Nova Zora 60 Šćepan Aleksić

Шћепан Алексић
ВУКОВ НАРОДНИ И „КЊИШКИ СКРИВЕНИ“ ЈЕЗИК
     ‚Просјечно образован Србин данас често не разумије ни половину од онога што званично говоре српски политичари, руководиоци и власници предузећа, представници банака, бирократе разних врста, па и новинари који га о свему свакодневно обавјештавају. Али тај исти, просјечно образовани Србин, не само да се због тога не љути и не буни него се и сам, кад год му се пружи прилика да буде званичан, труди да говори, што је могуће више и боље, тим истим бирократским језиком.
    При свему, политичаре и цјелокупни бирократски апарат уопште не брине то што их обичан народ, коме се и обраћају, не разумије. А то неразумијевање иде чак дотле да је, понекад и понегдје, скоро равно оном истом из времена од прије два вијека када српски „свињари и говедари“ нису разумијевали своју господу која је писала и зборила славјански, односно црквенословенски и када је Вук Стефановић Караџић и започео своју борбу за реформу српског писма и језика. Тако се и стиже до закључка да је Вукова реформа била узалудна јер се данас, слично као и у његово вријеме, говори народним у народу, а у званичним институцијама и наступима, највећем дијелу народа слабо разумљивим, бирократским језиком.
     Но, пођимо редом, па кажимо да је борба да народни српски језик буде и званични почела знатно прије појаве Вука и да је то вијековима била народна тежња и жеља. Још у првим деценијама 18. вијека, дакле цијелих сто година прије Вука, Гаврил Стефановић Венцловић је писао народним језиком, о чему говори и Меша Селимовић у својој чувеној студији „За и против Вука“.
     Венцловић каже: „Просто вам ово говорим нашим србским језиком, а не „књишки скривено“, желећи да каже да је народу неразумљиво оно што је написано у књигама, па му према томе не може ни служити. Он све објашњава на најједноставнији могући начин: „Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити“. У Венцловићево вријеме, у земљама и крајевима гдје су живјели Срби, у службеној употреби, поред старословенског, били су још и њемачки, латински, турски...
    Послије Венцловића и многих других, међу којима значајно мјесто припада и Доситеју Обрадовићу, у првим годинама 19. вијека услиједила је појава Сава Мркаља, великог борца за народни језик и писмо. Он је практично и први састављач српске азбуке и фонетског правописа, према којој сваки глас има и своје слово, а све је и данас у употреби. Мркаљева чувена књига „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, штампана у Будиму 1810. године, имала је свега 18 страница. У њој објављује свето правило српског језика „пиши као што говориш“ и азбуку од 29 слова. Тако се с правом може рећи да је он и поставио темеље српском језику и правопису. Послије Мркаља, Вук је практично само спајањем направио љ и њ и додао ф за стране ријечи, а остало углавном преузео од њега. Но, та чињеница нимало не умањује Вукове заслуге и значај за реформу језика и правописа јер је он ту велику идеју довршио и спровео у дјело, па се може с правом рећи да би, без њега и његове борбе, све било узалуд. А то није било нимало лако јер је успут наилазио на бројне отпоре и водио при том огромну борбу за примјену и признање свога дјела.
     И чињеница да се Саво Мркаљ одрекао свога дјела, придодаје значај Вуку Стефановићу Караџићу и његовом раду и борби и даје за право онима који тврде да без њега не би ни било реформе српског језика и правописа. Али то су питања за једну ширу и свеобухватнију расправу о језику која код Срба траје скоро пуна два вијека. Треба само припоменути да се Мркаљ није тек тако одрекао свога дјела него је, као монах, био оптужен за побуну и непријатељство према цркви. Сасвим је разумљиво да је осуда стигла из црквених кругова и да су је изрекли најписменији и најученији Срби онога времена. Уосталом, није ни имао ко други јер је већина писмених и учених Срба тога времена углавном била везана за цркву. И не само да су га осудили црквени великодостојници онога времена него нико од монашке братије са оцем Јулијаном, како је Мркаљу било монашко име, није хтио да проговори нити једне једине ријечи. И не само од монашке братије него нико ни од манастирске послуге, како то пише игуман манастира Гомирје и каснији српски патријарх Рајачић, „ни единога словесе“ са Мркаљем није хтио да проговори. На крају је и отпуштен из манастира Гомирје у Горском Котару, данашња Хрватска, да би потом почео да се потуца и гладује као приватни учитељ. И коначно, пресуђен, измучен, презрен, попљуван и остављен од свих, попустио је и умом и завршио живот у бечкој лудници.
    Тако се с правом може рећи да је, у највећој мјери захваљујући Вуку, азбука ушла у употребу и народни језик широм упловио у српску друштвену стварност постајући и службени и књижевни. Као година почетка примјене Вуковог народног језика и реформисаног писма узима се 1847. иако је све званично у Србији признато тек 1868. четири године по његовој смрти.
     Иако је Вук побиједио, противници његовог правосписа и народног језика су остали. Они никада нису прекинули своју борбу да, ако већ мора да остане у употреби његов правопис, макар службени језик буде другачији од онога којим говори прост српски свијет и то што је могуће више. И одмах су, свјесни да славјански више неће моћи да буде књижевни и службени, почели да измишљају и да полагано у служену употребу гурају нови бирократски језик, који прост српски свијет не разумије најбоље. Најлакши пут до стварања бирократског језика био је да се у народни српски језик уведу народу неразумљиве туђице из других страних језика. Нису у питању било који језици него они најпознатији и најпопуларнији, првенствено француски, енглески и њемачки, наравно, уз оне ријечи које су у те језике ушле из латинског и грчког језика.
     Како је јачала бирократија и како ју је бивало све више, тако је растао и снажио и језик којим се она служи. Он је посебно оснажио у посљедњим деценијама 20. и у досадашњем периоду 21. вијека.
    Данас смо стигли дотле да се бирократски језик у службеним документима, на телевизији, у штампи и у свим обраћањима званичних представника власти и уопште оних који се баве политиком увелико разликује од народног. Чак су ишколски уџбеници писани бирократским језиком, па их ђаци због тога често не разумију. Тако се од дјеце, коју тјерамо да уче на бирократском језику, још у самом зачетку стварају они који ће се сутра служити тим истим језиком, бар када је ријеч о службеном обраћању. Иста та наша дјеца ушколи уче све о Вуку Стефановићу Караџићу и његовој језичкој реформи, при чему се посебно истиче да ниједан народ у свијету нема тако савршено писмо и да је код нас народни језик већ одавно и службени и књижевни.
       А ми смо уствари стигли дотле да се данас на бирократском српском језику много шта не каже како то народ говори него „књишки скривено“, како је то и Гаврил Стефановић Венцловић некада писао. Примјера ради, не каже се да су се двојица посвађали него да су имали вербални дуел или вербални окршај. Не каже се ни казна него санкција, ни привидан и нестваран него виртуелан, ни обучити него едуковати. Ту су најчешће још и сљедеће српске бирократске ријечи које су, претежно из енглеског језика, ушле у употребу у 21. вијеку: тенедер, девастирати, мобинг, им плементирати, кастинг, аплицирати, транспарентан, тајкун, компатибилан, фер, фан, кул, ин, инсајдер, медиј, мониторинг, структуралан, апелациони, лузер, агенда, турбу лентан, координа- ција, клаберка, старлета, ведета, глобално, конструктиван, деструк тиван...Могло би се набројати и хиљаду оваквих ријечи које просјечно образован Србин не разумије, али су оне, упркос томе, веома честе у српском бирократском језику.
      Треба се запитати да ли бирократија у својим кућама говори „књишки скривено“ односно бирократским језиком или све просто каже као што и обичан народ говори? Народним, наравно, јер ваљда бирократа, кад му жена и дјеца траже паре, не каже: „Нисам још увијек затворио финансијску конструкцију, па би евенту ално издвајање новчаних средства у непрофитабилне сврхе могло изазвати монетарни удар на кућни буџет и учинити га несолвентним“. Или, можда, наредни примјер: „Европски пут подразумијева адекватну координацију, корелацију, интеракцију између различитих нивоа власти који располажу различитим овлашћењима у процесу европских интеграција због чега и не бјежимо од концензуса“, како то изговори један наш значајан политичар на власти.
     Бирократа, и то онај најобичнији и најситнији, кад је званичан, пише и говори и овако: „Код дотичног су, у специјално израђеном бункеру аутомобила, откривена четири килограма суве зелене масе која, по својим морфолошким карактеристикама, асоцира на марихуану. Дотични је приведен и тужилац му је одредио једномјесечни притвор. Дотични ће бити процесуиран, уколико се анализом потврди да је ријеч о наведеној материји, а у складу с тим и о инкриминисаној радњи стављања у промет недозвољених наркотичких средстава“.
     Да ли сматрате да просјечно образован Србин може да разумије ишта од наведене изјаве српског званичника на власти, па чак и обичног српског полицајца, иако су обје изречене на српском језику. Од друге можда понешто и може, али од прве тешко. Али, по свој прилици, бирократија и хоће да је народ не разумије и то је хтјела још од самог почетка, односно од оног тренутка 1868. године када је народни језик и званично признат и када је и започела борбу за свој посебан језик. Данас се коначно може рећи да га је створила и да се за њега и изборила.
     Због чега је то бирократији било потребно и да ли је све плод случајности или чисте намјере?
     Наравно да није у питању никаква случајност јер како би бирократија у очима обичног свијета изгледала већа, ученија, и боља од њега када би говорила народним језиком који свако разумије. И није јој само циљ да изгледа већа, ученија и боља него, с чистом намјером, жели да је већина, а често и нико, не разумије. Логично, јер како би било кад би народ разумио шта причају примјера ради политичари и шта све обећавају и предвиђају. Можда би се већ сутра побунио и за све од истих тражио објашњење, успут тврдећи да га лажу и варају. Овако, они причају и обећавају на бирократском језику који народ не разумије, па сутра могу комотно рећи да нису ништа ни казали нити било шта обећали. 
     Да све буде занимљивије и жалосније, просјечно образован Србин, чим се око телевизијске камере (којих данас има на све стране), попут какве звијери, усмјери на њега, и чим га приупитају за било шта, труди се да говори бирократским српским језиком и то што више и боље умије и може. Тада, из сјећања и из оскудног рјечника почне да вади и из уста откида оних десетак посрбљених страних ријечи које је чуо из уста бирократа разних врста са исте те телевизије. Нико од оних којима новинари на улици затраже изјаву, неће рећи да је за нешто обучен него едукован, нити ће казати да му је, тамо негдје у граду или селу у коме је до рата живио, кућа упропашћена него девастирана.
      Обичан народ вјероватно, свакодневно бомбардован бирократским 
језиком са малих екрана, сматра да тако треба и да ће у супротном испасти незналица, па се свим силама труди да и сам све саопшти на исти начин како то чине политичари, привредници, новинари, па чак и најобичнији службеници. Обичан добровољац, кад га телевизија приупита, неће рећи да је чистио градски парк него бирократски много „љепше и ученије“: „Организујући замашну акцију на бази добровољног дјеловања, успјели смо да извршимо уређење зелених површина у централном дијелу наше локалне заједнице“. 
     Бирократски језик је нашем грађанину, насрћући на њега свакодневно и са свих страна, просто ушао у мозак и завукао му се под кожу, и то упркос чињеници да га слабо разумије. И не само то, него су га убиједили да тако заиста и треба и да ће испасти смијешан и неук уколико буде јавно говорио народним језиком. Како и не би кад је бирократија испрљала српски народни језик до те мјере да ни обичан сељак више нема право ништа ни да чује ни да каже о пољопривреди и селу на начин како то и говори. Све треба рећи много модерније и присталије: „Ове године произвео сам десет тона коштичавих воћних плодова, од чега је педесет одсто пласирано као конзумни производ, а остала количина за индустријску прераду“. 
      Ево и дијела изјаве, званичне телевизијске, једног нашег режисера, а поводом његовог најновијег филма: 
    „Склапајући тај мозаик видјели смо да читава та слагалица има неколико јако битних дијелова, тако да је то била једна комплексна прича у сваком сегменту њене реализације, али ван те идеје, која је била наша првобитна мисија коју смо успјели да реализујемо, крије се нешто друго, а то је да је прича ове породице, мотивациона прича, која може да буде корисна сваком човјеку. И то је нуклеус и суштина свега. Ја константно потенцирам и акцентујем тај глобални аспект јер он ће, готово је извјесно што већ потврђују и стручњаци, дјеловати у једном ширем спектру, тако да ће у наредном периоду имати импликације, али буквално глобалног карактера“. (Све наведене изјаве су аутентичне и углавном су преузете са ТВ Републике Српске).
      Ако је и режисер, превише је. Додуше, српски режисери се, посљедњих деценија, труде на све начине да својим умјетничким дјелима угоде Западу, који и јесте највећи потрошач па према томе и оцјењивач свега из области филмске индустрије. Вјероватно због тога, Србе представљају најчешће са лошије стране, односно онако како нас тај дио свијета посматра и види, истичући у први план појединачне негативности које се ни у ком случају не могу подвести под појам општега. На тај начин, удварајући се Западу, српски режисери су снимили бројне филмове, за које би се, мирне душе, могло рећи да су антисрпски и да ни на који начин не могу бити одраз стварности једног цијелог народа. И не само то, него су им и изјаве, које дају поводом својих филмских остварења, народу српском неразумљиве, ваљда и због тога да би и на тај начин били што савременији и ближи Западу. Уз режисере, на сличан начин говоре и многи други наши умјетници, почев од глумаца па до сликара и пјевача, а потом редом и сви остали који сматрају да су учени и научени, па према томе и већи и знајачнији од обичног свијета. Међу свима њима најмање је оних који, кад су званични, говоре и пишу народним српским језиком да ништа не буде „књишки скривено“ него да их разумије и најнеобразованији Србин.
      Велики је број у нас оних који се, свим силама и на све начине, одупиру народном говору, успут се залажући за стручност и стручне изразе. Прихватајући потребу стручних израза у медицини и фармацији, донекле и у економији, никако не бисмо могли да их прихватимо, примјера ради, и у пољопривреди. Уосталом, да се наша економска и политичка бирократија, већ скоро два стољећа, не труди да збори и пише „књишки скривено“, данас би у обје те области било много српских стручних ријечи умјесто што се употребљавају стране. А управо у тим областима народ би морао да разумије оно што му се и говори јер је све њему и намијењено. Чак би и медицинари, кад се обраћају широким масама, у својим изјавама, објашњењима и коментарима, морали да буду далеко ближи народном говору јер, чему обраћање, ако их они којима се обраћају не разумију.
      Најтрагичније од свега ипак је кад српски писци пишу књиге које ни натпросјечно образован Србин не разумије. Од тога су тужније једино награде које српска књижевна критика, која одавно већ и не постоји него се само тако назива, додјељује таквим романима и збиркама прича и приповиједака, што се не догађа ријетко. Од обиља књига које се у нас свакодневно штампају, највише је управо оних које су написане неразумљивим стилом и језиком. Ваљда се и писци, једнако као и обичан народ, боје да ће се избрукати уколико се буду служили народним језиком, па пишу „књишки скривено“ односно бирократским рјечником и језиком. Боје се да не буду откривени због чега и пишу сакривено. На исти начин како пишу, писци често јавно и говоре – неразумљиво и народу нејасно. Тако се и у области књижевности развила једна посебна врста бирократског српског књижевног језика.
      Бирократија, наравно, има „ваљано“ објашњење за све, па и за језик који користи када је службена. Чим се укаже на чињеницу да народ не разумије добро бирократски језик, препун страних израза који често у језику из кога потичу немају оно значење у коме се код нас употребљавају, бирократија одмах објасни да је на то приморана јер је српски народни језик исувише сиромашан и прост, па према томе и није погодан за употребу на једном већем службеном нивоу. То, међутим, ни издалека није тачно. Напротив, српски народни језик је изузетно богат, сочан, изражајан и веома поетичан, па се, вјероватно и због тога, још у Вуково вријеме, читајући епске народне пјесме, њиме одушевљавао и велики Гете. Многи тврде да је по изражајности српски народни језик један од најбогатијих на свијету јер за сваку ствар посједује више ријечи, а свака од њих је одговарајућа и као створена да би се њоме изразило стање, осјећање, изглед, квалитет, величина и још много шта друго што обиљежава оно о чему је ријеч. Уосталом, нека бирократа узме било који рјечник страних ријечи и израза, па ће се увјерити да за сваку страну и народу непознату или недовољно јасну ријеч, постоји одговарајућа домаћа, а често не само једна него и по три. Али, бирократа нити зна за рјечник нити га узима у руке, све страхујући да бирократски језик, за који држи да је „вишег нивоа“, не испрља којом простом народном ријечју.
       И све те стране ријечи, помијешане са понеком домаћом, не само да су обич - ном народу неразумљиве него дјелују неприродно, неусклађено, а често и смијешно. Једноставно, оне нису у духу и природи српског народног језика.
      Због свега, српски језик би требало да буде најважнији предмет у нашим школама, како основним тако и средњим. Он сад не само да није најважнији него је по свему потиснут у средину, а често и на само зачеље, а тако га прихватају и према њему се односе не само ученици него и професори, школска руководства, министарства просвјете и сви други који би требало да о језику брину. Узалуд толики фонд часова из тога предмета јер у нашим школама од српског језика много су важнији математика, биологија, енглески језик, физика, информатика... У нашим школама, примјера ради, ако је ученику потребна већа оцјена из неког предмета ради бољег општег успјеха, нико од чланова наставничког вијећа и не помишља да се четворка из математике преправи на петицу, али је исто тако нормално да се то учини када је у питању српски језик, све ваљда због тога што сви држе да је ријеч о мање важном предмету. А зна се добро да је средњошколска математику потребна само оним ученицима који ће на поједине природне и техничке факултете, док српски језик треба баш свима – једнако професорима као и новинарима, политичарима, али и инжењерима, љекарима, мљекарима, пекарима, апотекарима... Тако смо данас стигли дотле да имамо вели број оних који су завршили факултете, а уствари су, са књижевне стране гледано, неписмени људи јер не знају, ваљано и правилно, да саставе чак ни једну најобичнију реченицу на српском језику. Додуше, ником није ни стало до знања те врсте, јер нити у једном конкурсу за запошљавање се не наводи као услов познавање српског језика. Тражи се само знање енглеског или неког другог западног језика.
      Због свега, народни језик се све више потискује не само у службеној употреби него и при обичном говору, а на његово мјесто све чешће засједа огољени, сувопарни и духу нашег језика непримјерени бирократски начин изражавања. Вјероватно да има помало истине у изјавама крајњих песимиста који кажу да није далеко дан када ће српски језик и у свакодневном говору бити потиснут до те мјере да га више данашњи просјечан Србин неће разумјети.
      Ћирилица и српска Вукова азбука завређују посебну пажњу и расправу. И ту је данас све слично као и са српским народним језиком јер су се Срби „каменом бацили“ и на те своје националне вриједности. Али то је тема за једну посебну и опсежну расправу.
      Тако је, у 21. вијеку или можда још знатно и раније, све враћено на сами почетак. Не на било који и било какав почетак него у оне године када је и започела борба за народни језик, прије двјеста или можда и више од триста година.
      И тако би нам, по свој прилици, била потребна још једна реформа језика да би народни говор увео поново у службену и књижевну употребу. Али, упркос чињеници да данас имамо на стотине врхунских стручњака за језик, ко реформу да направи и како да се све то примијени? Вука више нема нити има прилике да ће се поново родити неко њему сличан, а и да се роди за тили час би га појела и прогутала бирократија која се намножила на све стране и, из дана у дан, има је све више и више и све је јача и јача, тврдоглавнија и тврдокорнија и све упорнија да се избори за своје право да може и зна нешто више него обичан народ, па према томе и да, макар само када је службена, користи ненародни бирократски језик.