Nova Zora 60 Raša Livada

Раша Ливада (1948–2007)
АПОКАЛИПТИЧНИ ПЕСНИЦИ
Никад не реци: како је тихо,
већ реци: ја ништа не чујем.
1.
     Кад говоримо о времену у којем су настале ове песме не можемо а да не споменимо кризу. Криза је она тачка у свести човека или колектива када све поставке или већина поставки одређеног схватања долази под знак питања. Морам се сетити недавно одржаног конгреса естетичара у Дубровнику. Један, чини ми се, енглески естетичар је просто завапио: „Ми данас морамо створити критеријуме који би нам омогућили да увидимо разлику између оног што је стварно уметност и оног што је идиосинкразија.“ Нажалост, овај „мудрац“ није схватио да се у уметности мало тога мора, па се природно ни у естетици ништа не мора, осим једног: да се прати уметност, њен развој, њени путеви, да се стварају закони и законитости уметности, али само a posteriori. Ако уметност постане регресивна, и естетика треба да буде регресивна. Иначе ћемо, у супротном, имати изванредну науку о уметности која не постоји. Сан о дефинитивним критеријумима, то је сан о смрти. Аксиоми су све ређи и у егзактним наукама; штавише, права наука и права уметност увек су у кризи, јер увек себе саме доводе у питање. Конгрес је завршен са резигнираним закључком да је естетика такође у кризи, не размотривши уопште појам кризе у уметности, и самим тим, не искористивши своју последњу шансу.
     Када је уметност у питању, сматра се да је она данас „уметност прелазног доба“. Данашњи тренутак је раскрсница двеју цивилизација. Једне, за коју мислимо да је довољно познајемо по томе што је се све више гадимо, и друге, чије стабло расте на ђубришту прве. Велики компилатор Стефан Моравски сматра да на том дрвету расте воћка чији облик не знамо, чији укус не препознајемо, али увелико уживамо у рађању тог плода. Зато је и понудио своју антиестетику, јер би она једина могла да пра ти феномене те „антиуметности“. Све оно што се ствара после Другог светског рата може нам бити веома непријатно, ако смо усвојили Бодлера као последњег „генија“, надреализам као авангарду, и дадаизам као последњу реч уметности. Технологија, телевизија, видео-тејп, широки ваљак, компјутери, летрасет, концептуа лизам, ласер итд., донели су нам нови тип уметника, који одбијају да буду „уметни ци“, тј. они који ће стварати „уметничка дела“. То нису дела која би нама, кон зу ментима, требало да дају илузију самозаборава, напротив, то су дела која желе да измене целокупан начин мишљења, живљења, умирања, па самим тим и све категорије које се тичу „лепог“ или „ружног“. Ново друштво, нови економски поре дак, нова религија, нове идеологије, нови језици, нове форме, нови садржаји, нови простори, нова уметност, ново песништво захтевају од естетичара да прво пристану на све то, па тек онда да одлуче шта морају а шта не. Јер, mimesis, ekstasis, геније, таленат, креација, лепо, ружно..., све су то термини, како кажу ови нови уметници, једне мртве науке. Нажалост, тривијалност револуционарних метода инкорпорираних у уметност учинила је да легитимацију, на којој пише: „За апсолутно Ново“, нико не узима озбиљно, штавише, кад је поезија у питању, таква легитимација одвела је песништво на крајњу периферију људских интересовања. Преокрети у песништву не постоје, постоје различити песници који нам саопштавају или не мале људске истине, и ништа више. А и то је претешко, и то могу само они најбољи. Јер, како каже Ен ценсбергер, модерно песништво не значи ништа прецизно, јер чим се родило открило је у себи жељу за сопственом теоријом, а у исто време није желело да буде спутано било каквом теоријом. Отуда толики манифести и проповеди „Новог“ и „Антиновог“. Да додамо томе мишљење Валерија, по којем ниједна епоха није, као ова, створила толико прозодијских система. Тај број превазилази број глава које су их стварале, јер неки песници су их измислили и по неколико.
2.
     У вези са „Новим“, а пре него нешто више кажем о песништву данас, кажимо нешто о ратовима и насиљу овог века. Уметници су ретко заговорници ратова, туча, истребљења, логора и прогонстава. Али они никада нису толико страдали колико у овом веку. Зашто? О томе се пишу дебеле књиге. Сигурно је да они више нису чувари метафизике, и да су посредници између богова и људи постали други. Али, с Првим светским ратом Бог је дефинитивно смртно рањен, с Другим ратом: Човек. У два наврата уметност је претрпела пораз, и то су били порази из којих није изашла као победник и кад је била на страни победника. Стандарно је мишљење да је европска уметност, будући да је у фамозној кризи, посегла за новим садржајима, новим цивилизацијама, бразилском музиком, јапанским естампама, афричким маскама итд. Ако је то и приближно тачно, мислим да узрок није „криза“ већ похлепа „супериорних“, који су мислили да имају „камен мудрости“, „универзални принцип живота“, којем само требају докази: где га бациш, он процвета. Сва та „уметност примитивних“, тај „фолклор“, то је била само сировина, аргументација за метафизику која најбоље и једино могуће може бити образложена и изражена „великим“ језицима. Али, све је почело ипак раније. И то с потрагом за рудницима бакра, злата, угља, за каранфилићем и семенкама. Уметници су томе дали свој „незнатни“, „сићушни“ допринос: културну димензију колонијализма. Они који су се растрчали по свету, у општој отимачини, више нису били лопуже и пљачкаши, већ мисионари и културни радници. Тек кад се покољ завршио, сви су се освестили. Али закратко. „Изгубљене генерације“ су трубиле о „смрти Бога“, о „новом Човеку“, о „новом Друштву“, о „потпуној измени ствари“, да се покољ не би поновио. И само што су „нови Човек“, „ново Друштво“ и „нова Уметност“ почели да живе, зажелели су да искорене све старо, али под „старим“ су сви подразумевали нешто друго. Педесет милиона мртвих! Понављам, уметници су ретко заговорници насиља, они су увек заговорници новог, прогресивног и, како би домаћи марксизам рекао, „против старог и преживелог“. То је, штавише, постала девиза нашег модерног, колонијално-технократског хуманизма. Пребрзо се љубав почела изражавати политичким терминима, рекао би Јејтс. Уметници су пребрзо, а питање је да ли тачно, научили естаблишмент како да идеје уметничких дела преведу на језик идеологије и њене крајње консеквенце: демагогије. Јер, како нас учи Збигњев Херберт: „Ко има бољу уметност, има бољу власт.“ А што је најсмешније, логика развоја уметности има веома удаљене везе са логиком развоја политичких система, јер уметност је логика појединца, а логика свих политичких система је у процесу систематског изоловања утицаја сваке појединачне свести.
3.
     Најзамршенији и најтежи задатак састављача почиње оног тренутка када свој избор треба да ограничи на одређене датуме. На крају сам се одлучио за оне песнике који су почели да објављују своје песме после рата. Некако се поклопило да су то песници рођени после 1917. Да сам кренуо коју годину испод ове границе, зборник би се дупло увећао, постао би разноврснији, али мање илустративан у приказивању идеје од које сам почео, а то је калеидоскоп песничких стремљења последних тридесет година.
     Још пре рата није постојало десетине и десетине националних књижевности које сада постоје. С друге стране, променио се, у извесном смислу, језик светског песништва. Песници су се углавном развијали у односу на сопствену националну и језичку традицију. Није апсолутно нова, али никад раширенија идеја о коришћењу целокупне светске културне баштине као сопствене. Дакле, језик светског песништва не треба посматрати као есперанто, јер би такав развој био штетан по поезију. Језик светског песништва је питање количине и квалитета идеја и смисла утканих у један песнички језик. Када је Гете дао идеју „светске литературе“, она је на неки начин већ функционисала. Наиме, поред ренесансног односа према културама и књижевностима других народа и времена, њу налазимо већ у темељима наше цивилизације: у Хелади, која је израсла из Хомера, који је опет својеврсна синтеза свих култура Леванта, Северне Африке, чак и дивље Скитије. У времену када живимо поезија показује колико се разликујемо, а чим прође стотинак година та иста поезија показаће колико смо слични. Погледајмо антологију Миодрага Павловића Песништво европског романтизма. Један поред другог стоје енглески, немачки, француски, руски, пољски и други романтизми. Сваки је имао своју посебну теорију. Ми те разлике данас сматрамо маргиналним. Импресионирају нас сличности. Али овај зборник је нешто друго. Он говори о песништву које се још ствара, које се развија. Зборник нема намеру да прогнозира ко је заслужио „вечност“, иако се опредељује, пре свега због тога што ови производи времена нису никад били мање заљубљени у вечност, иако је помало стварају, да мало обрнемо Блејкову „паклену мисао“. 
     Педесете године су у целом свету биле значајне за песништво. Велика конфронтација са песницима тридесетих, велики креативни замах, који је дао низ изванредних песничких појава. Али шта су „нови песници“ затекли кад су почињали? Рекли смо да је Бог сахрањен, и рекли смо да је Човек сахрањен, а самим тим и његова највиша еманација: Уметност. Тадеуш Ружевич каже: „Нисам могао да схватим да постоји поезија, мада је убијен човек.“ И мало даље: „Само човек очајан и нихилиста може описивати помоћу бираних слика ’лепоту’, док пред нашим очима умире истина.“ Ако је веровати овом песнику, они који су и после свега наставили да стварају „лепоту“, били су очајници, нихилисти и утописти. Као и увек, уосталом.            Шта је са ауторитетима-претечама? Паунд је своје високе циљеве уградио у Мусолинијев фашизам, Елиот је сматрао да се људи могу ујединити пре преко вере него преко економије, али под патронатом Ватикана. Мајаковски, цео у комунизму. Брехт се потуца по Холивуду, док Томас Ман држи предавања за дебеле хонораре, што Брехта излуђује. Сен Џон Перс је био тридесетак година професионални политичар. Вилијам Карлос Вилијамс се одваја од Паунда, мада остаје на неки начин на истој линији, и саветује младим америчким песницима да помену неки градић или место у Америци, како би се по томе знало да је у питању америчка песма. Мање- више сви су имали политичка убеђења, али су им она углавном донела штете. Интимно мислим да се песници никад нису разумели у политику, чак и кад бриљирају, иако су могли да јој послуже. Срећом, својим песмама најчешће су оповргавали своја политичка убеђења. Зато су послератни песници све више били дефетисти, који не верују ником. Одбијају да уђу у групе, јер се оне распадну с првим повећањем цена. Одбијају манифесте, одбијају своју теорију, не верују критичарима, не верују властима, не верују читаоцима, често не верују ни себи. И све више не верују у сâмо песништво. И баш зато што не верују, они пишу. Јер песништво, какво је било, да парафразирам В. Х. Одна, никоме више не треба, осим бубуљичавим студенткињама, упишаним професорима, халапљивим преводиоцима и славољубивим песницима, 
     1. Поновићу – осећање да песништво није никоме потребно, да је на пери ферији људских интересовања, и да не може променити свет, што никад није ни могло.
      2. Неприхватање теоријâ песништва, истовремено њихова инфлација.
      3. Одбијање симболистичког, надреалистичког или имиџистичког програма, али усвајање њихових техника.
      4. Одбијање везаног стиха, али тенденција стварања одређених законитости у слободном стиху.
      5. Одбијање метра у име ритма: „Море се не таласа метрички, већ ритмички“ (Ајги).
      6. Свест о томе да слика и музика стиха могу да угуше смисао песме.
     7. Најбоље песме поседују семантичку прозирност (термин усвојен преко Хусерлове логике), тј. особине знака који почива на томе да је за време његове употребе пажња усмерена на означени предмет, и да сам знак не задржава пажњу на себи (Херберт).
     8. Велики тријумф тзв. „песништва разума“, које не гледа на емоције као нешто одвојено од себе, већ сматра да је „мисао емоција доведена до усијања“.
     9. Окретање ка стварности, а не ка савремености.
     10. Тежња ка великим песничким облицима, са идејом свеобухватног приказивања живота, историје и стварности човека и космоса.
     11. Процват хумора, црног хумора, ироније и свих осталих облика дистан цираних погледа на свет.
     12. Песме све више имају фабулу.
     13. Схватање да сваки исказ, који узбуди или шокира читаоца, може бити песма, с обзиром да је читава наша свест израсла из песме.
    14. Писање се све више сматра евокацијом на стање инспирације, у тренутку савршене концентрације. Чин стварања се све више везује за стање мира, а не за стање узбуђења.
     15. Невероватна вера песника у то да би остварењем њихових визија нестало конфликта у друштву.
    16. Такође, још чуднија вера да с временом песма постаје документ о времену и друштву у којем је настала, а престаје да бива документ о експлозији једног индивидуалног времена.
     17. Ја нисам песник, ја сам само писао песме (Аногностаки).
     18. Разбијање апсурда да се песништвом могу исказати универзалне истине, ослањајући се само на традицију једне културе.
    19. Све мања разлика у схватању песништва на различитим језицима, а све већа између „пасторалних“ и „урбаних“, тј. између „природних“ и „вештачких“ песника.
      20. Откривање Истока. Али, још више: откривање Запада.
      21. Запад остварује највеће тријумфе делима о пропасти Запада.
      22. Не мали допринос комуникација у стварању појма „светског песништва“.
   23. Велика улога песника у разним револуционарним покретима. Сама уметност нема бог зна шта од тога, али морални добици нису занемарљиви.
     24. Концепт „националне књижевности“ се распада, на једној страни, на другој тек се ствара. што значи: баш никоме. Али будући да песништво није корисно, оно се не дâ потрошити; оно се може само памтити или заборавити. И упркос свему: Eppur si muove.
    25. Тамо где се песништво највише чита, тамо је оно питање живота или смрти.
    26. Песници и уметници ваневропских култура пророкују смрт европске културе, имајући у виду политичке и економске претпоставке. Не треба сметнути с ума да је европска култура умирала двадесетак пута, и то увек уз учешће њеног целокупног уметничког потенцијала.
    27. Никад се није толико писало, и никад мање веровало у то што је написано.
    28. Никад се није толико читало, и мање разговарало о прочитаном.
    29. Никад песници нису мање имали утицаја на политику, и никад нису толико политички прогањани.
    30. Никад се није толико веровало у смрт песништва, и никад оно није било разноврсније.
    31. Никад песници нису с више информација стекли мање мудрости.
    32. Никад велики центри поезије нису били већа провинција, и никад се провинција није грчевитије борила да остане то што јесте.
    33. Никад нису толико љубили, и мање волели. Додуше, једна француска пословица каже: „Никад не реци никад“.
5.

     Овај зборник садржи око 12.000 стихова од 50 песника. Наравно, све те песме нису „антологијске“, те ово и није „антологија“. Моја пажња је била да се са што више песама и стихова прикаже песништво које се данас пише. Нема потребе да подсећам да је немогуће направити неки савршено објективан избор песника и песама. Зато, зборници и антологије више говоре о састављачу него о самим песницима.
     Као што ће се видети, овај зборник је подељен на пет делова, и сваки део садржи одређену групу песника. И овде се ради о сасвим приватној логици састављача и био бих срећан када би ова логика била провокација за стварање неке нове констелације. У првом делу се налазе песници који су, по мом мишљењу, ствараоци основних токова и расположења у данашњем песништву. Они су мени саопштили највише онога што нисам знао, и никад чуо. У другом делу су песници који нису имали толико утицаја на токове савременог песништва, али су остварили изузетно оригинална остварења, нарочито на плану форме. У трећем делу су песници које бих најрадије назвао „песници дистанце“. То су они песници који су кроз језик створили посебне „затворене светове“, као неку врсту алтернативе и критике постојећих трендова. Истовремено, то су они песници који су највише везани за менталитет своје националне традиције, и њен су „сачувани одраз“. У четвртом делу су они песници које би, чини ми се, Роберт Грејвс назвао „минорни песници“. Али се, у овом случају, не ради о лошим песницима, већ се под „минорним песницима“ подразумевају они песници који нису оснивачи мода, преврата и нових тенденција, а који сва та „открића“ примењују у својој поезији, третирајући их као да одувек постоје. Сматра се да баш такви песници остварују песме које остају, јер се не баве превише техникама и формом. У петом делу је један мали избор младих песника, за које сматрам да одражавају дух овог тренутка уједно представљајући, сваки за себе, могућу тенденцију развоја савременог песништва. Ја сам одувек, за себе, правио овакве изборе, и желим и даље да их правим. Не сматрам да су то „музеји“. Поготово када су у питању песници мог времена. Овакав рад омогућава нам да развијамо свест о сложености и лепоти света којем припадамо. Затим, укус и наше заблуде. А то је и превише.

Земун, 1980.

(Из књиге О поезији, коју су приредили Бранко Кукић и Милутин Петровић, а објавио „Градац“ из Чачка 2017)