Nova Zora 60 Jovanka Stojčinović Nikolić

Јованка Стојчиновић Николић
МОЈ ОТАЦ ЖЕЉЕЗНИЧАР
     ‚Моји другари искачу из воза званог ћиро скоро свакодневно, док возе се њим у школу, чак понекад и прије него што успори. Остане само нас неколико у тишини. Воз све усамљенији. Клопара у потрази за водом. Ми смо ту округлу, неколико метара ви- соку куполу звали „Појилица за воз“, која се налазила непосредно код жељезничке станице у Добоју, уз пругу, можда триста или четири стотине метара према Усори, гдје је била и посљедња станица. Између оне у Старом граду и Усоре, било је стаја лиште, гдје се воз заустављао тек на неколико минута. Ми смо га звали „Пристаниште“ код Муширове трафике, као да пристају бродови, а не ћиро, и ту су скоро сви путници, нарочито ученици, излазили из воза. Управо је одатле почињала главна улица. Прво се огласи пиштаљка, па кондуктер, силазећи на пристаниште, једном руком придржавајући се за ручку на вратима вагона.
     – Излаааааз!
     Затим поново глас пиштаљке, па кондуктера:
     – Улаааааз!
     Воз би успорено и тромо кретао у свом правцу, а ми у свом. У грудима се притаји срце, као да је још у полусну. Сукобљава се са многим стварима изнутра, које носимо у себи, плашећи се да не закаснимо на часове. Понекада долази све у питање; и воз, и ми и путници у њему, и пут најчешће до средњих школа. Понекад се помијешамо са јутарњом маглом која нас „поткожи“, па се и сами осјећамо да се са њом дижемо пут облака, избјегавајући да чврсто газимо тротоар, јер у зимским временима је често окован ледом. На леђима руксак, тежак од књига и укочен од хладноће, изгледа као мало брдашце, па понекад помислим зашто увијек на себи носим то брдо Стојчиновића, зашто ме прати куд год и гдје год кренем? Само на мојим леђима мирује, а чим уђем у учионицу добојске Гимназије оживи. Отворим рајсфершлус на руксаку и дубоко унутра зарањам руке, као у рударску јаму, не примјећујући да се са мојих чоханих панталона отапају леденице које понекад донесем из воза, јер често нема гријања, па нам се на уснама заледе ријечи и нико ни с ким не разговара. Само понеко, мање отпоран, цвокоће. Осјећам како зуби, један о другог ударајући уситњавају мисли које крену из главе, и губе овални штит својих „рођених чула“.
     У учионицу улази професор географије Александар Павков. Звали смо га Ацо, а био нам је и разредни старјешина, па смо се увијек осјећали бар мало привилегованим. Одмах са врата пита коју смо задњу лекцију учили.Мени капци падају, спуштају се и повремено отварају, као да је вријеме спавања. Цаклина из очију полако нестаје, али топлина силази у ципеле, мокре од снијега, и осјећам како прсти на стопалима почињу да ме сврбе. Како не бих заспала, а спава ми се, помјерам ноге и стопала горе-доље, тамо-овамо, по бордо намазаном бетону у учионици, и вртим се
као земља око своје осе... Прилази ми професор.
     – Шта је, Стојчиновићева, још спаваш!
     Ћутим...
     – Изађи на таблу (на којој је окачена карта Југославије) и покажи гдје се налазе Сврљишке планине!
     – Западно од Љига! (показујем руком по мапи), то је планински вијенац који се пружа од Сврљига, Беле Паланке, Нишке Бање...
     – Добро, добро! Који је највиши врх? – додаје професор.
     – Зелени врх! – кажем, осјећајући да тек сад из моје утробе излази клопарање воза, зујање у ушима... Забруја и учионица и нека топлина обузе ми тијело.
     – Тако је, Стојчиновићева! Само мораш мало брже да одговараш, нема времена за размишљање! Гдје станујеш? – настави професор.
     – У Ритешићу! – одговорих разборитим гласом.
     – Чиме путујеш?
     – Ћиром! – рекох као из топа, као да сам једва чекала питање.
     – Па гдје је у Ритешићу жељезничка станица?
     – Нема у Ритешићу, него наШешлијама; нешто више од три километра од моје куће. Али, друже професоре, воз полази са станице ујутру у пет, а ноћас је падао снијег, па смо се Љуба и ја тешко избориле са сметовима преко Полоја, газећи пртину час до кољена час преко паса. Снијег се заледио на нашој одјећи... Професор приђе, потапша ме по раменима, погледа у своју руку... Рука влажна.
     – Па ниси ваљда до рамена газила снијег?
     – Не, снијег је пао на залеђену површину, па сам се неколико пута оклизнула и пала. И ја иЉуба. Корачале смо најбрже што смо могле, јер се са Смријека, оближњег брда, које се подиже изнад ријеке Величанке, чуло завијање вукова.
    – Вукова! Откуд вукови?
    – Сваке зиме ту долазе! Ма нема шта нема у том Смријеку! Бар тако причају мјештани. Растиње и велика густа шума, државна... Увијек ми се леди дах кад ту пролазим.
    – А Љуба, ко је Љуба? Професор ће.
    – Она је седам година старија од мене, ради у „Босанки“ а станује на врх села, на брду Старчевића. Док силазимо довикујемо се: – Уху, уху, уху-ху и тако побјеђујемо страх, ноћ и таму, а помаже нам и бјелина снијега.
    – И тако сваки дан? – пита професор.
    Мало поћута.
    – У реду, Стојчиновићева, изгубисмо много времена, требало би још да те питам за петицу, али немам времена, учићемо нову лекцију. Нека за сада буде четворка. Имаћу то у виду други пут! Отишла сам на мјесто, у трећу клупу и сјела. Плакала сам... Плакала љута на снијег и хладноћу, јер су баш тога дана били толико немилосрдни.
    – Зар плачеш?
    – Само су ми очи пуне снијега и туге за ћиром, па ми сузе саме лију 
    – Зашто туга за ћиром?
    – Чула сам да се укида ускотрачна пруга, нерентабилна... А онда и ћиро. Како ћу у школу?
    – Аутобусом, као и остали.
    – Али мој отац је жељезничар. Отправник возова у Јоховцу, првој станици до Шешлија. Остаће без посла, а и ја, моје двије сестре и брат без бесплатне годишње карте.
     Професор је изненада заћутао. И ја сам ћутала, изгубљена између, професора, возова и годишњих доба. Изгледало је као да сам саму себе изневјерила, у сусрету са истином и у простору који се зове живот. Ипак, моје су ноге за нове кораке. За које се сама одлучим. Тако ћу бити ближе другима и себи. Чему сажаљење. Све је пролзно, само циљ није. Циљ је на самом крају. А тек сам у подножју мојих путева, наслоњена на мисао. Она ме води даље. Послије наставе враћам се на Пристаниште код трафике. Тако сам у заносу својих мисли ушла у воз, ћиру. Извадила комад папира и записала:
   
      „Ти тутњиш и клопараш
     А мене данас тишина сијече
     Да ли нас или себе вараш
     Ништа није од живота прече“
     Пријатељу и спаситељу нашем Ћири, 1968.

     Потписала сам се испод стихова и затакнула цедуљицу на дрвену полицу за одлагање пртљага изнад нас, уз саму свјетлост Онога што се више никада неће вра тити. И сада, када у зимским ноћима мећава завија око моје куће и засипа прозор спаваће собе прегрштима снијега, чујем како ћиро, обавијен димом и паром, стење кроз сметове, а ја безуспјешно покушавам да под високим слојевима снијега, нађем оно наше Пристаниште код Муширове трафике.

                                                                             САН

     Прошло је више од двадесет година, како је Милисав био вјенчани кум Живкановом сину Саши, који се врло брзо, послије свадбеног весеља, разболио од бољке коју није издржао. Родитељи су годинама туговали, изгубивши осјећање за протицање времена. Кум Милисав их је често посјећивао, понекада сједећи с њима међу четири зида, скоро ни ријечи не проговоривши.
    Прошлу ноћ, супруга кума Милисава, госпођа Рајка, провела је у несаници. Пред јутро, попила је таблету за спавање, да би колико толико преклопила. Заспала је накратко. Пробудила се сва у кошмару и преплашености од сна који је као вјештачка творевина лежао у њој дубећи јој утробу. Као да је испливала из океана бјежећи од немани које владају у тамним дубинама. Као што је сан тражио излаз из њеног тијела, тако је и          Рајка тражила излаз из сна, али он ју је разапињао и черечио као посљедњу бол пред смрт. Никада јој није било јасно како јој је у сан, лебдећи у свемиру, дошао млади кум Саша, Живканов син, носећи бијелу заставу подигнуту изнад свих облака, да је преда баш њој, (крајње невичној)... Јарбол се, као да плови кроз небеску плавет, успорено и кроз маглу, зауставио у Рајкиним рукама. Иако свјесна да њиховом куму Саши, више ни једно сунце не може огријати постељу, осјетила је тежину, која се све више удаљавала од свемира и притискала јој груди.
      – Да ли је то наговјештај неке истине, шта ли? – питала се у сну – или је можда једноставније и помирљивије да ујутру, када запратим сунчев ток посред неба, одем на гробље са букетом бијелих ружа?
     Јарбол на којем је лепршала застава, откана од нешто пунијег и грубљег материјала, био је дебљине њене руке, одмах изнад шаке, па је издржавао свемирске вјетрове, који су се обрушавали на заставу, чим се ноћу укаже њена бјелина понад животне трагике. Рајка, сва у зноју, узнемирена и уздрхтала, кроз невидљиви простор своје душе, покушавала је да направи пролаз за свјетлост. Ипак, све више се удаљавала од себе. У очима је носила свеце са заставе. Када се мало више загледа, међу свецима на застави, указа се лик њеног супруга, појави се и нагло нестаде негдје у дубини.
     – Према коме сада да се оријентишем? – запита се – свемирском или жељеном свијету?
    Дуго ће памтити то јутро када је кроз лик супруга на застави видјела стотине других који су пролазили, али супруг се више није појављивао. Никада...