65/66 Културна хроника

 

Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА
У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(12. октобар 2019 – 20. фебруар 2020)

  У организацији Кинотеке Републике Српске, Требиње је од 14. до 20. октобра, трећи пут заредом било домаћин „Филмског кампуса“, који се ове године одржао по девети пут, окупивши двадесетак студената умјетничких факултета и академија из Републике Српске, ФБиХ, Србије и Црне Горе. Током шест дана у Требињу су боравили и истакнути редитељи, историчари филма и филмски архивисти из региона, који су на више радионица студенте упознали са различитим областима филмске умјетности, од продукције, режије, до најновијих трендова у приступу дугометражном документарном филму. Предавања су одржали Горан Радовановић, редитељ, сценариста и предавач на свјетским универзитетима, Лордан Зафрановић, хрватски и југословенски редитељ свјетског гласа и Предраг Велиновић, редитељ, сценариста и професор филмске и ТВ режије на ФДУ у Београду. Поред садржаја за студенте, требињској публици кампус је пружио и ревијални филмски програм. Отварајући „Филмски кампус“ у сали Културног центра у Требињу директор Кинотеке РС Сњежан Лаловић је истакао да је циљ кампуса да се студентима омогући образовни програм какав не могу слушати на академијама. У име покровитеља манифестације учеснике „Филмског кампуса“ поздравила је помоћник министра за културу у Влади РС Тања Ђаковић. У име града домаћина поздравну ријеч упутила је замјеник градоначелника Требиња Слађана Скочајић.
   Чланови Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“ из Билеће 14. октобра у Дому културе „Јевто Дедијер“ приредили су промоцију сценског приказа „ПРОСИДБА ДЈЕВОЈКЕ“ и промоцију гусларског првака српских земаља, народног гуслара Милоша Вукоја. Са овим сценским приказом, чији је сценариста Гојко Вуковић, Удружење је на 13. Сабору српског изворног стваралаштва „Дрино водо, жубора ти твога“, који је недавно одржан у Војковићима, у генералном пласману освојило прво мјесто. Наступило је око 50 друштава и удружења (фолклорни ансамбли, пјевачке групе, гуслари, аутори литерарних радова на тему српске тради - ције и културе). У оквиру програма у Билећи публици су се још представили мушка и женска пјевачка група, гуслар Светозар Копривица, свирачи на народним инструментима и пјесници из Црне Горе Милорад Мишо Кубуровић, Бранко Бато Крковић и Радослав Раде Петричевић.
   У оквиру манифестације „Дани Србије у Републици Српској“ у позоришној сали Културног центра у Требињу 16. октобра одржан је концерт седмочланог београдског акапела састава „Србски православни појци“. Овај етно-састав настао је прије девет година, а од 2013. године, и по благослову Његове светости патријарха српског Иринеја, баве се очувањем српске традиционалне музике. „Србски православни појци“ представили су се са новим пјесмама и показали како је српска традиционална музика пребогата. Концерт је био подијељен у три блока, па су почели са духовним пјесмама, да би, како су нагласили, и они дали допринос обиљежавању 800 година аутокефалности СПЦ, а након тога су извођене пјесме о борбености и храбрости наших предака. Концерт је завршен нумерама етно-мелоса и љубавним пјесмама уз пратњу бубња, који је држао ритам, али и аплауза публике, која их је подржавала у истом том ритму и са њима пјевала. Идејни творац и оснивач овог етно-састава Марко Качаревић истиче да им је Требиње прирасло срцу, посебно његови грађани, те да ће, након овог трећег по реду наступа, њихова гостовања у Требињу постати традиција.
    Под називом „Шантићева друга кућа“ у Градској галерији у Невесињу, 20. октобра, приређено је књижевно-музичко вече посвећено великом херцеговачком пјеснику. Највећи дио манифестације „Шантићеве вечери поезије“ одржава се у Мостару, а један сегмент резервисан је за Невесиње, град који је Шантић много волио и у којем је написао своје најљепше пјесме. Општински одбор СПКД „Просвјета“, Радио Невесиње и Народна библиотека припремили су занимљив програм саткан од поезије, музике и подсјећања на славну историју и велико стваралаштво пјесника. У име покровитеља манифестације учеснике је поздравио начелник Општине Невесиње Миленко Авдаловић, истичући да ће Невесиње дуго остати „Шантићева друга кућа“ и да ће увијек оживљавати сјећање на његово дјело. Књижевни дио вечери био је у знаку промоције књиге „Немањићи“ аутора Душка Лопандића, дипломате и доктора правних наука. Одабране стихове Алексе Шантића казивала је глумица Драгана Матрак Буквић. Етно групе „Симонида“ и „Свети Димитрије“, композитор Горан Дука, гитариста Миливоје Граховац и пијанисткиња Марија Радовић најљепше Шантићеве стихове преточили су у музичке мелодије, које су са одушевљењем прихваћене од посјетилаца ове вечери у Градској галерији.
   У организацији Удружења писаца Републике Крима и уз помоћ Фонда за промоцију развоја науке, културе и филма „Одисеј“, на Јалти је од 21. до 24. октобра одржан 10. Међународни литерарни фестивал „Чеховљева јесен 2019.“ Овај фестивал окупља учеснике из свих крајева свијета – Русије, САД, Индије, Сирије, Њемачке итд. Ове године се по први пут на овом престижном фестивалу публици представила пјесникиња из Републике Српске. Личну промоцију и част да њене књиге буду уврштене у Чеховљевој библиотеци добила је пјесникиња Здравка Бабић из Билеће. Она је до сада објавила четири збирке пјесама за што је добила бројна признања и вриједне награде. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Србије. – Срећна сам што ми се пружила прилика да учествујем на тако великој манифестацији и на тај начин представим Републику Српску – каже Здравка, изражавајући захвалност свима који су јој помогли да отпутује на Крим, а прије свега „Електропривреди РС“ и граду Требињу.
   Од 28. октобра до 2. новембра 2019. године у Билећи је одржано Осмо међународно ликовно саборовање „Симеон Добрићевски“. Учествовало је двадесет ликовних умјетника из пет земаља и пет вајара из Русије, Србије и Републике Српске. Селектор колоније био је академски сликар Драган Батинић. Организатор колоније је Завичајни клуб „Освит“. Пригодну бесједу на почетку рада Сликарске колоније одржао је књижевник Боро Граховац у дворани Дома културе „Јевто Дедијер“, гдје су публици представљена остварења са прошлогодишњег саборовања. Радови са Осмог ликовног саборовања „Симеон Добрићевски“ представљени су на изложби 2. новембра уз пригодан програм.
    Прва три новембарска дана у Требињу су била у знаку „Дучићевих вечери поезије“, које су и ове године, по традицији, окупиле бројне српске културне ствараоце – пјеснике, књижевне критичаре, драмске умјетнике, музичаре... Тродневна културна манифестација почела је дружењем дјечијих пјесника са ученицима требињских школа. Своја пјесничка остварења казивали су: Дејан Алексић, Бранко Стевановић и Моша Одаловић. Централни и најпосјећенији догађај „Дучићевих вечери поезије“ била је Свечана академија, која је одржана 2. новембра у позоришној сали Културног центра. Том приликом уручена је Дучићева награда пјеснику Милану Ненадићу за цјелокупно пјесничко дјело. Милан Ненадић је из Босанског Грахова, а данас живи и ствара у Београду. Награду лауреату је уручио градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Милан Ненадић је, како је у име жирија истакао проф. др Јован Делић, „пјесник личног и колективног ужаса, који забада перо у чвориште бола и лако налази рану на човјеку и човјечанству претварајући је у пјесничку читанку“. О Принципу као јунаку Ненадићеве поезије говорио је проф. др Ранко Поповић. У бесједи о Дучићу, која по традицији припада новом лауреату престижне награде, пјесник Милан Ненадић рекао је да је Дучић „пјеснички обелиск и бјелокост изглачана у српском језику, каквих монумената је мало и у поезији већих народа“. Помоћник министра за културу у Влади Републике Српске Тања Ђаковић нагласила је да Дучић припада великанима који су највише задужили нашу културу и цјелокупно књижевно стваралаштво. У културно-умјетничком дијелу програма Академије наступили су хор „Србадија“ из Бијељине, драмски умјетници Биљана Ђуровић и Небојша Кундачина, примадона и првак Опере Народног позоришта Београд Љубица Вранеш и Драгољуб Бајић, уз клавирску пратњу Невене Живковић, извођач традиционалне музике Бојана Николић, инструменталисти на гитари Исидора Миливојевић и клавируМарко Ковач, те Божидар Вучур (клавир) и Марија Нинковић (солиста). Трећег новембра у Културном центру одржано је пјесничко вече. Своје стихове Дучићу у част казивали су: Милан Ненадић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић, Зоран Костић, Весна Радовић, Бранко Стевановић, Живојин Ракочевић, Будимир Дубак, Момчило Одаловић, Дејан Алексић, Милица Бакрач, Миљурко Вукадиновић, Ружица Комар, Доброслав Ћук и Олгица Цице. Вече су својим наступом обогатили умјетници учесници Свечане академије. Програм Пјесничке вечери водила је драмска умјетница из Београда Биљана Ђуровић. У оквиру пратећег програма овогодишњих „Дучићевих вечери поезије“ уМузеју Херцеговине промовисана је монографија „Дучићев вијенац“, коју су приредили требињски професори др Радослав Милошевић и мр Милован Росић. У музеју Херцеговине посјетиоци су имали прилику да виде изложбу слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, из фундуса Центра за културу „Вук Караџић“ из Лознице. Изложбу је отворила замјеник градоначелника Требиња Слађана Скочајић. На Тргу пјесника, на Дучићев и Његошев споменик положено је цвијеће. У Херцеговачкој Грачаници служени су света литургија и помен Јовану Дучићу. Покровитељи „Дучићевих вечери поезије“ и овог пута били су Министарство просвјете и културе Републике Српске и Град Требиње.
   У Народној библиотеци Требиње 2. новембра одржана је трибина на тему „Насљеђе, страдање и савремени умјетнички тренутак Косова и Метохије“, на којој је говорио Живојин Ракочевић, новинар и пјесник из Грачанице. Он је нагласио да се
трибина одржава у оквиру Дучићевих вечери поезије, једног од најважнијих догађаја за наш осјећај припадности култури и духовности као и да је потпуно логично да се овом приликом говори о Косову и Метохији. Милосава Супић Вуковић, директорка Народне библиотеке Требиње, истакла је да је пјесник и новинар Живојин Ракочевић добио бројне награде за своју поезију, али и за истраживачко новинарство, за храброст у извјештавању о страдању Срба на Косову и Метохији. Трибина је била веома посјећена, а присутни су имали прилику да из прве руке чују какво је право, актуелно стање на Косову и Метохији.
    У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 5. новембра изведена је представа „Смрт фашизму! О Рибарима и Слободи“. Представа је настала из вишемјесечног истраживачког процеса на теме везане за антифашизам и активизам младих, односно историјски развој ових појмова. Полазна тачка истраживања била је биографија народног хероја Иве Лоле Рибара, његове породице и вјеренице Слободе Трајковић. У представи играју млади глумци Ђорђе Живадиновић Гргур, Страхиња Блажић, Сунчица Милановић, Нина Нешковић и Никола Живановић. Ова представа је први пут изведена 9. маја 2018. године у „Атељеу 212“ у Београду поводом обиљежавања Дана побједе над фашизмом. Организатор представе у Билећи је Друштво за очување Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ – „Либер“, а покровитељ је Министарство спољних послова Србије ̶Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону. Неколико дана раније „Либер“ је организовао и извођење представе „Хасанагиница“, чији је актер била требињска глумица Марија Ђајић. Ријеч је о Маријином завршном испиту из предмета Сценски говор и дикција на мастер студијима глуме на Факултету драмских умјетности у Београду. То је монодрама која се базира на адаптацији епске пјесме и три истоимене драме „Хасанагиница“ које су написали Милан Огризовић, Алекса Шантић и Љубомир Симовић. – За непуну годину дана постојања Друштва „Либер“ организовали смо неколико културних догађаја који су, чини нам се, у Билећи биле право културно освјежење. Трудимо се да не правимо догађаје по сваку цијену, него да публици пружимо оно што мислимо да је квалитетан садржај – истиче предсједник Друштва проф. Лазар Гњато.
   У оквиру Митровданских свечаности у Невесињу реализован је богат културно-умјетнички програм у оквиру кога је 7. новембра у Дому културе „Небојша Глоговац“ представљена монографија Невесиња – књига која даје свеобухватан приказ невесињске историје, духовности, културе, живописне природе, привредних и туристичких потенцијала и спорта. Иницијативу за захтјеван и обиман посао писања монографије покренули су Општина Невесиње и Удружење Невесињаца у Београду. Главни и одговорни уредник је Светко Ковач, рецензент проф. др Драга Мастиловић. Промоцији је присуствовао и предсједник Српске академије наука и умјетности Владимир Костић истичући да је међу корице монографије удјенут вриједан писани фото-материјал о Невесињу. Митровданске свечаности 2019. завршене су Свечаном академијом на којој је бесједио и владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Била је то прилика за подсјећање на велике побједе у минулим временима и допринос Невесиња стварању Републике Српске. У умјетничком дијелу програма наступио је хор „Свети Василије Острошки“ из Требиња, којим је дириговала проф. Стојанка Гудељ, као и ученици СШЦ „Алекса Шантић“, који су кроз кратка казивања подсјетили на све оно што је најљепше везано за Невесиње. У оквиру обиљежавања Митровдана у Градској галерији у Невесињу, у организацији Удружења дјеце погинулих бораца „Наслеђе“, отворена је и изложба фотографија „Опомена“, која говори о страдању Срба од 1991. до 1995. године. Изложбу је приредио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, а аутори су Предраг Лозо и Драгослав Илић.
   У организацији СПКД „Просвјета“ и Културно-спортског центра Гацко 14. новембра у парохијском дому одржана је манифестација „Дани патријарха Павла“. Свечаност је почела пригодном бесједом протојереја-ставрофора проф. др Дарка Ђога са Богословског факултета у Фочи. У културно-умјетничком дијелу програма наступили су хор Музичке школе „Свети Роман Мелод“ Гацко под вођством проф. Боја Милошевића и рецитатор Илија Ћоровић, ученик СШЦ „Перо Слијепчевић“ Гацко. Овом приликом додијељене су и награде ауторима најуспјешнијих литерарних и ликовних радова пристиглих на конкурс који су организатори расписали на тему – О животу и дјелу патријарха Павла, као и награда за најљепше резбарени крст. У конкуренцији литерарних радова друго мјесто освојила је Анђела Прстојевић, ученица другог разреда Гимназије, док је трећенаграђени био Огњен Бошковић из ОШ„Свети Сава“ Гацко. У конкуренцији аутора ликовних радова прво мјесто освојио је Благоје Говедарица – ученик СШЦ, док је друга награда припала студенткињи Сандри Дивљан, а трећа Андреи Додеровић, ученици СШЦ Гацко. За израду крста –дуборез награде су припале Угљеши Скоку, студенту и Раду Мастиловићу, ученику СШЦ. Програм је водила проф. Анђелина Никчевић.
    Двадесет и седмог новембра 2019. године, у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи, у организацији Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Билећа и Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, одржана је промоција најновијег романа Шћепана Алексића „Чекајући жуту војску“. Књига је изашла у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, које је овом роману додијелило трећу награду на овогодишњем конкурсу „Златна сова“. Роман-хроника „Чекајући жуту војску“, написан у духу великог српског писца Ива Андрића у широком временском распону од Карађорђеве буне до последњих ратних дешавања у 21. вијеку, говори о изградњи кршле-касарне у Билећи и њеној вези са судбином станов ника овог херцеговачког града. На познат начин, а ипак другачије и себи својствено, писац као поуздан хроничар свједочи о суровом понашању турског угњетача према српској раји, али и до домишљатим и пркосним одговорима на различите облике зулума. Осим у турском времену, писац прати сва српска страдања на том простору до савременог доба – од злочина злогласних шуцкора након пуцњева Гаврила Принципа, аустроугарских логора, па касније и усташких НДХ, до политичких пресуда и голооточких страдања у заједници јужнословенских народа... Поетским језиком у овој великој и богатој епској творевини на око 450 страна, писац наглашава да ће немир и вјековна мржња нестати, према пророчанству, појавом жуте војске – речено је поред осталог у саопштењу жирија за додјелу награде „Златна сова“. О Алек - сићевом досадашњем књижевном стваралаштву, значају тог вриједног стваралаштва за боље разумијевање Херцеговине и Херцеговаца, као и о његовој биографији на промоцији је говорила директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Ирена Дунђер, док су о књизи говорили Дејан Керлета портпарол Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево и професор Никола Баћевић. Одабране странице из књиге читале су Данијела Батинић и Анђела Џелетовић, а акордима на гитари програм промоције обогатио је Димитрије Самарџић. Након Билеће промоције овог вриједног и обимног дјела Шћепана Алексића одржане су у Народним библиотекама у Требињу, Љубињу и Берковићима, те у Источном Сарајеву и на Сајму књиге у Београду.
    У позоришној сали Културног центра у Требињу, 1. децембра, одржан је импресиван годишњи концерт ГКУД „Алат – Свислајон“ Требиње. Своје умијеће у народној игри и пјесми суграђанима је представило 300 „алатничара“ из сениорског, омладинског, дјечијег и ансамбла ветерана овог друштва. Предсједник ГКУД „Алат – Свислајон“ Недељко Ламбета подсјетио је на значајне резултате остварене у 2019. години. – ГКУД „Алат – Свислајон“ у овој години имао је преко педесет наступа у
Републици Српској, Србији, Европи... нема гдје нисмо били. Као највеће овогодишње успјехе морамо издвојити организовање 2. Међународне смотре ветерана са преко 1000 гостију, домаћинство дјечијој смотри фолклора „Златно колце“ са преко 350 учесника, као и награду за најбољу кореографију коју је „Алат“ љетос освојио на фестивалу у Грчкој у конкуренцији ансамбала из 23 земље, а организована је и успјешна турнеја по Енглеској – нагласио је Ламбета. Годишњи концерт био је прилика да се уруче повеље за допринос „Алатовим“ успјесима. Повеља захвалности постхумно је додијељена Бранки Ратковић, дугогодишњем руководиоцу Индустрије алата Требиње и великом пријатељу требињске разигране и распјеване младости и члану ГКУД „Алат – Свислајон“. Повељом је исказана захвалност на сарадњи и Луки Петровићу, генералном директору Електропривреде РС, те Милици Ђуричић, дугогодишњем играчу и кореографу. Водитељ програма Годишњег концерта била јеТеодора Шараба.
   Свечаним концертом у позоришној сали Културног центра у Требињу 7. децембра 2019. године обиљежен је значајан јубилеј – 65 година успјешног постојања и рада основне музичке и десет година рада средње музичке школе. Музичка школа Требиње ове године има рекордан број учесника – 304. У основној школи 268, а у средњој на два смјера – вокално-инструменталном и теоретском 36. Школа је годинама израстала како би данас била установа без које се не може замислити
културни и јавни живот Града Требиња – истакла је овом приликом директорка Музичке школе Душанка Бабић. На свечаном концерту поводом вриједног јубилеја уз хорове школе и оркестре наступили су солисти свих одсјека: клавира, хармонике, гитаре, виолине, виоле, виолончела, флауте и соло пјевања, те клавирски дуо и квинтет, гудачки оркестар и квартет. Концерт је завршен здравицом из опере „Травијата“, коју су заједнички извели хор средње школе, сопран Клаудија Кркотић
и тенор Илеш Бечеј уз пратњу гудачког ансамбла састављеног од професора школе. Специјални гости били су некадашњи ученици школе: Марко Ковач, Никола Симовић и Драган Јелачић, који су музику изабрали за животни позив. О успјеху школе у 2019. години говори и податак да су на разним такмичењима ученици освојили око 50 вриједних награда – двије специјалне, 19 првих, 15 других и 12 трећих... Замјеник градоначелника Требиња Слађана Скочајић казала је да иза 65 година традиције Музичке школе Требиње стоји огроман труд, те да су сви руководиоци ове установе били цијењени и угледни културни радници што је допринијело резултатима који су остварени.
    Тринаестог децембра, у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи представљена је књига „Бечка свједочења“ Билећанина Михајла Вујовића. Књигу модерног графичког дизајна са око 350 страна, обогаћену фотографијама, издали су СПКД „Просвјета“ – Главни одбор и Издавачка кућа „Филип Вишњић“ из Београда. Вујовићева „Бечка свједочења“ настала су током његовог шестогодишњег живота и рада у Бечу, гдје је био у дипломатској мисији. Књига говори о Србима у Бечу и обухвата неколико цјелина: историјски дио, Вујовићево искуство везано за мулти - латералне и билатералне дипломатије – дио важан за младе људе који желе да заору дубоко у бразде свога живота и дио посвећен оснивању одбора СПКД „Просвјета“ у главном граду Аустрије. О овој вриједној књизи документарне прозе говорили су: књижевник Шћепан Алексић, проф. Никола Баћевић, директорка Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Ирена Дунђер и аутор. Одломке из књиге читала је новинарка Радио Билеће Александра Џелетовић. Вече су акордима на клавиру и виолини употпунили Андреј Вукоје и Катарина Јанковић. Промоцију књиге „Бечка свједочења“ организовала је Народна библиотека „Владимир Гаћиновић“ у сарадњи са СПКД „Просвјета“ Билећа. Прије Билеће „Бечка свједочења“ представљена су у Удружењу књижевника Србије у Београду, а потом и у Бањалуци.
    У Музеју Херцеговине у Требињу 15. децембра 2019. године промовисана је монографија „100 Шантићевих вечери поезије“, аутора свештеника СПЦ у Мостару Радивоја Круља, коју прати и документарна изложба новинара Златка Сердаревића „Шантићеве вечери поезије и књижевна награда Алекса Шантић“. Кроз документе, записе и фотографије монографија доноси цјелокупан историјатШантићевих вечери поезије, чиме је свештеник Круљ, како је истакао на промоцији, желио посвједочити како су Шантићеве вечери поезије једна од наших најстаријих манифестација, са озбиљном традицијом и непрекинутим континуитетом, упркос недаћама које су пратиле српски народ у прошлом вијеку. Документарна изложба новинара и публицисте Златка Сердаревића представила је преглед свих дешавања посвећених Алекси Шантићу, одржаних за вријеме пјесниковог живота и након његове смрти, а чине је панели са факсимилима позивница, плаката, новинарских чланака, фотоса, програма и остале грађе. Сердаревић је и овом приликом нагласио да је Шантић и данас изузетно важан за Мостар и да ће управо однос родног града према овом пјеснику најбоље показати куда Мостар иде. – Колико будемо цијенили Шантића, толико ће и Мостар бити мултинационални и мултирелигијски град, као што је некад био, град за све – истакао је Сердаревић. Овом приликом уМузеју Херцеговине представљена је и књига „Мостарски драгуљи“, чији је аутор академик Јосип Муселимовић. У књизи су представљене биографије познатих Мостараца и Мостарки – књижевника, музичара, спортиста, глумаца и ликовних умјетника поријеклом из овог херцеговачког града.
    У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 16. децембра одржана је промоција књиге „Себи у повјерењу“ аутора Раденка Којовића из Берковића. О књизи су говорили рецензенти Ђорђе Дабарчић и Ратомир Ћук, затим директор Народне библиотеке у Билећи Ирена Дунђер и аутор. Одломке из књиге читале су Анђела Џелетовић и Данијела Батинић, а програм је обогаћен звуцима женске етно-групе Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“. Раденко Којовић завршио је Филозофски факултет у Сарајеву, а данас ради као директор Народне библиотеке у Берковићима. За вријеме минулог одбрамбено-отаџбинског рата као припадник ВРС 1992. године заробљен је и прошао је злогласне логоре: Метковићи, Лора и Крестинац. Књига је настала као продукт сјећања на тешке затворске дане. Организатор промоције била је Народна библиотека „Владимир Гаћиновић“ Билећа. Промоције књиге Раденка Којовића „Себи у повјерењу“ одржане су и у Гацку, Љубињу, Берковићима, Невесињу и Требињу.
   У организацији СПКД „Просвјета“ Билећа 25. децембра 2019. године у Дому културе „Јевто Дедијер“ одржана је промоција зборника радова „Српска поезија страдања и патње“ и поетске руковети „Пред сјенама српских мученика“, чији је приређивач Раде Р. Лаловић, савјетник за српски језик и књижевност у Републичком педагошком заводу РС. Зборник садржи 25 есеја, пјесничких остварења и стручно-методичких радова у којима 15 професора српског језика и књижевности говори о страдању и патњи српског народа. Поред приређивача зборника и поетских руковети на промоцији су говорили и проф. Даринка Иванишевић и проф. Вукола Секуловић. Програм промоције водила је проф. Тања Бубрешко. Одабране странице промовисаних дјела читали су ученици Анђела Џелетовић и Димитрије Самарџић. Програм је обогаћен наступом женске пјевачке етно-групе „Василисе“. Након Билеће промоција је одржана и у Народној библиотеци у Гацку.
   Двадесет и петог децембра 2019. године у Галерији културног центра у Требињу приређено је пјесничко вече једног од најзначајнијих савремених српских пјесника Ђорђа Сладоја. Чест гост у Дучићевом Требињу, Новосађанин – а Херцеговац по породичном и пјесничком завичају – уз одабране стихове из ранијих, представио је и своју нову, двадесет и другу књигу поезије „Занатски дом“, која је ове године изашла у издању „Православне речи“ у Новом Саду. Стваралачки портрет Ђорђа Сладоја представили су пјесникиња и књижевна критичарка Милица Краљ и пјесник Радомир Уљаревић. У књизи „Занатски дом“ пјесник не пјева само о класичним занатима, већ и о разним пословима и талентима које је Бог дао људима, дао да би опстали на земљи, па су, како каже, уз оне о грнчарима, рибарима, седларима, стакларима и другим мајсторима чије су руке кадре да створе оно што очи виде – ту и стихови о тиранима, дворским лудама... Сладојеви стихови озарени мудрошћу, народним духом и изванредним смислом за хумор одушевили су учеснике књижевне вечери у Требињу. Била је ово и прилика за гостовање пјесника у програму Херцег ТВ у граду на Требишњици.
   Крајем децембра саопштено је да је на овогодишњем конкурсу Републичког педагошког завода РС за најбољи литерарни и ликовни рад поводом Дана Републике Српске, прва награда припала ученици другог разреда Гимназије „Јован Дучић“ у Требињу Романи Рогановић. Међу 68 пристиглих литерарних радова из 32 средње школе, најбољим је оцијењена Романина родољубива пјесма „Република Српска – својој дјеци“. Романа је члан литерарне секције требињске гимназије, а поред професорице српског језика и књижевности Веселинке Кулаш, која је ментор, велика подршка су јој родитељи и сестра. За литерарно стваралаштво до сада су јој припале бројне награде од којих посебно истиче прву награду на конкурсу Конзулата Србије „Шта за мене значи култура“ 2018. године. Двадесет и осмог децембра 2019. године Романа је заједно са проф. Веселинком Кулаш присуствовала свечаном пријему награђених ученика код предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић у Бањалуци.
   У читаоници Народне библиотеке у Гацку 30. децембра 2019. године организовано је представљање двоброја часописа за књижевност и културу „Нова Зора“– 61/62. Покретачи и издавачи су одбори СПКД „Просвјета“ из Гацка и Билеће. О садржају и значају часописа говорили су Јован Л. Делић, Радомир Вучковић, чланови редакције и савјета часописа, као и проф. Анђелина Никчевић. Одабране стихове из часописа читали су: Уна Вуковић, Илија Ћоровић и Анђела Прстојевић, ученици СШЦ „Перо Слијепчевић“ Гацко. Своја пјесничка остварења овог пута представили су и Драгица Ивановић и Јован Л. Делић. Програм промоције „Нове Зоре“ обогаћен је музичким акордима на гитари ученика Јована Стојановића и проф. Миљана Гутовића из Музичке школе „Свети Роман Мелод“ Гацко.
    Уз традиционална налагања бадњака и богослужења у храмовима српске православне цркве у источној Херцеговини и у Мостару је Божић свечано обиљежен. Божићну поноћну литургију у Храму Пресвете Богородице, такозвана стара црква, служио је епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Осмог јануара одржан је и традиционални Божићни концерт у Дому Херцега Стјепана Косаче. Концерт је био посвећен значајном јубилеју 800-годишњице аутокефалности наше
цркве и исто толико година од оснивања наше Епархије. Прије самог почетка одржан је Божићни пријем епископа ЗХиП г. Димитрија у Галерији краљице Катарине. Пригодну бесједу на концерту одржао је професор Милош Ивановић. Водитељи програма били су бањалучки глумци Бојан Колопић и Љиљана Чекић, који су након краћег филма о Епархији захумско-херцеговачкој и приморској поздравили све присутне. Учесници у програму били су ученици из долине Неретве који похађају православну вјеронауку заједно са ученицимаМузичке школе „Свети РоманМелод“ из Невесиња. Гост програма био је и Слободан Тркуља – музичар, инструменталиста, композитор и пјевач грленог и византијског пјевања.
   Богојављенске свечаности обиљежене су и пливањима за часни крст у ријеци Требишњици и водама Билећког језера. Ове године у леденој Требишњици запливала су 72 момка и једна дјевојка. Први до Часног крста, који је у освештану ријеку спустио епископ Атанасије, допливао је шеснаестогодишњи Вељко Јовановић, који је по традицији награђен златником. Трећи пут заредом Билећани су пливали за Часни крст на Билећком језеру, побиједио је двадесетшестогодишњи Немања Леро. Овог пута у пливању до Часног крста у Билећком језеру такмичило се 35 пливача, од 13 до 67 година. Након Божићних, Богојављенских свечаности и свечаности поводом 9. јануара Дана Републике Српске у свим источнохерцеговачким општинама одржане су бројне Светосавске свечаности, које се традиционално одржавају у славу највећег српског светитеља и просветитеља. На Свечаној академији у позоришној сали Културног центра у Требињу 26. јануара 2020. године бесједу у част Светог Саве одржао је старјешина мостарске Саборне цркве, отац Радивоје Круљ. Градоначелник Требиња Мирко Ћурић уручио је Светосавске награде, које Скупштина града додјељује као признање просвјетним радницима Требиња за допринос образовања и васпитања. Признања су додијељена постхумно – за професора историје Живорада-Жику Гаџу, доктора економских наука Рада Иваковића и наставника техничког образовања и информатике Крста Марковића, а преузели су их њихови потомци и родбина. Овогодишњи добитници признања су и Љубица Колак, пензионисани професор економске групе предмета, Јово Грујичић, дугогодишњи директор Дома ученика, Божо Бјелица, професор и директор Машинске школе у Требињу, Милорад Бокић, наставник математике и физике и директор ОШ „Свети Василије Острошки“ као и Раденка Бутулија, професор предшколског образовања и васпитања. У богатом културно-умјетничком програму Светосавске академије учествовали су првакиња Народног позоришта Београд Љиљана Благојевић, солисти Опере овог позоришта Андреа Елена Бастен и Вук Зекић, уз клавирску пратњу Невене Живковић, те здружени хорови „Трибуниа“ и „Свети Василије Острошки“ под управом проф. Стојанке Гудељ, као и хор Средње музичке школе Требиње, под диригентском палицом проф. Милисава Сукоњице. У програму су наступили и пјевачка група „Нагоркиње“, рецитатори и вокални солисти из требињских основних школа као и ученици Музичке школе Требиње. На сам празник Светог Саве требињске школе су заједнички обиљежиле свој дан у Културном центру ломљењем славског колача и поетско-музичким програмом, који су припремили ученици и наставници Гимназије „Јован Дучић“, овогодишњи домаћини славске свечаности. О Светом Сави бесједио је свештеник Милош Ловрић, а честитке ученицима и професорима поводом школске славе упутио је Мишо Пешић, директор Гимназије „Јован Дучић“ Требиње.
    У Дому културе „Небојша Глоговац“ у Невесињу 26. јануара, у оквиру Светосавске академије, изведен је богат културно-умјетнички програм. О првом српском архиепископу и просветитељу бесједио је свештеник Бранко Калаба. У културно-умјетничком програму учествовали су чланице етно-групе „Свети Дими - трије“, композитор Горан Дука и ученици ОШ „Ристо Пророковић“, СШЦ „Алекса Шантић“ и Музичке школе „Свети Роман Мелод“ Невесиње. Невесињски основци извели су пригодан драмски приказ по мотивима народних прича о Светом Сави, показавши тако да је дјеци остављено у аманет да памте и чувају име светитеља који не престаје да зрачи већ осам вијекова.
   Двадесет и седмог јануара, у сали Дома културе у Гацку на Светосавској академији о првом српском просветитељу и учитељу бесједио је Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета у Фочи. Након бесједе услиједиле су додјеле награда најбољим ученицима основне и средње школе као и њиховим наставницима и професорима који су у прошлој школској години освојили водећа мјеста на различитим такмичењима која су организовали Просвјетно-педагошки завод и Министарство просвјете и културе РС, као и за успјехе на општинском нивоу и „Просвјетиним“ конкурсима. Награде су уручили замјеник начелника Општине Гацко Радојица Антуновић и предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко проф. Радомир Вучковић. На конкурсу СПКД „Просвјета“ на тему „Светосавље, једини избор у времену искушења“ према одлуци жирија награду и признање за освојено прво мјесто добила је ученица Анђела Прстојевић (СШЦ „Перо Слијепчевић“), друго мјесто је припало Огњену Бошковићу (ОШ „Свети Сава“), а треће мјесто Миланки Окиљевић (СШЦ „Перо Слијепчевић Гацко“). Проглашени су и највреднији читаоци у Народној библиотеци Гацко у 2019. години, којима је директор Библиотеке проф. Радомир Вучковић уручио пригодне поклоне и захвалнице, а добили су их у категорији одраслих Ковиљка Окиљевић, Сандра Мастиловић, Јован Л. Делић, а у категорији средњошколаца: Милица Лечић, Андријана Шаровић, Анђела Прстојевић и Сашка Тепавчевић. У културно-умјетничком дијелу програма наступили су са пригодним рецитацијама ученици основне и средње школе, ученициМузичке школе „Свети Роман Мелод“: сестре Јована и Бојана Радмиловић, те Никола Тепавчевић, Тијана Пржуљ, Анђела Прстојевић, Уна Вуковић и Илија Ћоровић. Својим поетским остварењима представила се и пјесникиња из Билеће Здравка Бабић. Програм Академије водила је проф. Анђелина Никчевић. Организатор Светосавске академије био је одбор СПКД „Просвјета“ Гацко.
   На Светосавској академији која је одржана 26. јануара у просторијама Народне библиотеке у Берковићима о Светом Сави бесједио је отац Ратко Зубац. У културно-умјетничком дијелу програма учествовали су ученици Основне школе „Његош“ Берковићи и полазници дјечијег вртића „Света новомученица Милица - дете“ Берковићи. Била је ово прилика за уручење награда за најбоље литерарне радове на тему „Светосавље, идентитет и Свети Сава“. Прва награда припала је Василију Шукићу, друга Сергеју Кундачини, а трећа Ани Михић, сви ученици ОШ „Његош“ Берковићи. Организатори Свечане академије били су СПЦ Дабар, СПКД „Просвјета“ и Народна библиотека Берковићи.
   Савиндан се у Билећи обиљежава као крсна слава и Дан Општине, те крсна слава овдашњег Саборног храма и установа из области образовања и културе. У храму Светог Саве 27. јануара епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, уз саслужење свештенства и монаштва епархије и у присуству многих вјерника, служио је свету архијерејску литургију, након чега је улицама Билеће прошла једна од најмасовнијих литија. Након тога на платоу пред парохијским домом изведен је богат културно-умјетнички програм, а приредили су га чланови културно-умјетничких друштава овог града. На симболичан начин, пресијецањем врпце, у улици Краља Александра, у близини зграде административне службе Општине, означен је завршетак прве фазе радова на водоводу и канализацији. Програм светосавских свечаности настављен је у Дому културе „Јевто Дедијер“ гдје је преломљен славски колач и обављено уручење повеља и награда општине Билећа за 2019. годину. На приједлог Комисије за награде и признања, а одлуком Скупштине општине Билећа највеће признање у категорији заслужних појединаца – Повеља општине Билећа постхумно је додијељена војводи Радовану-Раду Радовићу. На високом признању захвалио се његов син Милош Радовић. Повеља општине Билећа за 2019. годину у категорији колектива уручена је братској општини Сечањ. Повељу је примила и захвалила се Бранислава Рудан. Признања и награде уручене су и најбољим спортистима Билеће у 2019. години: куглашу Марку Тркљи, кошаркашу Луки Радмиловићу и одбојкашици Јовани Биберџић. Повеље и признања уручили су начелник Општине Билећа Миљан Алексић и посланик у Скупштини Републике Српске Радован Вуковић. Светосавским свечаностима присуствовао је и предсједник Владе РС Радован Вишковић. Свечаност у Дому културе својим присуством уљепшали су и ученици ОШ „Петар II Петровић Његош“ Билећа Драгана Вујовић, Павле Михић, Ана Медан и њихов ментор Миленко Кешељ, који су чинили екипу „Младих историчара“, која је на квизу „Немањићи“ освојила друго мјесто у конкуренцији великог броја такмичара. У оквиру свечане церемоније и славског ручка програм су извели: наздравичари Никола Грубачић и Милош Самарџић, потом гуслар Бранко Милићевић из Удружења гуслара и мушка пјевачка група Удружења гуслара „Војвода Глигор Милићевић“, етно-група „Василиса“ и млађа женска пјевачка група Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“ из Билеће. Програм је водила новинарка Радио Билеће Сања Бошковић. По традицији, у организацији СПКД „Просвјета“ у Билећи 27. јануара 2020. године, у вечерњим часовима, у Дому културе Јевто Дедијер“ организована је Свечана светосавска академија. Бесједу о Светом Савина надахнуто је говорио протојереј-ставрофор, старјешина саборне цркве уМостару, Радивоје Круљ. У програму Академије учествовали су: Мјешовити хор „Трибуниа“ из Требиња, којим је дириговала проф. Стојанка Гудељ, пијанисткиња опере Народног позоришта из Београда Невена Живковић, професориМузичке школе из Требиња Маја Петијевић и Стефан Шкорић, пијаниста Андреј Вукоје, виолинисткиња Катарина Јанковић. Стихове о Светом Сави говориле су Анђела Џелетовић и Дарија Куљић. Програм је водила Марија Милошевић.
   Шестог фебруара у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи у организацији Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ и Друштва за очување Библиотеке „Либер“ одржана је промоција романа „Мулат албино комарац“ Стева Грабовца из Бањалуке. Истовремено, представљена је и издавачка кућа „Имприматур“, која је објавила поменути роман. Прича о једној изгубљеној генерацији – тинејџерским сновима које је однио вихор рата, а потом живот без наде у постратном друштву –
иако је први у опусу књижевника из Брода са адресом у Бањалуци – ове године је ушао у најужи избор, међу пет романа, за НИН-ову награду. Осим аутора, о роману је говорио и Борис Максимовић из издавачке куће „Имприматур“, наглашавајући да је роман „Мулат албино комарац“ тренутно најпродаванија књига ове издавачке куће. Програм промоције водила је Ирена Дунђер, директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“. Предсједник друштва „Либер“ проф. Лазар Гњато рекао је да је част да су имали прилику да представе ново име на српској књижевној сцени као и младу издавачку кућу „Имприматур“, која је све више присутна у књижарама Републике Српске и Србије. Промоције романа „Мулат албино комарац“ одржане су у Народним библиотекама Требиње и Љубиње.
   У организацији Центра за философију и теологију Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Требиње је по седми пут било домаћин симпозијума „Теологија у јавној сфери“, одржаног од 6. до 9. фебруара 2020. године. Учесници су и овај пут

 

65/66 Марија Ћирић

 

Марија Ћирић

ШАРЕНИ СВЕТ ВЕСЕЛЕ УДОВИЦЕ
Оперета Весела удовица Франца Лехара премијерно је изведена
13. фебруара на великој сцени Опере и театра Мадленианум у Земуну

   

Сцена из представе „Веселе удовице“

     Оперету Веселу удовицу (Die Lustige Witwe) Франца Лехара (Franz Lehar, 1870– 1948) називају и „краљицом оперете“ што се, уз музичке и драмске квалитете, односи и на огроман (комерцијални) успех: постоје процене да је дело током првих 60 година (од првог извођења) презентована публици приближно 500 000 пута! Имала је, знамо, и неколико успелих (филмских) екранизација. Писана је по наруџбини, на либрето Леа Штајна и Виктора Леона (Leo Stein, Victor León). Франц Лехар, занимљиво је, није био први избор бечког позоришта Theatre an derWien. Управа је компоновање ове оперете поверила Рихарду Хојбергеру (Richard Heuberger) који је почео рад на партитури, али је пројекат слабо напредовао, те је нађена замена. Лехар је дело завршио за само пар месеци. Весела удовица премијерно је приказана у овом бечком позоришту 30. децембра 1905. Остварила је изванредан успех: само током прве сезоне изведена је 119 пута. Поменућемо и један куриозитет. Лети је Theatre an der Wien затваран због врућине, али се 1906. године, због нечувеног интересовања публике, ансамбл преселио на периферију Беча на сцену коју су изнајмили, да би се потом, исте јесени, вратили у своју зграду. Може се, дакле, рећи да је током прве две сезоне Весела удовица извођена без паузе. Прва инсценација доживела је 483 извођења.
   Весела удовица је, међутим, ретко налазила своје место на београдским театарским сценама. По нашим сазнањима, последњи пут постављена је 1979. Сада стиже на иницијативу Опере и театра Мадленианум који премијером овог дела обележава 150 година од рођења аустроугарског композитора.
    Нови пројекат Мадленианума удружио је врхунске уметнике. Режија је поверена Роберту Бошковићу који је са ансамблом интензивно радио током два месеца. Сазнајемо да је Весела удовице део његовог јубилеја – Бошковић ове године обележава 20 година професионалне уметничке каријере. Превод и адаптацију текста начинио је Игор Вајдлих: разрађене су ситуације, дијалози, монолози – у циљу актуелизовања полазног текста. Истовремено, редитељ жели да оживи атмосферу изворног историјског тренутка, лежерност и оптимизам епохе „Бел епок“ („Belle époque“), која је производ неуобичајено дугог периода политичке стабилности у централној и западној Европи (што је, знамо, дало подстицај уметности, науци и техници, а најексплицитније се рефлектовало на општу друштвену климу). Чини се да је Бошковић надахнуће проналазио и у филмском мјузиклу (најуочљивији су елементи „златног доба“ Холивуда). Интелигентна решења одраз имају у виртуозно организованим призорима, у смелим и духовитим, каткад и ласцивним иступањима, мада никада преко границе доброг укуса.
    Драмски темпо се непрекидно мења, убрзава и успорава, што је конкретизовано динамичним мизансценом, вештом употребом ближег и далеког плана, ракурсима постигнутим кретањем по различитим нивоима ефектне и функционалне сценографије (Весне Режић). Маштовита су визуелна решења, нарочито „бојење“ сценских призора (што је уз декор, дизајн светла и видео-пројекције/ 3Д мапирање, постигнуто и костимима Душке Нешић): други чин дефинисан је зеленим нијансама; кабаретска збивања код „Максима“ добијају комплементарне колоритне вибрације, црвене и зелене. Створен је „шарени“, весели свет којем са задовољством присуствујемо. Личности су јасно изграђене, гест је осмишљен до најфинијих детаља: Бошковић сваком моменту даје сврху, не постоје празнине у сценском излагању. Успоставља равнотежу између музичког и драмског поља, штавише, преласци из једног у други простор неосетни су. Томе доприноси беспрекорна подела (певачка и глумачка). Актери јесу имали компликоване улоге (певачи су глумили, глумци су певали – сви заједно су одлично плесали – кореографију потписује Милица Церовић), тиме и прилику да покажу раскошне извођачке могућности. (Озвучење је, треба подвући, добро одмерено, што извођачима омогућује већу природност и у вокалном изразу и у сценским кретњама).
   Бранислава Подрумац (млада удовица Хана Главари) заводи публику музикалношћу, супериорношћу у најсложенијим вокалним сегментима, такође и глумачком вештином, сведеном на суштину, једноставан исказ. Њен директни партнер, Димитрије Цинцар Костић (Данило – бивши вереник и будући супруг), поседује пријатан глас, сценичност, те лик грофа „дендија“ из крежевине Монтенегро чини стварним, упечатљивим.Мина Глигорић, сугестивна је у сваком музичком пољу коме приступи: прошле године као Коњовићева Коштана, сада као каприциозна Валенсиен. Одличне партије имали су Марко Живковић (Камиј де Росијон), Љубомир Поповић (Кромов), Милан и Арсеније Тубић (Сен Бриош и Каскада), Мирјана Стојановић (Силвиен), Жарко Степанов (барон Зета)... Издвајамо овом приликом и вансеријско постигнуће Ђорђа Стојковића који је бриљирао као баронов спретни помоћник Његош. У урнебесној улози обогаћеној „састојцима“ слепстика, односно, формулисаној у најрепрезентативнијем кабаретском маниру, готово је „преотео“ пажњу публике од неких експониранијих ликова Веселе удовице.
   Диригенткиња Весна Шоуц Тричковић демонстрира изванредан ауторитет у смислу сагледавања интерпретативних перспектива партитуре, вођења ансамбла и усаглашавања музичких елемената овог комплексног организма (јер оперета, иако сматрана „лакшим“ жанром од опере, свеједно, претпоставља веома захтеван уметнички ангажман). На примеру Веселе удовице коју нам нуди Мадленианум, то је и сасвим непосредно исказано кроз атрактивно презентоване арије, дуете, хорске и кореографске нумере, бритке дијалоге, раскошна финала чинова. Ова поставка Веселе удовице свакако ће имати бројну публику, различитих година, интересовања, а може послужити и као узоран модел садашњим и будућим позоришним професионалцима.

65/66 Чедомир Љубичић

 

Чедомир Љубичић

БОЉЕ САГОРЕТИ НЕГО ИЗБЛЕДЕТИ
(Манојле Гавриловић: Жубор месечине, „Просвета“, Београд, 2019)

Постоји само лепота, а она има
само један савршен израз – поезију
Маларме

    Није лако говорити или писати о оваквим књигама. Критичар, или ма како год се он звао, мора имати не само осећаја, већ и довољно способности расуђивања да би издвојио оно што осећа и учинио да то осете и други.
    Када песници говоре о медитативним и покретачким ватрама унутар сопствених бића они у ствари фигуративно описују један срећни спој у себи. Спој крви која кипти у близини извора маште, и изражене перцептивне способности да те слободно навируће слике проберу и учине их верне чињеницама. Међутим, постоји у неким вековима и нацијама песник који им омогућава и помаже да спонтано и са задо - вољством раде добро и лако неке ствари које други не могу да ураде ни са напором. Да ли ће време и место бити погодни за песника, то делом зависи и од физичких услова, као и од доброчинитеља (мецена) и оцене публике. Песник мора имати у својим грудима жив извор и јасно огледало, али уз то мора и дисати одређену врсту ваздуха. Душа зависи од крви, крв од ваздуха, а ваздух од земаљских испарења. Тако посматрано песнички дар може се посматрати и као духовни усев, коме време и место могу и помагати и одмагати, као што ће семе посејано у земљу једне године понети боље него друге, или боље напредовати на плодном него на каменитом тлу.
   Поезија Mанојла Гавриловића у његовој најновијој збирци песама Жубор месечине, кроз призму пажљиве и концизне анализе доноси нам представу о односу слике и речи као и односу лепоте и изражајности помоћу које ће та лепота добити идеалну меру и облик. Истанчаним осећајем за сликовност и профињену осећајност, коју као награду добија од вишњих сила, Гавриловићева поетика показује да је поезија у стању да предосети хладноћу злих година много пре неких других уметности, а доказа за ту тврдњу је, безмало, безброј. Отуд и сеже победа поезије у размеравању лепоте и изражајности. Сувишак изражајности гура стваралачко дело у изобличеност док, с друге стране, недостатак изражајности одузима лепоту. Топлина песничког дара Манојла Гавриловића усвојила је идеалну меру и облик неопходним чину стварања лепоте, а слике те исте поезије ухватиле су тај чин у тренутку, како би лепота, та моћна естетска дрога, добила пажљиву примену.
   Гавриловић овим заокретом из богатог песничког живота потврђује свој опсесивни поетски импулс као један од главних разлога за живот, љубав, духовност, постојаност, индендитет, свесност, разум и осећајност.
   У тако постављеном односу између реалности и недокучивих поетских удисаја, Манојлу је потпуно јасно да може да сагори јер се превише даје, јер, можда, и превише одолева непоетском у корист поетски извајане мисли али му је још јасније да је боље сагорети него избледети.
    Оно што посебно плени и привлачи читалачку пажњу у најновијој књизи Манојла Гавриловића:Жубор месечине, је његов отклон од римоване песме и заокрет ка песми слободног стиха, што само потврђује Гавриловићево песничко мајсторство што као последицу нуди начин на који до ње долази и вештина којом се у њој сналази. За потпуни доживљај поезије белог стиха потребан је срећан спој прецизно израђеног психопортрета стварне ситуације и начина прилажења машти. Није мали број људи који нису у стању да схвате универзалне истине на директан начин и зато су плен својих страсти. На пример, људи испуњени амбицијом или обузети жудњом, налазе се, практично, у својеврсном интерлудијуму емоционалне дислокације, тако да, врло често, знају да потпуно искључе сваку идеју о реду и усмеравању. Песнику не преостаје ништа друго до да ради са таквим запаљивим материјалом страсти и слика, и да је користи у добре сврхе. Како то паметно да спроведе? Он, може у тој својој посебној материји имитирати законе божије и људске, и помоћу новотарија и чудеса тако је вешто саставити и побољшати да сваки ментални склоп буде потпуно обузет тим здравим садржајем, уместо рђавим идејама.
   У анализи Гавриловићеве песничке вештине постаје обавезно поменути хемију између реченог песника и метафоре. Манојлов таленат да утка метафору директно је пропорционалан аутентичношћу, а њен продор на местима где се то најмање очекује говори о трајној и неискорењивој способности да се непривлачни призори могу обући у најскупоценије рухо речи.
   Манојле Гавриловић је песник коме је подједнако важна и тема и вештина обраде, а употребу стила усмерава према општој емоционалној сврси поезије. Заправо, Гавриловићу је знатно важније задовољство него сагласност са правилима. Чудо и вероватноћа морају сарађивати. Ипак, питања занатског умећа долазе свакако на друго место, а прво је мудар избор сижеа; јер наше доживљавање песништва само је копија нашег доживљавања стварности, и од те чињенице зависи први утисак.
    Користећи се снагом страсти и слика за привлачење пажње, Манојле Гсавриловић добро промишљеним поступком додаје већ присутној врлини поезије позајмљену особеност побожне и истинске поуке. Тако вешто искоришћеном маштом успешно показује моћ поезије, и уједно користи највишим интересима поетизованим, мислећим и радозналим људима. Поезија је добро лудило, које истерује зло лудило. Манојле Гавриловић је овлашћен да истраје на том путу, јер песник је као и земља, може произвести само оно за шта је добио семе.
    Запис светла, као основна дефиниција фотографије, своју снажну, колоритну упечатљивост сажима и мултиплицира и на оним објектима опажања која, наизглед, немају никакве везе са фотографијом, тј. оном врстом овековечености која ће младост првотних емоција, протоком времена, превести у зрело доба сложеног система емоционалности.
    Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је нарочито у време ренесансе па надаље служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Њом су се служили, у сличне,цртачке сврхе и пионири фотографије. Они су познавали принципе оптичког преношења слике из природе помоћу светлости,али је сваки на свој начин настојао да слику фиксира и сачува је заувек. Предисторија фотографије је, у највећој мери, збир експеримената урађених у намери да се пронађе одговарајуће хемијско средство којим би се слика усталила. Да би се зауставили и укњижили најдрхтавији фотоосећаји промичућих живота, призора, опсена, поигравања, халуцинирања, одзвањања, евоцирања, прижељкивања, равнодушја и трпежи није потребан фотограф. Нису потребне ни мокра ни сува плоча. Ни целулоидни филм. Потребан је сензибилитет за просторно - временску стварност.
    Деценијска песничка присутност и, још више од тога, педантна религиозна и медитативна посвећеност поезији учинила је да једна самосвојна песничка конституција личности са само десет прстију метафоре и перцепције изгради аутентични начин певања даром за измештање свакодневно присутних призора у ред слика које привлаче пажњу луцидном употребом боја које не познаје индустрија али које баштини метафизика.
  Помно анализирајући најновију књигу Манојла Гавриловића долазимо до закључка да Жубор месечине има много значења. Ако се схвата као спољни физички свет, очигледно је да би његова копија била некорисна. Ако се, пак, под Жубором месечином подразумева карактер ствари, онако како га схвата песникова интуиција, онда је очигледно да је реч о луцидном стваралачком поступку, а не о подражавању природe. И у овом случају, чак и у начелу подражавања природe, постоји драгоцено подсећање на супротност између појма природно и појма вештачко које никад не ствара уметничка дела. Важно је нагласити да би друга природа, или паралелна природа, која је својствена уметности, требало да буде створена спонтано.
    Природност и спонтаност неког уметничког дела су илустративни синоними овог схватања, према коме уметничка машта не дела у празном, већ је прожета осећајима и чулима. И у управо том срећном споју чула, осећања и слике, Гавриловић нам обилато доноси оно право врело сунце које изгони хладно и зубато које отапа лед и васпоставља истину да је песма, а нарочито збир добрих и великих песама, онај најсјајни драгуљ у круни вечног лета.
    Знаменити критичар естетике немачког романтизмаЖан Пол (1763–1825) каже и ово:
   Сваки песник рађа свог анђела и свог ђавола. Богатство или оскудица створења између та два пола одређује његову величину или слабост. Али песникова главна заслуга јесте представљање племенитих ликова. Велики песници, ако имају кључеве и једног и другог, треба да отварају врата раја чешће него врата пакла. Ко подари човечанству морално идеалан лик свеца заслужује да буде канонизован.
    
Читајући поезију Манојла Гавриловића остајемо у убеђењу да иза неких посебних врата клија, буја и засијава рај не марећи за безнађе у најближем комшилуку. Ариљски песнички дијамант Манојле Гавриловић не губи кључеве, још увек су сви на броју и у очуваном стању.

 

65/66 Никола Кусовац

 

Никола Кусовац

СВЕТИСЛАВ АРСИЋ БАСАРА – ЕПИЛОГ

   Хтео бих да верујем да није била пука случајност што се време отварања и трајања изложбе скулптура Светомира Арсића Басаре (радови 1988–2018) која је одржана у Галерији Српске академије наука и уметности од средина марта до краја маја 2019. године, у дане када смо се са големим гађењем и осећањем ужасне неправде, али и својеврсног поноса што смо били жртве те неправде а не сурови извршиоци, сећали и бледуњаво обелажавали двадесетогодишњицу бомбардовања СР Југославије. Тог неспорно неопростивог цивилизацијског моралног посрнућа безмало свеколиког човечанства, или, бар, оног његовог дело што га подразумевао кад кажемо Запад. Јер, бољег одговора белосветским силеџијама, убедљивије моралнe поруке, од оне што је Басара понудио својом изложбом, у чијем су се језгру нашле скулптуре (Не)милосрдни анђео, I–III, из 2002, затим IV–V из 2005. и VI–VII из 2009, као и скулптуре Распеће: Србија I или кратко Мајка Србија, 1999–2001, односно Мач у Христојој руци, 2001– 2003, тачније мач у руци непогрешивог и последњег страшног судије, није се могло дати. Уосталом,шта је друго могао да уради човек и уметник који је у својој приступној беседи 1994, када је изабран за редовоног члана САНУ, истакао: „Не окрећем се према свету као узору, већ према амбијенту у коме живим, из кога сам поникао; окрећући се традицији свог народа, тражим идентитет, доказ о корену, право на будућност.“
   Јер, доиста, шта је могао друго, голорук и разоружан, исцрпљен агресивним санкцијама, крив без кривице, оклеветан и оцрњен, истовремено оптужен и осуђен, изубијаног тела, попут народа из којег је поникао, распет попут његова Мајка Србије, него да се окрене духу и да се непатвореним духовним вредностима супротстави бездушним злотворима и на њихову пресну силу одговори непролазним ствара лачким вредностима. Тај његов одговор, уствари универзална убедљивост пластичног језика којим је тај одговор уобличен, уз време када је и место где је саопштен, бољи рећи предочен свеколикој јавности, неспорно представља трансцедентно отелотво рење победе духа над голом материјом, тријумф слободе над сировом силом, постаје образац поступка којим се од жртве постаје судија, односно како се жртва прео бражава у победника. Наиме, зна добро Басара да су патње и зло пролазни, да ране зарастају, тачније да су само духовне и стваралачке вредности непролазне и трајне, коначне.
   Иначе, обазрив, до искључивости одлучан да прихвати само оне идеје и она естетска решења која су њему и његовој стваралачкој нарави одговарају, која је могао да прихвати као своја, Арсић Басара је од самих почетака бављења скулптуром успоставио један систем вредности који је потом само доследно дограђивао и плодном праксом брушио до идеала. У ствари, упоран и марљив, он се целином свог стваралачког опуса показује као типичан представник оне, сад се то може тврдити без бојазни од претеривања, херојске генерације српских вајара и, гле чуда, вајарки чије дело без остатка потврђује закључак Лазара Трифуновића да су токови српске савремене склулптуре, оне настале после Другог светског рата, својим виталним тенденцијама биле уметнички „окренуте према модерном сензибилитету“.
   Међу таквим српским вајарима, модерног сензибилитета, више него запажено и важно место, својим минулим радом, заузима вајар, прегалац на пољу културе, ликовни педагог и теоретичар Светомир Арсић Басара. То му је пошло за руком у време, за које његов савременик и одличан познавалац уметничких прилика у Југославији током друге половине ХХ века, такође сликар, ликовни педагог, критичар и теоретичар уметности, Стојан Ћелић сматра да није било наклоњено развоју скулптуре. Јер, пише он 1966. поводом 6. Октобарског салона: „Скулптури треба и тло и простор и значајна материјална подршка.“ Управо елементи или услови који ни онда, ни потом, а особито сада, нису били наклоњени развоју скулптуре као ликовне дисциплине.
    Ипак, упркос свим неповољним условима за развој скулптуре у Србији и код Срба, управо у годинама које Ћелић оцењује као неповољне, дешава се нешто сасвим неочекивано или, бар, тешко појмљиво и објашњиво. Скулптура као ликовна дисциплина на тлу Србије рађа неочекивао богате и зреле плодове и досеже неслућено високе вредности. То њено блиставо раздобље могло би се, на најбољи начини, пратити и поткрепити делом и деловањем вајара Арсића Басаре, као типичног представника неколико генерација вајара у Србији који су били творци тог нео чекиваног процвата скулптуре на тлу Србије. Управо, брзина стваралачког сазревања и нагли успон вредности, који се очитује већ на почетку, у првим деценијама његовог јавног рада, оглашеног крајем педесетих година прошлог века, сликовито сведочи о бујном развоју уметности вајања на овим просторима. Све што је као вајар обликовао било је његово доследно настојање, каткад и тешка борба духа са материјом, да се не одступи од потраге за уметничком истином и да се при томе избегну замке естетике и пуког естетизма.
    Ваља само истаћи да је до ове суштински важне спознаје Арсић Басара дошао рано, још почетком осамдесетих, зато нипошто не изненађује његов потом коначно уобличен уметнички и животни, естетички и морални, став што се садрже у следећим његовим речима: „Да бих проговорио о садашњости, изразио и дочарао трагику живљења и иронију времена у којем живим, приморан сам да се враћам у прошлост, у митологију и епику, на давно запаљено огњиште које полако јењава, гаси се и нестаје, у далеку историју краљева и царева, повеља и манастира. Окружен духовним наслагама прошлости, богатим и разноврсним мотивима Завичаја, тежим ка самом врху успона. Завичај подстиче и пружа стваралачку моћ, стимулише и убрзава мисао. Једино у завичају доживљавам врхунске екстазе, пуноћу осећања и креативне подстицаје.“
    Додуше, на крају, из завичаја изгнани Басара истиче да: „Без Завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима“, а мени се чини, како се управо тада, ту и на том месту, рађа уметник-демијург који, ма и невољно, израста у коначног и страшног судију. Стога, ваљда, Басару видим и доживљавам као онога којег је на изложби представио са таквом стваралачком убедљивошћу, од које се леди крв у жилама, својом монументалном скулптуром што је назвао Мач у Христовој руци.

 

65/66 Анђелка Цвијић

 

Анђелка Цвијић

СРПСКИ МИТОВИ И СТВАРНОСТ
(Милисав Савић: Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете
повест чудноватих догађаја у Србији, „Агора“, Зрењанин – Нови Сад, 2018)

   Милисава Савића зачарала је епска Србија као ниједног савременог српског писца. У последњих неколико година ова тема му је била извор бескрајне инспирације, а из ње су настале две путописно-есејистичке књиге и, најзад, један роман. Прве две – Долина српских краљева (2014) и Епска Србија (2017) објављене су у издању Друштва Рашка школа из Београда, док се роман као ретко успешна синтеза интересовања неког писца за одређену тему појавио недавно, у издању „Агоре“, под интригантним насловом Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији.
   За онога ко је читао претходна две књиге јасно да је реч о делима која су тешко одвојива једно од другог, с тим што су се у роману стекле, и врхуне најбоље особине приповедачког умећа овога аутора. Оне невероватно вешто граде мост чији један камен темељац Милисав Савић поставља у средњовековну Србију са многим специфичним елементима ренесансе за ово поднебље; лук моста писац издиже изнад Србије замукле под турским ропством, док камен темељац на другој страни уграђује
у аутономну кнежевину Србију под књазом Милошем Обреновићем. Оно што две обале у роману спаја је народна уметност. Поезија, која је тај временски ход опевала и баш у Милошево доба освојила Европу, затим нешто касније објављене народне приче и пословице, док уз њих, као тихи сведоци, стоје манастири и цркве са својим фрескама и скулптурама међу којима су неке, без сумње, најлепше у Европи.
   Аустрије обићи ће готово сва најзначајнија места која се спомињу у песмама али ће се, на првом месту, упознати са земљом свакојаких чудеса и контраста, једном речју, Србијом тога/свих доба.
   Тај пут који ће трајати шест месеци и завршити се у карантину у Земуну из којег ће даље Валентин ићи на запад, Милисав Савић зналачки користи да још једном читаоцима покаже колико један моћни писац уме да се поиграва књижевном грађом, да је вешто расклапа и поново склапа, стварајући увек необичне облике. Веран испитивању снаге књижевности, експериментисању и постмодерни, немиран у изналажењу новог, Савић користи завидну количину документарне грађе коју попут алхемичара меша са легендама, предањима и епском фантастиком, уводећи своје јунаке – Валентина Трубара и сестру му Симонету, књажеве људе одређене да их чувају, књажевог сина и ћерку, и једну остарелу врачару, у свет једне Србије, пребогате густим шумама и бистрим рекама којима ходе и плове стварни и мртви јунаци, од владара до сељака, опеваних у народу.
   Оне тајанствене Србије, земље магије, пророка, вилинских састајалишта, наоружаних монаха, убица, лопова, трагача за златом и сакривеним благом, гуслара и вашара, мушких и женских посела, еротике и платонских љубави, или предавања Богу. Хајдучке Србије пуне сакатих и испребијаних, што у ратовима с Турцима што у обесном кажњавању које охоли књаз пресуђује умишљајући да уз имања и богатство које граби за себе приде иду и људи које по својој вољи може сатирати. Истовремено, и поред таквог суровог, неписменог владара, Србије првих школа и првог лицеја, прве штампарије, вероватно једине у то време од Београда до Солуна. Једном речју, Србије између мита и модерне мисли, страха од арогантне власти и слободе.
    Да би се све ово упаковало у причу не постоји други начин него да се читаоцу понуди дело састављено од фрагмената, распоређених као каменчићи у мозаику, у четири поглавља: Почиње прича, Потрага за црквом Јањом, Приче доктора Трубара о потрази за црквом Јањом које је записао госпар Тедалдо дељи Елизеи, Чудеса која су се збила по повратку доктора Трубара у књажев двор, Четири Божанине приче, и Епилог. Фрагменти нису паралелни већ увиру у један јединствени ток, сведен на сусрете и утиске на путовању кроз Милошеву, реалну Србију, и ону из народних песама и прича. Тако замишљени роман нема нити може имати класичну радњу, у њему су дијалози минимални или препричани, али томе свему насупрот, мајсторска рука аутора умела је да у тој сведености, крокијем створи ликове који су живи да животнији не могу бити.
    Постмодернистички потези у овом Савићевом делу откривају се слојевито: први, који није иновативан, јесте преплитање три „књиге“ и њихова три аутора. Прва је дневник који нередовно пише, и причама допуњује Валентин Трубар. Друга је она коју у виду бележака склапа фирентински нумизматичар Тедалдо дељи Елизеи који, при повратку из Свете земље, завршава у карантину у Земуну, где упознаје Валентина који му прича о свом путовању. Трећа је књига коју држимо у рукама, из пера Милисава Савића, која нам метафорички представља и објашњава (а свако другачије читање је излишно) матрицу живота која једино у причи, а не у свакодневици може да нас утеши. И попут магијских моћи измаштаних трава оснажи да одбацимо страх, и изборимо се за достојанствено постојање.
    Зато је роман Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији ода оној епској, из других светова, а не безумно ауторитарној, слепо послушној и улизичкој Србији од овога света, какву чине књаз(ови) са својим свитама. Оној у којој владају поетичност и фантастика (приче као што су „Доктор Трубар лети са баба Јегдом“, „Небеса“ и „Расковник“ спадају у сам врх српске савремене прозе), као прибежиште од тегобности вековања.

   („Српски књижевни лист“, децембар 2018)