Nova Zora 60 Radmila Popović

Радмила Поповић
УСПОМЕНЕ СА ПУТОВАЊА ОБУЧЕНЕ У СВЈЕТЛОСТ
(Мићо Цвијетић: Француска надахнућа, „Свет књиге“, Београд, 2018)
      Недавно се у издању реномиране издавачке куће „Свет књиге“ појавила књига „Француска надахнућа“ Мића Цвијетића. То је путописна проза настала након Цвијетићевог путовања у Француску 2014. године на пјеснички фестивал „Живи гласови“, која је одржана у граду Сету.
     Сет се налази на француској медитеранској обали недалеко од Монпељеа и већих градова Марсеја, Нице, Монте Карла.
     Част да буде домаћин пјесницима из четрдесетак земаља свијета, овај градић добио је захваљујући томе што је у њему рођен велики француски пјесник Пол Валери, а част да буде гост фестивала добио је Мићо Цвијетић као узоран представник ововремених српских пјесника и њихове поезије.       Тај „задатак“ Цвијетић је, како му је то иначе својствено, успјешно обавио и уз то, своје читаоце и поштоваоце, обрадовао изванредним путописом „Француска надахнућа“. Познато је да је путопис специфична књижевна форма која од аутора захтијева изузетну духовну радозналост, велику моћ запажања, мисаону емоционалну ширину, продубљивање знања о „предмету обраде“, значајну припрему материјала, провјеру чињеница, приповиједну способност и смислено повезивање свих путописних сегмената у пажљиво организовану цјелину.
    Цвијетић све то посједује, али и више од тога. Он је танани лирик који бира ријечи, боји реченице својим пречишћеним емоцијама, везује запажања спонама сигурних података, – спаја посматрану стварност са личним доживљајем и пјесмо - твори слике ради прецизнијег меморисања.          Чини то увјерљиво као да фотографише и истовремено призива давно научене и запамћене појединости о некадашњим временима, људима и догађајима. Тако из сјећања износи потиснуте фрагменте историје, културе, умјетности...освјетљава занимљиве дионице биографија познатих људи. Информише читаоце, наводи их да схвате игре живота: животне радости, туге, изазове, неминовности...
    У Сету је девет дана опчињен морем, љепотама приморског градића, филозофијом спокоја стишане радости и задовољства локалног становништва, пријатно изненађен указаним гостопримством и пажњом, готово опијен раскошним фестивалским поетским „сеансама“...али, ништа није могло проћи а да поезија и сјени Пола Валерија не лебде над Сетом и да се не провлаче кроз Цвијетићеве мисли и душу. Француз, а Бањалучанин Коља Мићевић, иначе врхунски познавалац Валеријевог пјесничког дјела, још више подстиче Цвијетићеву радозналост и везује га за овог славног Француза из Сета.
      Доживљајну димензију Цвијетићевог боравка у Сету подиже и дружење са нашом пјесникињом Златом Коцић, са грчким, хрватским, европским и другим свјетским пјесницима. 
     Замор од путовања, крстарење градом и дуге јулске ноћи са лакоћом отклањају бјелокрили галебови својим чудесним пируетама у игри изнад мора. 
     У часовима доколице, кад се у мислима мијешају разна имена и разни доживљаји, Цвијетић неким унутрашњим оком види неке друге предјеле и људе. Путовао је и јасно се сјећа неких Руса, Нијемаца, Лужичких Срба, Бугара... 
     У шареном пјесничком мноштву у Сету је лако постати заокупљен неком новом импресијом. Да не постоји ништа друго осим израза поштовања и захвалности које су грађани Сета посветили Полу Валерију, било би довољно. Ту се мора бити импресиониран музејом Пола Валерија.
    Цвијетић то описује овако: „Сјај и патина 
минулих времена. На зиду велика слика, Валери са породицом...уља и акварели, бисте, породичне и личне фотографије...песникови радови, цртежи и слике...драгоцена сведочанства из Валеријевог живота, књижевног и умјетничког рада“. Цвијетић је дошао до податка да се Валери срео са нашим краљем Александром Карађорђевићем пет дана прије кобног атентата у Марсеју. 
    Читаоцима је приближио и једну мање познату чињеницу Валеријеве биографије. Валеријева мајка је из Трста, а отац са Корзике. Он је ипак говорио да нема ни кап француске крви, а да себе сматра великим Французом. А баш тај Француз за себе је везао пажњу три наша велика имена: Станислава Винавера, Ивана В. Лалића и Коље Мићевића. 
    Цвијетићу је, како он сам искрено каже, недостајало познавање француског језика, али је уочио да Французи свој језик сматрају изузетно вриједним и не замјењују га тако радо са другим језицима. Цвијетић каже: „Ако у туристичком бироу потражите погодне инструкције о повести града, брошуру или краћу монографију на неком другом језику, очекује вас изненађење. Понудиће вам то само на француском. Ко долази у Сет, мора познавати француски језик“. 
    Поучно, наравно. Ми се углавном трудимо да не учимо српски, да га не поштујемо. Често се служимо туђим језиком како би показали да смо напредни, модерни европљани. 
    Све Цвијетићеве књиге, па и овај путопис, примјери су одличног познавања српског језика и његове изражајне и значењске раскоши. 
    Ево неколико примјера Цвијетићеве језичке финоће и лиричности:
осунчани хеленском ведрином
оаза песничког врта
пробуђен азурном светлошћу
у знаку звезданих струна песничке речи
као расути бисери на пристаништима
кад прострели око недостижне звезде
дрхтећи и пијући ветар.
     Цвијетићева путописна проза осим емпиријско-документарних носи и исповиједне елементе, широк размах мисаоне компаративности, попуњена поља различитих информација и знања. Без тог интелектуалног инструментарија брзо би се испразнили џепови фестивалског времена: шетње, пјеснички наступи, слике ентеријера и екстеријера Сета, културни и историјски споменици, па и пјеснички разговори.
    Свјестан пријетеће досаде, Цвијетић зналачки комбинује занимљива текућа дневна догађања са већ познатим, вреднованим и учвршћеним трајним истинама о људима и догађајима који више не могу мијењати своју суштину. Зато читалац има прилику да ту гдје су у садејству „данас и овдје“, упозна и оно „јуче“ што је било и оно „сутра“ које слути у сусрету са онима који су своје име инкорпорирали у живот као универзални састојак времена.
     У Сету, уз пјесника Пола Валерија, живот без краја живе и театролог Жан Вилар и музичка „икона“ Жорж Брасенс.
    Али шта је Сет у поређењу са Паризом?!
    Занемарљив је број Сетових звијезда кад се погледа у величанствено културно- умјетничко и историјски небо Париза. А и тамо је стигао Мићо Цвијетић на свом пјесничком путовању.
    У Паризу очи не стижу све да виде, мозак све виђено не успијева да запамти, човјек нема времена свему да се диви.
   Десет милиона људи у главном граду Француске никад свој град сасвим не упозна. Како да ту чаробну метрополу за неколико дана упозна, ма колико да је радознао, путник, туриста, гост?
    Судећи по Цвијетићевим описима париских знаменитости, он је успио неочекивано много. Стигао је да види, и не само да види, Париз, Сену, Ајфелову кулу, Цркву Нотрдам, Триумфалну капију, Јелисејска поља,Монмартр, Трг Трокадеро, Српски културни центар, споменик нашим краљевима Петру и сину му Александру.
    Све то је описано са много пажње, љубави и дивљења. А остало је ко зна колико невиђеног, а тако битног у граду свјетлости.
    Потрудио се да макар спомене неке из огромног мноштва француских великана који су својим заслугама, задужили не само Француску, него и читаву Европу и свијет.
    Стално присуство Цвијетићевог креативног надахнућа усмјерава његову пажњу према француском књижевном сазвјежђу како би и себи и својим читаоцима прибавио ретроспективни излет у вријеме духовног и културно-историјског цвјетања француске стваралачке имагинације и прочишћавања људске слободне мисли.
  Велика је част дотаћи својом јасном свијешћу о људским вреднотама имена великана:Молијера, Волтера, Дидроа, Русоа, Раблеа, Лафонтена,Меримеа,Мопасана, Золе, Жида, Бодлера, Бретона, Аполинера, Камија, Игоа, Балзака, Верлена, Превера, Сартра... Предуга је ова бисерна ниска стваралаца да би смо је низали до краја. Вје ру јем да, кад су у питању француски расадници креативног духа, крај и не постоји.         Цвијетић ове изабранике умјетности не оставља на осами. С пажњом им придружује велике француске владаре, војсковође, научнике, проналазаче...Зар би његова „Француска надахнућа“ могла „оживјети“ без помињања Светог Луја, Великог Луја, Луја Четрнаестог, Наполеона, Шарла де Гола?!
     Није заборавио наше радознале ствараоце, путнике који су у Француској и у Паризу прикупљали материјал за нашу српску кућу и свој градитељски кутак у њој.
     Трагалачко крстарење Паризом отпочео је Доситеј Обрадовић. Било је, сигурно, и других прије њега чије је имена прекрила густа помрачина заборава. Од тада до данас по знање, по слободу, по бољи живот ишли су у Париз многи наши људи. Међу њима су Јован Скерлић, Јован Дучић, Милош Црњански, Владислав Петковић Дис, Душан Матић, Станислав Винавер, Данило Киш...
     У Паризу су израсли у европске „величине“ сликари: Ристо Стијовић, Петар Добровић, Паја Јовановић, Надежда Петровић, Стојан Аралица, Сава Шумановић, Петар Лубарда, Милан Коњовић, Бата Михајловић, Љубомир Поповић, Дадо Ђурић, Владимир Величковић...
     Француска је била рука спаса за наше страдалнике у Првом свјетском рату и топло гнијездо дуги низ година.
     Али, истинољубиви путописац не допушта да његова „оловка пише срцем“ о великом непријатном преокрету француске политике и изненадном нарастању непријатељског расположења према нашем народу. Бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године оставило је трајне ожиљке у души наших народа.
    Цвијетићево одушевљење боравком у Француској има дискретна суочења са потиснутим болним сјећањима на НАТО агресију у којој су нам пријатељи са наглашеним симпатијама слали „васпитне, хуманитарне“ бомбе.
     Мићо Цвијетић не каже баш тако јер он, за разлику од мене, има мјеру у свему и фино казивање свих па и опорих чињеница.
    Његова путописна књига „Француска надахнућа“ чита се као садржајно и стилско-језички занимљив роман. Информише, поучава, забавља и подстиче имагинативну и мисаону активност сваког пажљивог читаоца. Оставља снажну импресију и позива на ново дружење и учење.