Nova Zora 60 Ana Popović Bodroža

Ана Поповић Бодрожа
СВЕТ СИЋУШНИХ ЦРТЕЖА, СИМБОЛА И ЗАПИСА
(Поводом изложбе „Повратак почетку“ Милана Сташевића,
Кућа легата, Београд, 2018)
     Пре око две године, сликар Милан Сташевић почео је рад на новом циклусу белих слика, осамивши се, попут неког алхемичара, у свом атељеу у банатском селу Војвода Степа. Понека бела слика била је и раније пратилац његових циклуса, у којима се иначе доказао као мајстор боје. Сада су се издвојиле, међутим, као нека унутрашња нужност, потреба за сублимацијом, можда, једног уметничког израза који је достигао пуну зрелост, сликарску виртуозност и истанчаност истовремено са јасним увидима на путевима духа. Један од доајена наше ликовне сцене, Сташевић се на свом сликарском путу није зауставио, није „успавао“, већ је кренуо корак даље, циклусом који неки критичари препознају као тачку кулминације његовог рада.
     На први поглед ненаметљиве због беле боје која се спаја са бојом зидова, ове слике кроз приближавање откривају усковитлане светове саткане од безброј детаља, ситних елемената препуних симболике, које бисмо могли да назовемо само „сташевићевским“, јер су карактеристични за целокупно његово дело. На метар дистанце, оне постају најузбудљивији полигон за имагинацију, пребогати свет сићушних цртежа, симбола и записа. Ту су слова познатих и непознатих алфабета, бројеви, па и понеки овлаш записан број телефона, митолошки, зодијачки, езотерични симболи, људске, животињске фигуре, различите птице и рибе, „пећински“ цртежи, отисци фосила, геометријске фигуре, рељефи и орнаменти, и напосле, руком изведени перфорирани цртежи, „истачкани“, као компјутерске перфорације.
     Доминантна боја циклуса је бела. Бела боја, иначе, настаје као комбинација свих боја видљивог дела спектра, посебно плаве, зелене и црвене. Ако је црна одсуство светлости, бела боја је чиста светлост, и у сликарству се користи за осветљавање. Осим у светлости, њено значење може се тражити у појмовима савршенства, чистоће, невиности, доброте, благости, детињства и девичанства, увек у позитивним конотацијама. Нарочито је везана за почетке.
    „Повратак почетку“ је тај повратак почетку слике, белом сликарском платну, али и дубље, путујући кроз време, повратак примордијалним процесима седиментације стена, таложења кречњака, формирању небула и слојева магле, финим наносима прашине после пешчаних олуја... ове слике враћају нас дејству тих прастарих сила, археолошким ископинама, сликарима пећина, који су иначе кључна инспирација за опус Милана Сташевића... оне истражују феномене ентропије, очувања/пропадања кроз трагове епоха, јер, водећи дијалог са различитим слојевима времена, имају у карактеру нешто од палимпсеста. Истовремено, представљају неку могућу, замишљену картографију наше сопствене планете.
    Бела боја сликарског платна за Сташевића није довољна, он је прекрива другом белом. Млечно белом, сивкасто белом, граорастом, бојом слоноваче, бојом дима, у бројним слојевима и веловима беле којима остварује лазурност, а понекад рељефност, кад користи нагомилану пасту. У својој археологији слике, Сташевић се враћа оном што претходи сликању, сликарској препаратури, не сликајући бојом, већ самом препаратуром. А сваки сликар зна: добро припремљена препаратура од велике је важ- ности за квалитет, век трајања и изглед насликаних призора. Та вештина препарације, прецизна мешавина смоле, везива, туткала, воде, разних врсти креда или гипса, и коначно, белих пигмената, ствара солидну подлогу која ће чинити трајнијим бојени слој слике.
    Сташевић, повећавајући број слојева препаратуре са уобичајених пет, шест, на десет до дванаест, уводећи белу боју међу сама везива, и напослетку, користећи фину шмирглу, доводи тај бојени слој до конзистенције и глаткоће мермера. Из кога се указује калеидоскоп цртежа и записа, који ово сликарство на граници апстрактног води најпре ка гестуалном и знаковном. Једном откривене цртеже понекад поново прекрива слојем препаратуре, која што више наноса има, то је квалитетнија, то више „зри“. А записи на сликама постају све сличнији фосилним остацима, траговима неких давно ишчезлих живота и догађаја наше архетипске, колективне прошлости.