Nova Zora 60 Ivana Kalezić

Ивана Калезић
ТАЧКА НЕСТАЈАЊА – МЕЛАНХОЛИЈА
     Серију радова на папируМеланхолија, започела сам 2012. Техника је наставак мог бављења колажем уз одређене модификације. Овога пута оријентисала сам се на једноставнију и умеренију палету која би подцртала тему коју сам желела да отворим уз комбинацију темпере и монопринта као и папер цута на папиру…
      Покушала сам да језиком геометрије и специфичног ефекта коју стварају прелази и градација тонова прикажем спектар меланхоличних осећања, све њихове ‘боје’, метаморфозе, градације…осећај страха, безизлазности, као и њихово постепено мењање у своју супротност – неку врсту унутрашњег ‘ускрснућа’. Било ми је интересантно да сопствена осећања испратим кроз ликовну форму као неку врсту сликовне а опет и клиничке бележнице кроз коју ћу се на неки начин ухватити у коштац и обрачунати се са феноменом туге тако присутним у данашње време…
     Ликовни језик је апстрактан, висе или мање прочишћен у форми и колору, боје су посне, валери црне поигравају се, са одређеним ритмичким понављањем, валерима беле, са ретким излетима у изненадне, јаке колоре. Сам наступ носи у себи медитативне елементе, готово молитвених ликовних симбола који изнова искрсавају и појављују се, попут круга на пример – комплексног симбола (шифре) која у зависности од момента и контекста евоцира теме женскости, променљивости, циклуса, магичног понављања које, попут молитве има за жељу да призове сигурност и заштиту. Психоаналитички елементи као концепт дела, намерно су у неким тренуцима пренаглашени, као на пример одабраним апстрактним елементима који овим путем постају и готово се брутално трансформишу у интимне знакове и симболе, солипсистичке путоказе и смернице које прате и објасњавају посматрачу,дубоко понирање у себе, у таму душе, у оно хтонско постојање које непрекидно ври, тече попут воде, креће се попут облака или олује са моментима привидног престанка. Понекад је при раду укључен и конац – елемент који повезује или наглашава те граничне ликовно-идејне елементе а некад је присутан готово  случајно’, попут трага који остаје и када се све склони. Колажи неприметно почињу да клијају, да се отелотворују и неке од залепљених честица уздижу се, лагано а онда све више, са папира или подлоге – као да имају потребу да се осамостале, да, иако чинећи прецизну и ритмичну композицију, ипак желе сопствени идентитет што често доводи до тродимензионалних ефеката на раду.
      Некада су ти излети апсолутни (као у 3Д објектима на пример), а некада сасвим пригушени, као у радовима који су настали повлачењем чесља по дебљим или тањим слојевима боје, претходно нанетим на подлогу...Потреба за посматрачем, за оним Другим, довела је и до монопринта и монотипије ( као бескрајни отисциn шака или делова тела на папиру, отисци папира о папир, 3д објеката, кругова ) који и сами у себи као технике, које, иако се базирају на репетицији, носе у себи елементе неочекиваности и случајности којима одржавају непрекидно стање немира, чак стрепње али са друге стране носе у себи и елемент игре, препуштања и слободе – уметник се тако ‘самозаробљава’ и самом себи изнова извојева слободу.
     Сам приступ је дакле, мозаичан како у идеји тако и у самом ликовном спровођењу а у исто време и контраверзан, будући да се, већ споменутим сликарским потезима и језиком врши градација, постепено али темељно настајање, зидање, интеграција – док се у исто време дешава супротан процес а то је мање или више (односно јаче или слабије) дезинтегрисање, распадање, круњење – ‘умирање’. Естетски, ликовно, колористички, идејно, све то гради и базира се на већ описаном кретању, динамици и ритмици, попут музике која метаморфозира у визуелно.