Nova Zora 60 Ksenija Milovanović

Ксенија Миловановић
АРХАИЧНА ЛЕКСИКА СЕЛА ДРЕЖНИКА
1. ПОДАЦИ О АРЕАЛУ
     Село Дрежник налази се југоисточно од Ужица, у брдско-планинском подручју, које се наслања на масив Златибора, односно крајњи југоисточни део мачкатске крашке области. Смештено је у уској и коритастој долини, дугој 15 и широкој 8 километара, с једне стране оивиченој кречњачким подручјем Градине и Кошуте, а с другешумовитим Липовцем. Месна заједница Дрежник простире се на 2091 хектару, а по површини је једно од већих села у општини Ужице. Граничи се на северу са Злакусом, Потпећем, Крвавцима и Поточањем, на западу са Збојштицом, на југу са Скржутима и Вранама и на истоку са Северовом (општина Ариље) и Рогама (општина Пожега).
     Топоним Дрежник се помиње још у писаним документима из X века, као и у турским списима из друге половине XV века. Према неким тумачењима, корен овог назива је прасловенска реч дрезга, у значењу шума. Према томе, Дрежник је шумом богато место, као буковник, шљивик, брезак, врбак и сл. Међутим, међу мештанима кружи легенда о другачијем постанку овог топонима. По њој је назив села постао од речи дреждати, која води порекло од прасловенског корена drȩg, а значи чекати загледан у нешто, чекати упорно на отвореном пољу. На Таблици1 је, наводно, била стража због које је народ дреждао у нади да се стражари умилостиве и дозволе пролаз. Због дреждања је село добило име Дрежник. На просторима некадашње Југославије има десет села и заселака са именом Дрежник.
    Име Dresneik, као назив једног од малобројних насељених градова у тадашњој Србији помиње у X веку византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит у свом спису О народима. Касније, Константин Јирeчек град Dresneik доводи у везу са Дрежником. Он сматра да сличност у имену није случајна и да се стари град налазио на Дрежничкој Градини. Ту су до пре неколико деценија постојали видљиви трагови старог утврђења које никада није детаљно испитивано. Са ове локације сада потиче само један кључ од кованог гвожђа, који носи обележје средњег века и датира се око XIV века.
    Крајем педесетих и почетком шездесетих година ХХ века вршена су археолошка истраживања на подручју Дрежника, којима је утврђено да је на овој територији постојало насеље још у гвозденом и бронзаном добу. Истраживања су вршена на основу пронађених хумки, а њихова старост је одређивана на основу начина сахрањивања или чувања спаљених остатака покојника.
    Дрежник се налази и у турском попису становништва из 1476. године. У њему се наводи да је Дрежник имао 30 домова, али се лична имена не могу прецизно Село Дрежник налази се југоисточно од Ужица, у брдско-планинском подручју, које се наслања на масив Златибора, односно крајњи југоисточни део мачкатске крашке области. Смештено је у уској и коритастој долини, дугој 15 и широкој 8 километара, с једне стране оивиченој кречњачким подручјем Градине и Кошуте, а с другешумовитим Липовцем. Месна заједница Дрежник простире се на 2091 хектару, а по површини је једно од већих села у општини Ужице. Граничи се на северу са Злакусом, Потпећем, Крвавцима и Поточањем, на западу са Збојштицом, на југу са Скржутима и Вранама и на истоку са Северовом (општина Ариље) и Рогама (општина Пожега). Топоним Дрежник се помиње још у писаним документима из X века, као и у турским списима из друге половине XV века. Према неким тумачењима, корен овог назива је прасловенска реч дрезга, у значењу шума. Према томе, Дрежник је шумом богато место, као буковник, шљивик, брезак, врбак и сл. Међутим, међу мештанима кружи легенда о другачијем постанку овог топонима. По њој је назив села постао од речи дреждати, која води порекло од прасловенског корена drȩg, а значи чекати загледан у нешто, чекати упорно на отвореном пољу. На Таблици1 је, наводно, била стража због које је народ дреждао у нади да се стражари умилостиве и дозволе пролаз. Због дреждања је село добило име Дрежник. На просторима некадашње Југославије има десет села и заселака са именом Дрежник. Име Dresneik, као назив једног од малобројних насељених градова у тадашњој Србији помиње у X веку византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит у свом спису О народима. Касније, Константин Јирeчек град Dresneik доводи у везу са Дрежником. Он сматра да сличност у имену није случајна и да се стари град налазио на Дрежничкој Градини. Ту су до пре неколико деценија постојали видљиви трагови старог утврђења које никада није детаљно испитивано. Са ове локације сада потиче само један кључ од кованог гвожђа, који носи обележје средњег века и датира се око XIV века. Крајем педесетих и почетком шездесетих година ХХ века вршена су археолошка истраживања на подручју Дрежника, којима је утврђено да је на овој територији постојало насеље још у гвозденом и бронзаном добу. Истраживања су вршена на основу пронађених хумки, а њихова старост је одређивана на основу начина сахрањивања или чувања спаљених остатака покојника.
      Дрежник се налази и у турском попису становништва из 1476. године. У њему се наводи да је Дрежник имао 30 домова, али се лична имена не могу прецизно транскрибовати, јер су уношена турским писмом. Такође постоји попис села из периода по сле Другог српског устанка, који је сроведен по наређењу кнеза Милоша Обреновића. Приликом миграција, у Дрежник су се доселиле породице из Сјенице, Црне Горе и Херцеговине.
2. ДРЕЖНИЧКИ ИДИОМ
      Говор ужичког краја припада групи најиновативнијих штокавских говора и језик овог села улази у ону дијалекатску базу на коју се непосредно ослања српски књижевни језик. Дрежнички идиом, стога, доста је сродан стандардном језику. На акценатском плану говор припада најиновативнијем типу, тј. има у потпуности спроведен четворо- акценатски систем. Такође има нове облике деклинације. Замена јата у највећем броју случајева је јекавска, међутим, услед непрестане асимилације са градском средином код које се јекавица већ изгубила, у последње време долази до експанзије екавских облика. Највећу дистинкцију између стандардног и дрежничког говора представља богата и живописна дијалекатска лексика, која носи печат оријенталне, али и архаичне словенске традиције. Међутим, последњих деценија, локално становништво све више потискује своју дијалекатску лексику, мењајући је синонимима из стандардног језика.
     Говори ужичког краја нису много испитивани, вероватно због тога што улазе у основицу српског стандардног језика, а архаичнији дијалекти пружају релевантније податке за дијахронијско проучавање језика. Треба, међутим, нагласити да дистинкције у ужичком говору и говору околних села нису занемарљиве, и да их треба бележити нарочито сада, када се због великог утицаја школе и медија нагло губе. Због чињенице да је процес асимилације дрежничког идиома увелико почео, неке речи забележене су као резултат сећања информатора. Многе наведене речи и даље су јако фреквентне у свакодневном говору мештана, али углавном старијег становништва. Код млађег становништва може се уочити извесна диглосија – у школи и приликом обављања разних друштвених улога ван свог места, користи се стандардни језик, док се у комуникацији са мештанима села, нарочито старијим, користи матерњи идиом. Овакву ситуацију посебно поспешује чињеница да ови говорници без тешкоћа прелазе на стандардни говор, јер је и њихов идиом њему изузетно сличан, а разлику углавномчине чести ијекавизми, архаичне лексеме и неке фонетске особине које су се код млађег становништва скоро потпуно изгубиле (непостојање фонема х и ф, постојање фонема с’ и з’). Стиче се утисак, да ће, са старијом генерацијом становништва, нестати велики корпус речи нашег језика, до сада недовољно проучен.
3. ЛЕКСИКА
      Сакупљене речи резултат су вишегодишњег теренског сакупљања, класификовања и истраживања. Примећено је да у последњој деценији фреквентност архаичних речи нагло опада, као и да се ијекавски облици речи све више замењују екавским. Млађе генерације скоро су у потпуности прихватиле екавски изговор, с обзиром на то да се школска настава изводи на екавском наречју. Старије генерације још прилично добро чувају ијекавизме, али је приметно да архаичне речи све више замењују еквивалентима из стандардног језика, највише под утицајем телевизије и тежње за савременошћу.Архаизми се, пак, често чују у међусобној комункацији старије популације, али и у тренуцима великог емотивног набоја говорника, приликом свађе, љутње, изненађења, када се тежња за етикецијом занемарује. Највећи број речи записан је из разговора мештана, који су накнадно били питани о значењу записане речи. Сачињени су и аудио записи, у којима је информатор, говорећи о свом детињству и младости, био подстакнут да предност да архаичнијим речима у односу на њихове савремене еквиваленте. Једна група речи записана је као резултат сећања информатора. То су речи које се више не употребљавају, али су их информатори чули од старијих генерација у својој младости. За информаторе узимани су старији људи, који су цео свој живот провели на овом ареалу. Претпоставља се да ће умирањем старије генерације људи у овом селу, велики корпус речи, дијалектизама, у потпуности бити замењен стандардим речима. То је процес који је под утицајем школства и медија одавно почео, и одраз је тежње становништва да се приближи официјелном језику и култури и одбаци свешто је дијалекатско. Ова студија настала је из жеље да се што је могуће већи број таквих речи сачува од заборава.
     Занимљива је појава да је за само неколико деценија читав корпус дијалектизама који означава боје замењен синонимима из стандардног језика. Информатор наводи да су до пре тридесетак година сви мештани користили дијалекатске називе за боје, као и да су стандарни називи, као црвено, плаво итд. такође били познати, али неупоредиво мање фреквентни од дијалекатских назива. Након тога, по речима информатора, народ се усавршавао, па су почели да се користе бољи и лепши називи. Дијалектизам шептело означавао је розе боју, а потиче о турске речи şeftali, што значи бресква. Лексема зинтило означавала је маслинастозелену боју, а потиче од турске речи zeytin, што значи маслина. Лексема крмезло прилагођена је турска лексема kırmızı, која означава црвену боју. Лексема чивитли настала је од турског çivit (биљна плава боја која се користи у Индији), што значи тегет. Грао боја означавала је сиву, а потиче од немачке речи grau, која има исто значење. Лексема јоргованли означавала је лила боју. Зифт представља црну боју, а потиче од турске речи zift која означава једну врсту црне смоле. Дуванли је назив за браон боју, а потиче од турске речи duhan, која означава дим, густу пару, и биљку дуван. Лексема кавела означавала је бордо боју и за њу се не може тачно утврдити порекло. Може се довести у везу са турском речју kavela, која означава дрвени чеп, па по тој аналогији ова реч може означавати боју тамнијег дрвета. Врано означава нешто тамно, потиче од прасловенског *vornъ. Такође, ова лексема користила се и као синоним за придев прљав. Лексема сингав потекла је од турске речи sincabi и означава сиву боју.
     За утврђивање порекла речи коришћени су етимолошки речници српског језика (Скок, 1971) (Лома, 2003, 2006), речник турцизама (Шкаљић, 1966), као и речници савременог турског језика (Туна, 2009).
3.1. Речи оријенталног порекла
     Појавом Османских Турака на Балкану, велики број оријенталних речи прихваћен је у народном говору. Неке од тих речи биле су изворно турског порекла, док су друге биле арапског и персијског порекла, које су прво прихваћене у турском језику, па из турског пренете у српски језик.       Код речи преузетих из турског језика често је долазило до семантичких померања. Тако се дешавало да турска реч преводом прошири своје значење на неки шири или општији појам. Реч џока потиче од турске речи çuka, која има значење 1. горњег дела мушке и женске ношње, 2. ружног, старог горњег дела одела уопште, а у дрежничком идиому џока означава било какву јакну и нема негативну конотацију.
      Аналогно томе, реч седеф на турском је означавала дугме од седефа, бисерно дугме, а у дрежничком идиому реч седев означава дугме било ког материјала. Такође се дешавало да се преузимањем турске речи сузи њено значење на неки конкретнији, искључивији појам. Лексема seccade на турском значи ћилим, а као позајмљеница серџада, срџада или сарџада у српском означава посебну врсту ћилима, а не сваки ћилим. Лексема dulek на турском означава тикву, а као позајмљеница дулек у овом крају означава врсту слатке тикве од које се прави пита.
     Постоје и речи које су преузимањем попримиле сасвим другачије значење од изворног. Реч акреп на турском значи: 1. шкорпион, 2. мала казаљка на сату, а у српском реч акреп означава особу ружног изгледа и негативних особина. Глагол пишманити се на турском значи кајати се, у дрежничком идиому реч попишманити се има значење променити мишљење. Реч наџак на турском означава оружје, део бојне опреме, а у дрежничком идиому представља особу опаке нарави, некога ко се само љути и коме све смета.
     Ипак, највећи број преузетих речи задржао је изворно значење. Навешћу неколико примера:
     авлија (двориште), бабо (отац, хипокористик од персијског baba), банути (изненада се појавити), баталити (1. покварити, 2. оканити се нечега), базати (беспослен тумарати, лутати), бегенисати (1. свидети се, 2. одабрати нешто по свом укусу), беут (обезнањеност) и од тога изведени глаголи обеутити се и убеутити се, берићет (обиље, напредак), бостан (заједнички назив за лубенице и диње), чалабрцнути (на брзину нешто појести), дирек (дрвена греда), диринџити (радити тежак и мучан посао), џада (пут), џибра (отпаци приликом дестилације алкохола, од шљива, грожђа итд.), ђозлуци (наочаре), ђувегија (младожења, у дрежничком идиому се јавља и са значењем супруг), јазук (штета), калдрма (каменом поплочан пут), карли (тужан), кастиле (намерно, испланирано), мејт (мртвац), мисирка, морка (врста кокошке), муштулук (награда која се даје оном ко први јави радосну вест), потекар (поново), прње (старо одело), синија (ниска трпеза), собра, софра (трпеза), табут (мртвачки ковчег), зифт (црно), зијан (штета)
     Јављају се и примери хибридних речи, насталих спајањем српског префикса и турског корена речи: набашка (одвојено) – на + başka, награисати (настрадати, лоше проћи) – на + ğramak, назор (с муком) – на + zor.
     Турске речи у којима се јавља консонант х, у дрежничком изговору се јављају без тог консонанта. Међутим, х се сачувало у овим речима у изговору муслиманског становништва у неким другим дијалектима нашег језика. Реч беут која означава обезнањеност од алкохола, спавања или плача, и од ње изведене речи обеутити се и убеутити се потичу од турске речи bihud. Реч абер потиче од турске речи haber и означава вест. Реч уџерица потиче од турске речи hücre, а означава трошну кућу, страћару.
      Речцу за потврђивање, односно одрицање, да и не, скоро потпуно су замениле речце турског порекла ја и јок. Узвик дела потиче од турског gele, aШкаљић га наводи као ђела и гела, а значи ходи, изволи, уради то: Да турим каву? Дела.
     Прилог сабајле, рано ујутру, потиче од турске речи sabah која значи јутро. Од турског cezve настало је џезва, именица која се користи и у савременом језику, а означава суд у коме се кува кафа, али се у дрежничком говору често чују облици ђерза и ђерзва. Реч иксан настала је од турског insan, у значењу човек. Шкаљић бележи облике инсан (као основни), иксан, ихсан и исан. У дрежничком идиому јавља се само иксан. Реч баксуз (тур. bahtsız, baht – срећа, sız – без) кодШкаљића означава: 1. човека зле среће 2. човека који другима доноси несрећу, а у дрежничком говору постоји и 3. значење – човек тешке нарави. Именица бекрија настала је од турске именице bekri у истом значењу, која потиче од арапске речи bukrä (јутро) и наставка -i, и буквално значи онај ко од јутра почиње да пије. Лексема билмез (тур. bilmez, незналица, невешт, неупућен човек), у дрежничком говору имашире значење и односи се на широк дијапазон негативних особина, а не само на незнање. Реч ашчија, која означава кувара, настала је од персијског корена аš (јело, кувана храна) и од турског суфикса -çi. У јужним крајевима Србије користи се именица ашчика, изведена на исти начин, и означава жену која приликом породичних свечаности спрема храну за госте. Турски суфикс -ли служио је за грађење непроменљивих придева, као што су: карли, трошакли, очикли.
       Упоређивањем турцизама из дрежничког краја и турцизама записаних у Шкаљићевом речнику, који су углавном сакупљени на територији Босне и Херцеговине, могу се уочити семантичке и фонетске разлике настале приликом прилагођавања турских речи српском језику. Неколико примера са фонетским разликама навешћу у следећој табели:
Дрежнички идиом Шкаљићев речник Турски језик Значење
довранисати се давранисати се davranmek снаћи се 
димидус дибидуз dübedüz сасвим, потпуно
батљи батли batli срећан, срећне руке
 3.2. Речи словенског порекла
     Велики број забележених архаичних речи је прасловенског порекла. Дружица, предмет сличан вретену који служи за препредање вуне, реч је прасловенског порекла. Основни облик је друга, али је тај облик ишчезао због хомонимије са речима друг, други, друга, друго, па се усталио деминутив на -ица. У потиче од назала ѫ. Лексема куђеља, преслица, настала од прасловенског корена *kǫd-. Реч дроб, која означава црева, утробу, такође је прасловенског порекла. Реч гумно потиче од прасловенског *gumьno. Значење је исто као и у прасловенском језику – равно место
на тврдом травнатом тлу на коме се врло жито. У дрежничком говору чује се и облик гувно. Придев грдан потиче од прасловенског корена *gъrdъ-. Његови еквиваленти у савременом језику су придеви ружан и неприкладан. Такође се користи и да означи да нечега има много: Грдна стока нам је липсала. Грдне малине се посушише.
     Исто значење има и прилог грдило, такође настао од прасловенског *gъrdъ-. Придев голем, прасловенска је реч (*golemъ) и значи велики. Придев жидак јавља се у свим словенским језицима осим у пољском. Потиче од прасловенског *židъkъ и има два значења. У првом случају он означава нешто недовољно густо, течније, нпр. супу или јело. У другом случају он означава да је нешто гипко, савитљиво, нпр. прут. Од њега је изведена и именица жидина, која означава млад, тек оцеђен кајмак. Прилог за време лане настао је од прасловенског прилога *olni (olni>lani). Од њега су изведени и прилози оломане (у неким другим дијалектима оломлане) и преклане.
     Именица чабар постоји у свим словенским језицима сем у руском, па је то вероватно балтословенски и свесловенски термин из прасловенског доба, који означава дрвени суд. Вокал а настао је од полугласника (*čъbъrъ). Именица розга, која означава притку, дрвену мотку, потиче из прасловенског језика, а води порекло од индоевропског корена *rezg-.
     Глагол дреждати, од кога, по једној од легенди, и потиче назив овог села, води порекло од прасловенског корена drȩg. И глагол искати, у значењу тражити, има прасловенско порекло.
3.3. Речи другог порекла
     Приликом класификовања грађе уочено је неколико архаичних речи које нису ни словенског ни оријенталног порекла. На пример, реч липсати, која значи црћи, крепати, балкански је грецизам. Реч гуша (грло) балканска је реч трачко-илирског порекла. Реч амрел потиче од италијанске речи ombrello, и означава кишобран. Дијалектизам цокуле, у значењу ципеле, такође је италијанског порекла.

      Литература

Жеравчић, З. (2004). Дрежник: хроника села. Ужице: Арт плус.
Јиречек, К. (1952). Историја Срба I. Београд: Научна књига.
Лома, А. (2003). Етимолошки речник српског језика, свеска 1. Београд: Српска ака -
демија науке и уметности.
Лома, А. (2006). Етимолошки речник српског језика, свеска 2. Београд: Српска акаде -
мија науке и уметности.
Мисаиловић, И. (1984). О пореклу географских назива у ужичком крају. Ужички збор-
ник, 13.
Skok, P. (1971). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 1-4. Zagreb: JAZU.
Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Izdavačko preduzeće Svjetlost.
Tuna, E. Lisica, S. (2009). Rečnik tursko-srpski; srpsko-turski. Beograd: Jasen.