Nova Zora 50 Živorad Ciglić Cigla

Живорад Циглић Цигла
ПРЕДАК
      Дотрчим кући из школе у сумрак, кад ме спопаде мама:
     „Де си досад, откад су девојчице прошле а вас нема до мрака!?“
     „Лако је девојчицама, оне се умаштају учитељици па их пусти раније, а нас држи док не научимо и утврдимо градиво.“
     „Шта сте тако важно учили до мрака?“
     „Учили смо, учили, ма боље да ти не кажем.“
     „А коме ћеш казати, ако нећеш рођеној мајци?“
     „Добро, кад си навалила, учили смо како је човек постао од мајмуна! Ето ти сад знај!“
    „Куку црни јада! Каквог мајмуна? Који човек?“
    „Каког? Лепог! Јеси ли видела оног мајмуна што се керебечио и ковитлао кад су ономад циркузани долазили у школу! Сваки човек, тата, ти, ја, сви смо постали од мајмуна!“
     Мама зинула у мене и занемела.
     Тата устаде са канабета, приђе па каже: „Је ли, шта ја то чујем од мог сина, да сам постао од мајмуна?“
    „Јесте, и ти и ја и ма...“
    Пуче шамарчина по слепом оку, излетеше ми светлице пред очи а уво цвили ијууу!
    „Што ме бијеш, нисам ја то измислио – рондам ја наглас – ако си сила удри учитељицу, она је то казала!“
    „Бијем те што лајеш против оца, какав си не би ме чудило да си измислио – а ако је она то рекла, добиће по њоњи!“
    Сутрадан у Пешиној кафани гунгула. Скупило се пô села, јер су и друга деца код куће причала како су им родитељи постали од мајмуна. Попили, људи по неку па се расторокали шта треба тој учитељици урадити. Убити, обесити и још сила других
освета пљушти са свих страна.
    Дошо Бора „дрвени адвокат“, још давно завршио два разреда гимназије, радио у надлештву па га најурили, шушкало се да се спајташио са комунистима. Сад напише понеку, молбу, жалбу, тужбу, а фала Богу то увек људима треба.
      У општој гунгули и тарапани, Бора преузе команду, лупи трипут штапом од астал, чаше и флаше поскочише и зазврндаше. Наста тајац.
     „Људи, знамо шта нас је снашло, зато морамо да нађемо најбољи начин како да решимо ово мајмунско питање. Ко има паметан предлог нек изнесе, само полако и по реду.“
      Устаде Љубивој: „Ја мислим да Ћирку Крстивоју дамо по киле ракије да попије, да онда сачека учитељицу увече кад пође у нужник па, пљес, пљес, ишамара је – е ово ти је за оне мајмуне!“
     „Побогу Љубо, где нађе Ћирка, па он већ личи на мајмуна, не треба јој бољи доказ,“ – добаци спадало Андра.
     Наста кикот и церекање, једва их Бора умири.
     „Ја мислим да одредимо двојицу добровољаца, сашију од сламњаче џак, увуку се у њега, прорежу рупе за очи и направе се вампири, па увече пред учитељицу, бау, бау, престраве је и – готово!“
      „А како ћемо да одредимо добровољце?“
     „Па да се јаве сами!“
     „Оће ли неко да буде вампир?“ – пита Бора.
     Сви ћуте.
     „Ето, пропаде ти план мој Видоје.“
    „Ја мислим да узмемо поњаву, одемо увече, склептамо је, умотамо у поњаву, па је у Колубару, у Марин вир бућнемо и готово!“
    „Ама људи, она треба да повуче реч за оне мајмуне и каже деци да се шалила, а ово што предлажете не вреди ако остане ова мајмунска брука, пукне глас около по осталим селима, неће нас више звати Скобаљци неко мајмунци, јада се и набраја Добривој.“
    Људи, ајде да је скинемо голу и протерамо кроз село, онда ће она од бруке побећи, нама ће послати новог учитеља и готова посла.“ – досети се Гојко.
    „А шта ћемо ако нас оптужи да смо хтели да је силујемо, ето нам робије.“ – тумачи идеју „дрвени адвокат“.
   „Море, није ти робија ништа, шта ћемо ако дознају наше жене па зграбе виле и рогуље.“ – „А, тако! Скидате учитељицу голу!“ – „Неће нам требати гори судија“ – кукумачи Стева, сети се оне своје роспије, сав се стресе ко да је попио полић ракије наискап.
    „Мислим да је најпаметније да јој напишемо писмо – „Учитељице, повуци реч за оне мајмуне и реци деци да си се шалила, умотамо писмо у камен, рокнемо јој кроз прозор, она прочита, повуче реч и готова посла!“
    „Људи, шта сте се заципали око тог мајмуна, зар немате паметнија посла, ево, погледајте на врата, долази деда Аксентије, четвороношке, тако иду и мајмуни. Он се већ вратио у свој род.“ – Грди их Пеша кафеџија.
    Што је време одмицало и нове туре стизале, предлози су били црњи и гори. На крају је одлучено да Радојко Кишњача, који има једанаесторо деце и Љубисав који нема деце оду код учитељице, објасне јој ситуацију и замоле је да повуче реч. Оде делегација, објасни учитељици ситуацију, али она ни да чује.
    „Шта је вама људи, то је наука, ја учим децу по књигама које је штампала држава. То су научни докази, еволуција коју је открио Енглез Дарвин, деобе ћелија, развој живота,“ – још им донесе књигу у којој је слика. Прво мајмун стоји на четири ноге, на другој се мало придигао, на трећој почучио а у лицу мало личи на човека, на следећој се усправио и личи на човека, а на последњој прави човек, го, голцат, стоји усправно, и каже им како је то текло милионима година, све полако, полако док човек није постао оваки ко данас.
     Поднесе комисија извештај како учитељица неће ни да чује да повуче реч, још помиње неку револуцију и како су то пронашли неки Енглези, те да је све настало у ћелијама, па им показала слику како мајмун полако, полако устаје и претвара се у човека.
    „Ма знао сам ја да су нам то опет замесили Енглези!“ – гунђори Пеша за шанком, стари Солунац и борац против Енглеске доминације.
    „Људи, она лаже, ја сам јуче био на слави у Ћелијама, Ћелијанци немају никаке везе са тим мајмуном;“ – заципо се Средоје.
    Није било другог спаса, већ је још преостала нада, да поднесу молбу среском начелнику да смени учитељицу и пошаље им новог учитеља.               Накити „дрвени адвокат“ молбеницу, образложи ситање ствари и пошаље начелнику.
     Прочита начелник молбу, грохотом се насмеје, па вели писару Сими:
    „Слушај Симо, јави оним шашавим сељацима да ћеш у недељу одржати збор о мајмунском проблему, а успут поведи два џандара, да ти се нађу!“
    „Очитај им молитву да случајно нико не дира учитељицу јер је за сада апсана
празна!“
    Окупила се гулија на збор, оштре се и кочопере како ће госпон Сими све у брк рећи!“
     У неко доба, бану изасланик Сима а са њим два џандара. Гулија, кад виде џандаре намах постаде питома, заборавише зашто су се окупили. Одржа Сима збор, рече како их је све начелник поздравио и пожелео им берићет, и да случајно не дирају учитељицу јер она ради по државном програму. У противном, начелник им је поручио да је за сада апсана празна. На крају, госпон Сима вели, ако неком нешто није јасно – нека пита!
Поче Миливоја нешто да жижи реши да приупита: „Госпон Симо, а шта ћемо за Адама и Еву?“
     „Што се њих тиче, то морате питати попа, он је за њих задужен.“
     Лепо се видело како ђаво не даде мира Андри спадалу те зину: „Јели госпон Симо, значи да је и наш краљ постао од мајмуна?“
     Госпон Сима побледе па позелене, кад узе мало данфа дрекну: „Мајку ти комунистичку, чусте ли људи шта овај лану, вежите га!“
     Скочише џандари, сковитлаше, упетљаше Андру спадала и убацише међу седишта у фијакер као џакче.
     Тек сад људи схватише ситуацију па се почеше стукати и уназадке разилазити.
    Госпон Сима седе у фијакер, џандари са њим, ногама притиснуше упетљаног новог комунисту Андру да не одскаче по рупама и нестадоше у облаку прашине на сокаку.
     После ових догађаја сви су поверовали у теорију еволуције, само
     Миливој није дао на се. Кад је кренуо преко њиве кући, осврне се, добро ђерне около да га ко не чује, па поведе разговор са собом: „Значи тако, ми смо постали од мајмуна, а краљ није, е, нећеш бато тако!“
     Дође кући, нађе књигу сина Стевице у којој на слици мајмун полако, полако постаје човек, отвори шпорет и баци је у ватру.
     Како су и у другим селима деца учила о мајмунском постанку човека и причала родитељима, ови нису нарнули да исправљају науку, већ су очекали да се ситуација стиша.
     Пошто су аброви долетели о Скобаљској револуцији и како је Андра нарнуо на краља и заглавио прдекану, говорили су: „Ма баш ме заболе ко ми је био курђел и аскурђел, важно је да смо ми људи, а онај луди Андра, сигурно ће иструлити на робији, има да му преседне и „секина варица“ кад је ударио на краља.
      Једино је Стевица награисао. Није имао књигу да научи еволуцију, па понављао разред, а Миливој једва дочекао, па га исписао из школе, јер није имао ко да чува овце.