Nova Zora 60 Radoslav Milošević

Радослав Милошевић
РЕФЛЕКСИЈЕ ПОВОДОМ ПОЕТСКИХ ПОСЛАНИЦА
(РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ПРЕКО ПЕПЕЛА)
     Ногове поетске посланице су најавиле ново доба савремене српске поезије.
     Његов живот је почео без грађанског права у привидној слободи. Зато је рано почео као пркосни и бунтовни пјесник: „Ко кога јa ђоном...“
    Вјеру и наду је носио у грудном џепу из родних Борија, са врхова српских четинара. Супротставља се свијету јер га је желио да мијења. Идеолошки тулац га улови да цикне у пјесми: ,,под хитно да се окрлеже сви...“
    Мора да се у његовој „брђанској души“ неки опасни хајдук успавао.
    Буди се првом збирком пјесама и стиче широку популарност захваљујући катарзи и прочишћењу говорећи сопствене стихове заводљиво и ефектно. 
    Након чудесног отрежњења постао је ватрен и неуморан ширећи зреле пјесничке протуберанце. У наредним збиркама поезије естрадизам се пригушује: ,,Из паш њака опанака / У лаковане ципелице / нацијо госпођице, / Каква дрскост...“
   Он лирским тоновима мијења однос према свијету, постаје много сложенији. Као пјесник одустаје од жеље да мијења свијет, поготово не „крлежијански“: „Само ви крлежујте / Ја ћу да рајкујем...“
    И даље је пун финог цинизма у ретровизору првих резигнација. Због тога није затваран, али је привођен на „информативне разговоре“, и то „уз батине“.
     Неустрашиво наставља да своје пјесме гради на митском и књижевном насљеђу српског језика.
     Ного вјерује да је пјесник и његова поезија чврсто везана са народом те проналази сличности кроз разлике између породичне и опште колективне драме.
     Држећи да је важно питање пјесничке дисциплине и форме, он пише углавном сонете. Ту је најважније питање и тајна поезије јер је у њима „стих исто што и платно боланом Дојчину“.
    У овој Васељени поредани су апостоли, пророци па пјесници по Јовану Дучићу. Још од младих дана Рајко је апостол, мислилац и проповједник савременој српској поезији. Рајко је пјесме писао оловком јер његова оловка пише срцем.Међутим, нови нараштаји ће и преко интернета Рајкове пјесме понављати „ наизуст“.
    Из збирки пјесама: ,,Зимомора“, „Звјерињак“, „Безакоње“, „На крају миле нија“, „Лазарева субота“, ... а за дјецу пасторалне посланице у збирци пјесама „Родила ме тетка коза“, односно у збирци „Колиба и тетка коза“, те „На капијама раја“ (вијенац сонета), као и „Бели вук“, „Недремано Око“, „Нек пада снијег Господе“, „Сербио иже јеси“ (музичко-поетски руковет), „Врата спаса“, „Није све пропало“, „У Виловом долу“, „Јечам и калопер“, „Не тикај у ме“, „Тајни знаци“, „Ој давори, ти Косо о равно“, „Човек се враћа кући“, „Преко пепела“ у којима његова поезија све људе повезује тако да и читаоци са пјесником постају велика дјеца и чезну за идеалом слободе. Његове пјесме су духовни дарови у којима стихови силно „надиру скитски“ да више никада не цвјета мржња но да пјесници суде по љубави.
    Без пјесме би опет упали у ропство, јер „ко не слуша пјесму, слушаће олују“ и по томе је Рајко сљубљеник БранкаМиљковића. Уочава смртну опасност по свој род и народ и веома узбуђен пјесмом устаје у одбрану вјере и написа нам пјесмом многе распре, поуке, ироније и опомене.
    Рајко Ного сам пред собом види свој српски народ да је врло угрожен и зато пјесмом реагује брзо и одлучно, живо, течно и племенито. Његова поезија је примјер велике поезије за све сталеже.
    Бојећи се да се Срби не поколебају, надопуњује своју поезију новим књигама као нове пјесничке посланице за Србе „све и свуда“.
   Његово пјесничко узбуђење је изазвало међу другима страх, али он новом поезијом уноси ново свјетло и ведрину. Храбри нас да побиједимо кнеза таме, и сина пропасти и расапа.
    Од прве до посљедње збирке пјесама Рајко Петров Ного попут принца савремене српске поезије, ходи преко пепела од „трња до звијезда“ кроз „непокретне и покретне небеске ливаде са девет разапетих кожа ка престолу Творитеља поезије“.
    Сам остаде од Борија Рајко уз висове српских четинара чија лира одјекује небеским ливадама српске поезије. А лијепу је „шету пошетао“ Рајко кроз живот и поезију као у сну преко пепела до Сизифовог врха, али и до зидова апсурда али, авај, ненадно и неочекивано „стао је сат“ и збунио се космос у пјеснику и око њега да је вјечити календар исцурио кроз црне рупе Васељене уз пјесников крик бола и пркоса:
„Од некуд
Из даљине
Јавио се сајџија“
(„Сат је стао“, стр. 9).
     Као полазник пјеснику стиже Хајгенс или Лазар Хиландарац, свеједно, да у глуво доба залудно не васкрсава пјесников глас као „српско време“ са Кремља шесто година, гдје и сада одкуцава. Опомиње нас Лазар Хиландарац, творац часовника на Кремљу, у вјечној нади за наше спасење Рајкове пјесме кратког стиха као „Недремано Око“ бугаре испред иконостаса пред којим и пјесник не спава већ слути да долазе:
„Три велике самоће
Чезну ли да се сретну“
(„Недремано Око“, стр. 13).
     Заиста Христовој Васељени поредали су се пророци, свеци, пјесници и воздвижавају се да помогну Творцу као „небеске сохе“ попут Светог Саве:
„У бронзу рељефан
Чопором окићен“
(„Небеска соха“, стр.17).
       И пјесник Ного је нова небеска соха која се клати изнад истока,а љуља се изнад запада да небо не падне и да нас општа тама не обузме. Код пјесника и „анђео мучања“ све може и он пјеснику силази као у сну
„Из аветињске тишине
Доле
Копрцају се речи“
(„Анђео мучања“, стр. 19).
    Пјесник Рајко Ного свјесно улази у казнени простор гдје се „време не мери“ и гдје:
„Ништа није узнемирило очи
Које се сећају унапред“
(„Овде се време не мери“, стр. 21).
      Рајкова поезија има три трајне вриједности: стваралачку лиру у грчу извођења и казивања, созерцаније и уточиште у смирају кроз три личне усамљености. Гдје може да се мисао пререже између срца и логоса. У свом пјесничком „кранку“ пјесник се ушанчио као што се Острошки „у стену утврдио“.
      Стваралачко умијеће пјесничког слуха и језика код Рајка је подвизништво и не допушта да га парче Луциферовог лица искушава. Његов пјев кад би ушао у све културне језике, онда би Рајкова поезија широког смисла као незауставан продор био извор „живе воде“ усмене и писане традиције српске књижевности.
     У свечаном стиху, тј. у сонетима, Рајкова поезија је у врху српске књижевности попут Петрарке у светској књижевности. А са пјесмама у слободном стиху он је јединствени лиричар попут класика Ракића, Дучића, Диса и Илића. Његова лирика има и неоромантичарски субјективизам личног заноса, каткад уз израз меке осјећајности која „по правилу“ не прелази у њежност.
      У пренесеном значењу његова поезија избија из неке библијске слике али и из хорора савремености са емоцијама личне идентификације које такво појање продубљује у ен-димензионалне пјесничке просторе уз најскривеније личне исповјести гдје пјесник прелази од небића у биће.                Пјесник се непрекидно враћа родитељском дому и завичају, љековитом биљу и растињу у коме Свемир огледа своје лице а пјесник га препознаје. Ту су и бадњаци као рођаци чекају пјесника за полазника, па колико варница толико стихова и пјесама да грију нашу зимоморну душу разгонећи таму на све стране:
„Кад ујутро
Бадњак гдје је био
Младим сунцем озарен“
(„Бадњак“, стр. 41).
       Кад пјесник прерано остане без оца на земљи а Свевишњи далеко на небу, онда његов пут не зна да је постао поље и да га више нема. Отац „опет као у жртви кротак“ благосиља пјесника „са оба света“ док почива у вјечном миру урамљен:
„На слици Капоровој
У тихом пристаништу“
(„Отац“, стр. 43).
     Никад пјеснику неће увенути „око куће невени и калопер“ као што ни мајка неће нестати из сјећања јер:
„Кад сунце сине
Синула би и она“
(„Мајка“, стр. 45).
     Пјесник „кроз коприву бола“ у два гласа из мрачног крила нађе се ненадно у окриљу Богомајке заједно са својим братом који је „заборавио да говори“ због кућног удеса или због отворених небеса на која би понекад:
„Дизао малу шаку
У којој згњечи
Све нежности
Све речи“
(„Брат“, стр. 49).
      Пјесник иде даље, гдје га чека нови увелак посвећен сени Наташиној гдје  царује стих, и гдје је:
„У радости
Невестина душа“
(„Слика“, стр. 53).
      Какви су ово „разговори“ или је то крик на ивици сна и јаве, на крају свијета и вијека као пред потоња времена кад се зна да су „све моје пјесме љубавне“. Пјесник попут Аврама је стигао до грма опјеваног са кога нас „Сунце огреје“ на сваком заласку а позном пјеснику стиже Даница на Небу, Даница на Земљи и Даница у Срцу са Новом Надом да
„У деци се пробистри
Мутна река човека“
(„Даница“, стр. 59).
      Смучи се понекад пјеснику и на људе и на псе кад замијене улоге. Тако у пјесми кинески пас шарпеј „мисли да је човјек“ због чега се и пјесникова „тетка коза“ у гробу окреће.
      Кад нам паук не би био укућанин, мајка би знала с првим плачем да зида цркву као и сви наши преци.
     Пјесникова меланхолија крупно везе „запис о шари“ као космички гоблен, гдје препознаје „српско плетеније словесно“. Као пред смрт пјесника су „походили мртви“ и косооки мандарин са друге планете. А доле у пепелу призива га зов предака „са очима изван сваког зла“ као очи Светог Саве опет које поручују „не дај се мало стадо“ јер је Свевишњи са вама. И кад би пресушили сви извори пјеснику зажубори „утеха Његошева“ која га води „до опшега Оца поезије“. У Рајков сонет кроз „пофтораване стихире“ та „утеха“ је сламка спаса да не тонемо у бездан:
„Душа људска јесте бесамртна
Ми смо искра у смртну прашину
Ми смо луча тамом обузета“
(„Утеха Његошева“, стр. 73).
       Пјесник Ного се враћа епској форми од искона, у стубу од огња ноћу и у стубу од облака дању како не би „ово поскитано племе гологлаво“ и као „беле челе Рашовића“ без ловћенске капе тумарала без главе српском Гором Црном. Сонетни „Епитаф Јовану Дучићу“ даје нам снагу и моћ бесмртности уселивши се пјесник Ного „у строфу ко Данте“ во вијеки вјекова. По Рајку Ногу и Срби имају Јеремијин плач у два катрена кроз „Дисов плач међу туђима“ гдје:
„Заледе се очи и побеле сиња
Паучина зоре Срце се искраде
И дамара напев дах се суза стиња
Боже, шта ли наши у Канади раде “
(„Дисов плач међу туђима“, стр. 79).
       У пјесниковом космичком гоблену шаром је окићена „Андрићева купина“ коју је Јехова походио још док:
„Из купине је почело да свити
Ја пусте цркве ја пустих светаца
Да ми се пуста Бога намолити “
(„Андрићева купина“, стр. 81).
      Пјеснику Рајку је најугодније када се враћа себи, својима по перу и несаници као у „Запису о Црњанском“:
„Дрхтим још, витак
Од река и небеса“
(„Запис о Црњанском“, стр. 83).
       О шаро небеска, пусти ме Настасијевићу у походе вапи пјесник Ного, јер је и:
„Шара коју ми везла
под гроцем
бол да умине“
(„Настасијевићу у покоју“, стр. 85).
        У ову нову зору, пјесниче, чека те „Ћопићев сљез“ као у сонету чекају те:
„Црни коњаници и врани гаврани
Сву од мјесечине зобницу ведрине
Црн завој смијеха и божур на рани
Носимо во вијеки сви ми преко Дрине“
(„Ћопићев сљез“, стр. 87
        Шта ради змија шарка као супарница Сунца која вијуга уз „Мешин камен“ да то:
„Камење оста знамење
Да је слобода рођена“
(„Мешин камен“ стр. 89).
      Пјесник Рајко, тихо и побожно и на прстима нечујно, шета „у Виловом долу суботом изненада“ гдје му закрича птић или га срета Раичковић са онога свијета, јер:
„С неба га Сунце гледа
Са Земље Раичковић“
(„Раичковић“, стр. 90).
      Из овог храма поезије Рајка Петрова Нога „пођимо кући“ да би се поново враћали и походили његов пјеснички иконостас са свецима укућанима и прецима прије него стане сат јер „на то се свео свет“, као у новој његовој књизи поезије, „Преко пепела“.