Nova Zora 60 Laura Barna

Лаура Барна 
 ВЕЛИКИ МАГ
Перо Слијепчевић (1888–1964)
     Неким писцима је суђено да пишу и говоре о другима, попут великих магова речима сажимају прошло и своје време, креирајући снагом духа и ерудиције – ново, а остају само хроничари судбина и времена, а њихова дела заробљена неразумевањем, па и небригом друштва – без ширег одјека. Таква судбина је задесила и Перу Слијепчевића (Самобор, код Гацка, 1888 – Београд, 1964), германисту, књижевног критичара и теоретичара, песника, есејисту и публицисту, научника. За живота је уживао углед врсног интелектуалца и мислиоца, а након смрти – скрајнут у позадину!
     Први пут Перо Слијепчевић се појавио у Српској ријечи са чланком под насловом „О моралном васпитању“. И тај морални узус постаће простор у ком ће се за живота кретати и стварати. Веома умерен у одабиру и одмерен у реализацији идеја, исказиваних једноставним, незаводљивим а надахнутим српским језиком, није се истицао нити западао за око књижевним критичарима и литератама савременицима. И сам се определио да критикује и доноси вредносне судове, занимајући се за уметничке теме и свакодневну па и општу проблематику с којом се уметници суочавају, књижевну културу, социјална и друштвена питања, али и националну уметност, с посебним интересовањем за средњовековну баштину. Уз германски осећај за концизност, способност савладавања и свођења мисли на суштину и битно, а које сугестивним начином изражавања постаје битно и читаоцу, Слијепчевић је разрађивао националне теме, сагледаване у ширем, европском контексту, олако и питко их је представљао – за будућност.        Његов изражајан луцидитет, формиран на родном херцеговачком поднебљу, био му је највиши и једини закон одржавања и опстанка у околностима које му за живота и нису биле баш наклоњене, уз храброст какву изискује војнички морал по дстицан и креиран ратовима. А чинило се да излазећи из једног, ускаче у нови рат, из бунта у бунт.
     Одмах после завршене гимназије у Мостару, Перо Слијепчевић одлази на студије германистике и филозофије у Беч. И не завршивши их, пријављује се у Балканским ратовима као добровољац у црногорској војсци под Скадром, али убрзо прелази у српску војску на Брегалници. Болешљив, танане конституције, али и тананог сензибила, на попришту није био само војник већ и песник, бележничар драматичних дешавања и ратни извештач. У време Првог светског рата, иако не за интересован много за политику, путује управо политичким пословима по Европи и Сједињеним Државама: у Рим,Женеву, Париз, Њујорк… са звањем секретара министра иностраних дела. И ни тада не престаје мудро да синтетише наносе свакодневице, бележи и записује импресије места и времена.
     У периоду од 1919. до 1925. именован је за секретара сарајевског Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета“. А био је активан и у покрету „Млада Босна“ у ком су се политичким и револуционарним ангажманом истакли многи наши писци и песници.
      Под окаснелим утицајем европског артизма, првих деценија XX века комешало се и врило и у српској уметности, нарочито књижевности. Нове теме за новог човека у надолазећем времену, потискују окоштала схватања о литерарним вредностима, сa опорим укусом традиције и локализма. Појавом нове генерације смелих приповедача и песника: Милутина Ускоковића, Милоша Видаковића, Симе Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Исидоре Секулић, Милице Јанковић, Вељка Милићевића, али и нових тенденција у критици које је парадигматично представљао Димитрије Митриновић, јавља се и бунт којег је најпре уметност у једном друштву кадра да покрене и усковитла. Али Први светски рат скресаће крила многима од њих. Неки ће грубо атерирати на Земљу, утопити се у великој Води (као Дис пророчански Утопљене душе), или пак остати довека на Небу или у Ватри суђеног им трагизма.
    Истрајавши, Перо Слијепчевић се све преданије окреће есејистичком жанру, надахнуто пишући, искључиво у границама факата, студије и монографије о српским великанима: Његошу (О Лучи Микрокозми), Јовану Дучићу, Алекси Шантићу, Милану Ракићу, Исидори Секулић, Вељку Петровићу, али и оним светским – опсежна студија о Шилеру, расправе о Томасу Ману, Гетеу, Херману Вендлу, као и неколико историјских студија о немачкој књижевности и кључним уметничким и хуманистичким правцима и покретима. Већина од тих радова биће објављена 1956. године у Београду у Сабраним огледима.
     Докторску дисертацију сa темом „Будизам у немачкој књижевности“ (1917), Перо Слијепчевић брани у швајцарском градићу Фрибургу. И од тада почиње његова универзитетска каријера, прво на скопској медреси (1925), после и Филозофском факултету у Скопљу, на ком 1938. постаје редовни професор германистике. А пред Други светски рат, веома нарушеног здравља – што ће се одразити и на све ређи књижевни ангажман – прелази у Београд, где и завршава предавачку каријеру 1958. године на Филозофском факултету, као шеф катедре за немачки језик и књижевност.   
     Перо Слијепчевић ипак није заборављен, његова писана реч, и дан-данас актуелна и свежа, постаје све гласнија. Сабраним делима у десет томова, објављеним 2013. године, достојанствено је одат дуг овом великом и свестраном мислиоцу. А на нама је да о овом великану мислимо и даље!