа, 22. септембра 2018)