64 Ivana Hadži Popović

 

 Ивана Хаџи Поповић

ЈУНГ И СТРАВИНСКИ

    Док се приближавала сали за пријеме, неко је свирао клавир као да огромне звучне капи падају у течно стакло. Застала је, та музика је дотицала неке струне у њој, струне које су је узнемириле. 
    Корачала је упијајући тај звук, а не распознајући његово значење. Попут затуреног повратка веома давног надахнућа што одједном добија очигледну важност.
    Пожелела је и да то нешто неухватљиво, сачувано у времену и простору, она опет досегне иако јој је пред очима клизило као по површини ноћне реке у страном граду.
    Налик на недовољно изоштрену фотографију.
   Учинило јој се да време које се једном заковитлало и ишчезло управо сада, изнеког разлога, васкрсава. Али, све је већ одмах почело да подрхтава у сумаглици…
   И онда је потпуно потонуло у густу, чулну маглу кроз коју никако није могла да прође.
   Непосредно пре тога, први пут у животу, ужасно су се посвађали око њене „безразложне“ љубоморе, како ју је убеђивао: „Можеш ми веровати, драга, кад постанем ћутљив, то ће значити да ствари стоје лоше, запамти то. А ћутљив још нисам постао, далеко од тога.“
   И те је вечери, поред ње он је седео с руком пребаченом преко њеног рамена. Повремено би је погледао и она би добијала утисак да нежност коју ненадано испољава наглашава и смисао саме музике. Хармонија која ју је доводила у неко узвишено стање.
   Мада, чим је покушала да кретање звукова преведе на језик речи, у себи зачу: „Непоновљивост ове заводљиве чаролије само је привид који скрива притајену опасност“, и то јој је у глави одвањало све до краја концерта, кварећи доживљај музике.
   Сада је тај осећај опет био ту, неочекивано изазван наизглед заборављеним сећањем. С лаком језом у телу кретала се свечаном, препуном двораном с веома пријатним амбијенталним светлом. Сви су били окренути према пијанисти кога, од гужве, није успевала да види.
    Пришла је Лоте, берлинској пријатељици и колегиници, која је стајала далеко од клавира и гужве. Остала је тако поред ње нема, слушајући свирање, кад јој се она приближи и тихо рече :
    – Ово је неурохемичар Марко Сима из Београда. Однедавно ради на мојој клиници и његово предавање је предвиђено за трећи дан. Видећеш, велики је стручњак за хемијске процесе у мозгу. Млад је и, кажу, веома надарен.
    Нисам знала ни да свира, камоли овако виртуозно. Зашто си закаснила и дошла на сам крај? – питање Лоте управо заглуши аплауз пијанисти чији је наступ створио и посебну атмосферу пред коктел.
    Иако јој реченица у коју је једном давно преточила ту лирску и страсну кла -
вирску мелодију која је одушевила присутне није давала да проговори, никакав одговор јој и није падао на памет. Као да је упала у вакум у којем звукова више и нема.
   Пренуо ју је директор хотела. Са одушевљењем у гласу обраћао се скупу у вечерњим оделима и хаљинама. У знак поздрава он се захваљивао на одлуци да се овај значајан конгрес одржи у њиховом тек обновљеном, луксузном објекту, у новом ланцу „Пенинсула“:
    – Налазите се на месту које има историју дужу од једног века. Кад је први пут хотел отворен још 1908. године, како би мој омиљени писац Малапарте рекао, „ небо над Паризом било је још Верленово, али је већ почињало да буде и Прустово “.
     У Првом светском рату, извесно време, све док није бомбардован, ту је била болница за рањене официре, а 1922. у њему су чувену вечеру приредили Вајолет и Сидни Шифт. Њој су присуствовали и Марсел Пруст, Игор Стравински и Пабло Пикасо. Овековечена је у књизи Ричарда Дејвенпорта Хајнеса Пруст у Мажестику : Последњи дани аутора чија је књига променила Париз.
    Тих година ту је одржана и прва незванична шахофска олимпијада, а Џорџ Гершвин је баш овде написао Американца у Паризу.
     Има тога још, али ћемо занимљиви наставак оставити за затварање конгреса када ћете сазнати још понеки детаљ из његове потоње богате историје и имати за крај једно изненађење. Надам се да ћете до тада овде уживати. Зато ћемо се ја лично и наше целокупно особље побринути. Сада вас позивам да наздравимо шампањцем с дивљим јагодама који ће вам управо бити послужен.
     Онда, кренувши с малог подијума, он као да се предомислио, на трен застане и врати се до микрофона:
   – Само да додам И да је све до недавног реновирања, кроз своју историју, овај хотел носио другачији назив – „Мажестик“.
     Запањена тим што чује, Хана се запита зар се и у њеном сну хотел није баш тако звао? Уз његов назив стајале су и године 1918. и 1942, а сада он објављује и да објекат постоји више од једног века. И да је у њему приређена вечера на којој је присуствовао и Игор Стравински. Композитор чија је музика, помало налик на одсјај сунца на леду, помало на папирнате чамчиће пуштене низ ноћнии брзак, у њој изазвала несхватљиву тескобу.
    Иако можда и на неки неописив начин привлачно, било је то све толико невероватно да је осећала подозрење према сопственим осећањима. Мада је варљива очигледност сна за њу ођедном постала опипљива, попут саставног дела неке сложене конструкције која није лишена ни извесне злокобне логике, као да је оклевала да то и прихвати.
    Нарочито, с обзиром на клавирску мелодију, која је у њој већ једном и без видног разлога, у још срећном раздобљу њеног живота, изазвала зебњу.
     Добро је знала да може постојати и друга стварност осим оне која је одређена простим материјалним односима. Дешавао јој се и раније тај необични осећај повезаности наизглед неповезаних стања, при великим емотивним набојима.
    Све је почело давно, с куповином хаљине за матурско вече. Онда када је по повратку кући, с пакетом у руци, сазнала је да је њен ујак, који јој је замењивао оца и кога је обожавала и сматрала најбољим човеком на свету, тог преподнева напрасно умро.
    Сећала се сада како јој је као муња кроз главу пролетела помисао да није требало да купи црвену него црну хаљину.
    Али, кад је пакет отворила, била је просто затечена: продавачица је уместо одабране црвене хаљине запаковала исту такву, само црну. Да су биле другачије околности Хана би отишла да је врати и вероватно је критиковала. Овако се у себи готово захваљивала особи која је то учинила невероватном омашком.
    Запита себе и да ли само омашком? Али у том тренутку је о томе мислила као о необичној случајности. Сада зна да ништа није тако привидно као спољни изглед. Догађаји се могу одиграти и пре него што су се стекли услови за њихово објашњење
познатим узроком.
    Уверила се више пута да се живот не исцрпљује у предвидљивом следу узрока и последица. Узроци и последице су несумњиво аспекти нечег неупоредиво већег од њих самих а оно што називамо случајношћу пре је нешто што има посебан и сложен унутрашњи смисао. Недокучиву логику, па чак и дубоку везу са подсвешћу других.
     Време није само пуко одбројавање сати већ реалност по себи која представља посебну димензију. О томе је први пут прочитала управо код Карла Густава Јунга, у мајчиним књигама, још као студенткиња медицине.
     Да оно располаже и властитом природом коју преноси на све што постоји а да све што постоји има и временска својства.
     То је он назвао синхроницитетом.
     Али, откуда овај синхроницитет у хотелу који је лично одабрала, међу многим париским хотелима. И то највише ради његове кровне терасе „Бела птица“, с погледом на Ајфелову кулу?
     „Ајфелова кула је као подигнуто копље што бди над задовољствима изгубљеног града.“ Кристоф је имао обичај да јој каже, уз осмех.
      Ипак, зар синхроницитет заправо не значи и да се на час нашла изван привидне подвојености на бескрајну прошлост и бесконачну будућност. Да је своју вест усмерила управо на садашњост.
     Ону о којој је пред полазак на коктел толико размишљала.
    Резонанце њене психе су јој из неког недокучивог разлога изненада постале уочљиве. Да ли је извесна распуклина у самој структури стварности на трен отворила мали усек кроз који је као блесак угледала дубљи ред постојања?
    Смисленост што ће се тек испољити и помоћи јој да прескочи неки важан праг?
    Али, који би то праг могао да буде?
    Питања нису налазила одговор. С чашом шампањца, у којој су око дивљих јагода дрхтали одрази зидних светиљки, она се упути према столу са послужењем. Под ногама је осећала мекоћу дебелог тепиха прекривеног огромним црвеним цветовима.

(Одломак из рукописа романа Сенка доктора Јунга)
 

64 Ivan Negrišorac

 

 Иван Негришорац

ПЧЕЛИЊИ ЗУЈ
ШАРГАНСКЕ ОСМИЦЕ. ТУНЕЛ БР. 49

Тако мало
Потребно је човеку
Да у њему реч Господња проговори!
Господу ни то мало
Није неопходно: Он непрестано збори
У свима нама и у свим приликама
И неприликама.


Пре стотину година
Чудо технике развалило је
Ову планину, отворило крвоток
Којим су људи, у маленим пакетима,
Пролазили од срца до срца,
Од мозга до мозга и од руке
До руке.


То чудо је данас
Достојно презрења: брзи возови
Грохотом се смеју када развију
Десет пута већу јурњаву
Од овог маленог ћире. Какви су
Ово оџаци, какви сулундари, ко још
С парњачом у будућност креће?


Јесмо ли данас
Десет пута срећнији, је ли
Наше срце десет пута веће него пре
Стотину година? За шта то користимо брзине
Којима до већег профита, или до новог, смртоносног греха,
Или до рака панкреаса, или црне јаме,
Успешно долазимо?

А ја, ево, на врлетима Шаргана
Читам како тунел бр. 49 дуг је 49 метара,
Па сам због тог поклапања и симетрије два света
Једноставно, спокојно срећан. Неки виши ум,
Ипак, није нас сасвим заборавио.
Није заборавио, а ево, и сад се, нечујно,
Оглашава у мени, дубоко негде!

 

ЈУРОДИВИ ПЕСНИК. НАГРАДА С НЕБЕСА

Гле,
Ови људи појма немају
Шта сам ја то написао! Они
Никад чули за књиге с којима право
Стичем да ступим на чамац,
А чамџија већ превешће ме
На оно Острво блажених, где само заслужници
У вечности пландују.


Ту, у љубави Божјој,
Пребивају душе, чисте и светлосне,
А међу њима никакве таме нема
Која огребла би златасту, глатку површ.
Густо је насељен онај свет,
Али све се нежно дотиче са свиме,
А радост свега постојећег
Једино је што осећам.


Ето, то добих
Као награду, то ми је
Колајна на прсима! А њу овде,
На овом свету нико и не види! Као и ја,
Као и ја што не видим лице
С којим пожелех проговорити
Тихо или дубоко
Поћутати.


Зато се почесто
На небесима пренем,
А на пут кренем кад знам
Да жељу ми приступница одозго
Ускратити неће. Почесто ја
Тако, почесто, јер на овом свету
Тешко издржати
Могу.


Мучно је пребивати овде,
Јер анђеле пребијати у нама,
Тишину буком из душе изгонити, то је свет
У којем среће нема, а свеће ништа осветлити не могу.
Ја ту ништа учинио нисам, сем што силне
Исписах књиге у којима душа
Незграпним рукописом
Траг остави нежан.


Гле,
Оче мој,
Руку невидљиву и светлосне
Прсте на теме ми полажеш,
По мени исписујеш стихове
Које заједно, хорски певамо:
Свјат, свјат, свјат,
Ти си свјат!

 

ЛЕТЊИ ДАН У ДЕЛФИМА. ТИЊА ВЕЧНИ ПЛАМЕН

Овде сам,
Једног летњег дана,
Дошао као голобради момак,
А кући се вратио хиљадугодишњи старац.
Од тада, младост у мени научила је
Да вечни шапат пророштва слушам,
Чисто и разговетно, као кликтаје орлова,
Тамо високо, понад литица заривених
У плаветнило неба.


Тим плаветнилом,
Кажу, допловио је Аполон
У облику делфина, а на леђима донео
Свештенике који ће му храм саградити
И ватру обредну запалити,
На жртвенику. Светлост сунца
И светлост ватре са жртвеника,
Од тада, ја више не умем
Да одвојим.

Откад окупах се у тој ватреној води,
У чистом сјају божанства које, са сваким изласком
И заласком сунца, свакодневно рађа се и умире,
Ја спремно крочих кроз двери
Понад којих писало је: „Спознај самог себе!“
А онда, открих да полако, невидљивим лествама
Ходим ка литици, ка пропасти извесној,
Али – гле чуда! – понад ње продужих пут
На крилима орлова.


Тако у чистоту сунца
Окупан уђох! А у утроби, својој,
Тамо где у телесном храму скрива се
Жртвеник душе, ја ватру осетих. Тињала је, тихо,
Али сам добро знао: разгореће се она,
Разгореће, кад дође час, кад слашћу
Испуни се мој миленијум млади!
Све млађи бивам како векови
Одмичу, све млађи!

 

ЛЕБДЕЋИ, У ОБЛАЦИМА, ПОНАД КИЈЕВСКО-ПЕЧЕРСКЕ
ЛАВРЕ. ПОРУКЕ СВАКОМЕ И НИКОМЕ

Сада, ја своју пустињу добро знам:
Стигао сам овде, одавно, из небеских даљина!
На тврдој земљи, целог ме облива срам
Кад погледам у шта се претворих, кад тело видим своје, без хаљина.


На Светој гори, у облику ситне кишне капи,
Помиловах нежно, по лицу, младога Руса, с именом Антипа:
Убрзо се замонаши, у Есфигмену се подвизава, а на Божјих дешавања
мапи


Засветле његова пчела и замириса цвет с његових липа.


А кад му у уху пчелињи зуј забруја,
Кад му рекох да свом народу се с благословом врати,
Тад смерни Антоније у Кијев, понад дњепровских струја,
У пећину, с братијом верном, дође да пости, тихује и богочовечански
пати.


Шапутах му вазда у тој молитвеној тами
Како да равноапостолски сузи, куда да крене и где да стане.

И све му у животу постаде слабашни корак ка јами,
А онда, кад научи да сигурно хода, пође у облаке да на себи извида
Христове ране.

Сви су потом, по смрти преподобнога,
Знали да моћна је израсла манастирска братија.
И упркос хордама паликућа и предаторских стонога,
Човек се вазда ломи на парчиће: тамо ено Бога, овде рат и ја.


Сада, ја своју пустињу добро знам:
Дошао је овај сулуди српски песник, у заносу
Многих векова, он би да разноси свети плам,
А не види јад око себе и муву на сопственом носу.


Послах га у катакомбе да сиђе,
Да у лобање и благотворне мошти се загледа:
Да схвати како је он сам претворен у те кости, па на коленима да приђе,
С молитвом: Ја сам који је гледан и који гледа!


И да понавља: старији сам од самога себе!
Телом само једном, а душом безброј пута
На овом светом месту се молих! У срцу ме нешто нежне гребе,
Па шапћем да душа је бесмртна док у потрази за Богом лута!


Препознах у том дечаку оно
Што он до старости разјаснио није!
Тело каже да пред собом види тек вино стоно,
А душа зна да причесна крв се пије!


Рекох: из ваздуха сам дошао,
У ваздух идем! И вратићу се поново
Кад наврши се мера Онога што је људским телом и овим светом прошао!
Чекај ме, удахни плућима пуним: Ја сам вечна светлост и доба ово ново!

 

64 Petar Pajić

 

 Петар Пајић    

 НА ВЕСТ О СМРТИ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА

   Историја ће о свему опширно,
сад народ свеће покоја пали,
а крај одра ти, у ставу мирно,
стоје ухапшени генерали
које су сасвим безобзирно
туђим судијама наши предали.


Мокра од мартовскога снега
чека колона на улици,
једино неће крај ковчега
проћи твоји мртви војници
они не сазнавши због чега
посташе свеци и разбојници.


Две су Србије: једна плаче
као дете без родитеља,
друга на тргу пева и скаче,
ђаволи се пуна весеља,
једни ти, ево, ордења каче,
глогов колац – других је жеља.


А ти – слободан. Откључао си
тамничка врата глобалног света.
Умро јеси, ал мртав ниси
и док си једнима још жива мета
другима и даље вођа ти си,
на гробу и глог и липа цвета.


(Из песикове заоставштине)

 

64 Rade Vojvodić

 

 Радослав Раде Војводић

КУЋА НА ВОЖДОВЦУ

    Одавно тебе нема
Отварам књигу младости
Шта је то што тражим
И страшан сан ме разбуди
Преврћем давне листове
Ево тишине коју сам волео
Као да се кућа шири
У њој заблиста сунашце
Јутарње буђење у налету
Међу познатим словима
Речи које су издвојене
Међ њима нешто промиче
Не могу да препознам смисао
Али гле и цветак увенуо
Жућкаста боја прелила црвену.


Било је то једном на Вождовцу
Када си ту књигу донела
Читали смо је сву ноћ у кревету
Били чаробни одсјаји у магновењу.


Ноћас одједном
На оној станици лево
Данашњи дан је протекао
Записано је било раније
Оно што смо волели
Што нас је много болело
Разарало је и зидове
Смисао у понору
Дух се клањао милини
Оно што нас је дражило
Опијене и у опседнутости
Превише лутања и завођења
Иако грех и ум задивљује
Уз осећање и прекорачења.
Одавно тебе нема
И нема куће на Вождовцу
Ако сам и са тобом био сам
Зашто је толико узбуђења
И душа без благослова
Никако да се горчина толика
У чедну мелодију улије
То смо прерастали некада.

На Звездари, 10. новембра 2011.

 

БЛАГОСЛОВЕН БИО, ДАНЕ ОВАЈ

Благословен био, дане, којим јесам и који јеси.
Ево, још увек трајемо и издржавамо претежак терет ових
година, ове свакидашњице, овога бола; а имамо снаге чак да
ускликнемо, и с љубављу: благословен био!
У немиру који јесте, и у сумњи што обузима, у неизвесности, и
онда када се мисао сучели са тегобама народним, и са
глупошћу неизмерном, и када олош баздом својим одасвуд
запљускује нас,
и када немамо с киме рујно вино пити,
и када се узалуд осврћемо како бисмо загрлили некога
драгога,
и када нема онога што љубимо,
и када кише падају у невреме,
и када морамо разговарати са нискима,
и када хоће да нам пруже руку недостојни:
ми, ипак, имамо ту кураж или ту енергију детињства,
ту немерљиву силу живота,
и можемо да кликнемо и да подигнемо сваку руку увис
и да поздравимо оно невидљиво за друге
а које је и наша моћ и наша узданица
и послање је наше!

Добро дошла и ова октобарска ноћи,
тмурна и нечиста, хладна и мокра,
и са претњама што стижу одасвуд;
а ја се осмехујем и хоћу да видим и даље,
и осећам сад: освануће јутро ново и грануће сунце!
Огрануће и слободна мисао и ја јој хитам у сретање
и ево – поздрављам је!
Благословен био, дане овај!

Октобра, 1996.

 

ЂАВОЛСКА ОХОЛОСТ

Страх у непромишљеном уму
скривену загонетку не разуме
бол заболи опет
биће немирно
ђавола одмах проклиње.
О, зашто у овај свет долазим?


Материја и пантеизам
слобода универзума
у два су људска облика
сувишна снага у једнога
слабост у другога.
А где се побуна рађа?


Воља за моћ мистерија
у таласима стиже
јавља промену брзо
довршено се изгуби зачас
нова је моћ пристигла
мисао неспокојна.
Има ли снаге да поднесе
одједном могућ преокрет?


Ђаво објашњава представу
хтели сте да смо заједно
али на броду препуном
мало је оних храбрих.
Ко би се усудио
први у воду да скочи
а обала се не види?


Жалосно стање свести
видике премрежи
јабуке у мрачним вртовима
нема ко да их узбере
оне црвљиве црвене
таласи слатке односе
зачуђени су збуњени.
Ко душе да разуме?
У Нојевом ковчегу пламен!

 

ОНАЈ СУСРЕТ У ФИРЕНЦИ

Можда ћеш ме обрадовати опет
Ако се сретнемо пред катедралом
Изненада готово
Као у оној ноћи незаборавној
Нечујно смо напустили хотел
Да опет загледамо Пијету
Како се Микеланђело привољева
Усисавајући себе у невидљиво
Препознавајући светлост неовдашњу
И у осмеху небеског сијања
На лицу брата по духу
Одакле израсташе чудо Христос
Тако преблизу и све јаснији
Тескобној души неосветљеној!

Фебруара 2011.

 

ПОСВЕЋЕНО ГЕТЕУ

Али две душе не постоје
господине Јохане
у бићу нашему.


Ни она што љубав призива телесну
ни друга што вечно надлеће
постојбину наших предака.


Него је једна у искушењу
грех плоти ваздашње
увек против духовног.


Саблажњивост их заболи
тежња ка задовољству
оно што је јаче преобрази!

 

ОБНОВЉЕЊЕ

Опстанак на земљи и силе невидљиве
рационално ко да објасни?
Слобода и свет у универзуму
уз чуда природе постоје
а неприродно апсурдно је!


Али и то има своје разлоге
Све Ово јесте целина
одбачено као да и није било
који мисле познају
облике у добру и злу
несреће и то што изазива радост
живот се не подноси али и прославља!


Питања која намуче простоту
за мудре и не постоје
побуне у непромишљеном уму
непросвећене превише заболи
и мржња: зашто смо у живот дошли?


Оно што божије је
није свакога дотакло
вера безусловна разум намучи
што је прогонило и Кјеркегора
бес изазивало у Ничеу
истина борила се у Достојевском
вечито и ум ограничава!


Оно што блиско је може да помогне
јер нико не може твој пламен да упали
то што живео си патио и издржао
заувек остане ништа га не може убити
промена душевне климе није песимизам!


И нема моћи никакве да пламен угаси
јер то и јесте у власти твојој
све заборави борба је непрестана
и у мистичном сједињавању
необично се осети посланство
смисао драме у наговештају
материја заживи у духу.

Онда кад нема излаза
у ситуацијама немоћи и бола
слободан корак ипак оснажава
откривајући вољу за променом
у пробојима таласи искре зацртају!


Поглед са друге стране указује
на ново лишће одједном изникло
заодевено сном и у несаници
обзнањује човека и разбуди
то је живело у нама и има
осмех који се не може сакрити
схватиш да и јеси оно чиме си!

 

ШАХОВСКА ПАРТИЈА

Дама Е шест, то је неочекивани потез, молим.
Ја сањам равницу чим почнем с коњем да играм.
Шинобус јури између сремских кукуруза.
Тамо, испред Кузмина, прекрасне боје сунцокрета,
главе су окренуте напред, овамо ка истоку.
Киша је престала и поља су чиста и свежа.


Као и увек, ви сте на потезу!
Увек је то нова варијанта: Ес Це Ха!
Деца трче травњаком, зелена, бела, црвена.
То су боје играчке у скоковима девојчица.


Мирише после кише и живот се чини другачијим.
Нела, Лота, Љиљана, Бојана у кругу жутога јула.


Плава боја у облику свода високо над њима,
неподношљиво забујала равница далеко изнад цветова.
Ако то побољша циркулацију крви, душу радује.
По Љермонтову: влакнаста стада неуловљених облака.
Признај, господине, како си и то намерно удесио,
и у шаху јачи увек тлачи, и у радости се смеје.
То је у природи људској, велиш, нека буде воља твоја.
Појам стрепње, шапуће Киркегард, важи за свакога.
Објави, господе, ако можеш, и тамо и овде: смрт пацерима!


Видим како пророци долазе кроз жито и мило гледају.
Само слабићи покушавају да врате потезе и друго.

Хајди Шилер се спрема за шести, последњи скок,
о, како се лепо намешта, уста су јој мало отворена.
Шта учинити са том Немицом, могућом на ТВ екрану?
Колико чудних боја уз недоумицу бескраја.
Неочекивано, коњ иде напред: мат усред лета!


Боже мој, умирати није лако у нашем животу.
Предајте партију, јер то претходи залечивању крика.
Речи. Ствари. Дунав близу. Море. Свест о себи диже прашину.
Мој сан извире у живом току и увек иде посебно.
Било ми је драго јер не помишљах на нејасне ствари.
Предајте се, док се ја осмехујем и живот не протиче.

64 Razgovor

 

 

Разговор са сликаром Љубом Поповићем


АМЕРИКАНЦИ СА СЛИКАРСТВОМ
НЕМАЈУ НИКАКВЕ ВЕЗЕ

Један Американац може да прича о филму и да ми говори о фотографији, али не о
сликарсву. Па, на неки начин, исто може да се односи и на Енглезе, који могу да
доминирају у музици, али сликарство је рођено на овим нашим просторима

   Дванаестог августа, ове године, навршиле су се три године од смрти сликара Љубе Поповића (1934–2016).
   Рођен је у Тузли 14. октобра 1934. а умро је у Београду 2016. Сахрањен у Ваљеву. Говорећи ми о датуму рођења, имао сам утисак да је желео да нагласи посебност те године у својој биографиуји: „Родио сам се 1934. и остао у утрoби четири дана дуже него што је требало.
   Проблем морбидности у његовим сликама истраживао је и Рене Де Солије који је из те чињенице и самотном дечачком животу на фарми родитеља, где у околини није било деце са којима је могао да се игра, француски критичар је тражио узроке и мистичне атмосвере у сликарству Љубе Поповића. Та енигматска појава у његовим сликама захтева озбиљније истраживање интердисциплинарног карактера којима ће се бавити будуће генерације историчара и теоретичара уметности.
   Сећање на рано детињство, које је провео на на фарми крај Тузле, где је живео са својим родитељима до 1941. када је породица, због несигурности коју је доносио рат, морала да се сели. О том раном детињству није детаљније говорио. Имао је шест и по година гад је дошао у Ваљево, које ће прихватити као свој завичај.
   Љуба је у богатом сликарском опусу прешао пут од чврсте фактуре деформисаних, наказних и за око непријатних ликова, до готово распеваних романтичних пејсажа у којима је доминантно место задржало наго женско тело. Та енигматична визуелна представа у коју вас Љуба увлачи из платна у платно не оставља равнодушним ни критику, ни љубитеље уметности. Посебном енергијом бивате увучени у космичку атмосферу тих пејсажа обавијаних магличастим облацима који додатно интригирају машту посматрача.
    Када сам га пре петнаестак година посетио у његовом париском атељеу у улици Вал де Грас питао сам га да ли ти пејсажи имају упориште у некој реалности? „Морам да признам“, рекао ми је тада, „да никада нисам третирао сликарство као неку причу која би била везана за неко тле, за пејсаж или неки простор у коме живим. Мој однос је више према понорима људског бића. Моје сликарство је једна интимна прича онога што се дешавало у мом бићу“.
     Мој последњи разговор с Љубом Поповићем, вођен је почетком септембра 2002, у једној београдској кафани, у Улици Мајке Јевросиме.
     Љубо,колико видим, ти си доста везан за завичај!
     
Па, како године одмочу, носталгија се појачава, али, на моју срећу, Париз није далеко. Обично искористим тренутке кризе кад ми сликање не иде, седнем у авион и дођем у Београд.
    То ме подсећа на Петра Лубарду, тако је и он, кад год је упадао у кризе, одлазио у Црну Гору и из завичаја се враћао увек напуњених батерија.
     
Ја не могу да кажем да се враћам напуњених батерија, напротив. Морам да признам да последњих година кад се вратим у Париз, све чешће констатујем да сам измучен догађајима које се дешавају на овом тлу, на тлу Југославије
     Да ли имаш исти однос и према завичају и према отаџбини, да ли изједнача - ваш та два појма?
     
Немам исти: отаџбина је шири појам и има неку, рекао бих, културно-историјску подлогу, док је завичајни део више везан за пријатеље из детињства. Подсећа ме на људе који са мном имају исти однос као онај док смо били клинци и расли заједно. Мислим нарочито на оне који су се скупљали на игралишту које је било испод моје куће у Ваљеву. Тако да је то један кутак и тренутак, ако смем да кажем, нечег много лепог што сад, при поновном виђењу, ствара утисак неких путовања у прошлост и освежава ту прошлост... Прошле године, на пример, успели смо да направимо састанак Брђанаца, што значи људи који су живели у једном делу Кнез Милошеве улице, тадашње Радничке. На том скупу, у кафани „Гранд“ у Ваљеву, било је више од тридесет људи, различитих генерација, који смо се некад дружили. Стигао је чак и Сашко Зира из Вашингтона и још неки клинци који су сад већ матори да сам их једва препознао: Један је живео у Книну, други живи тамо негде иза Батајнице. Било је тако шарено и интересантно друштво. Сви су се, наравно, лепо обукли јер је то био празник, а један од најлепших момената био је кад је један, ћелав, патуљаст човек, који нам је у младости делио шамаре, дигао чашу и рекао: Драги брђанци ја сам данас двадесет година млађи.
   Љубо, мало час си рекао да те излуђије атмосфера кад дођеш у Југославију. Шта те то излуђује и нервира овде?
   
Велика је разлика између нас који живимо напољу и људи који живе на овом тлу. Ми напољу, све то што се кува у овом лонцу Србије доживљавамо некако на један трагичан начин док ви који сте овде, ближе сте догађајима па вам све, вероватно, изгледа једноставније и друштво има више нечег блазираног, јер је огуглало на догађаје. Међутим, ми који живимо напољу, нас сваки напад на нашу државу доста обележава и наноси, некакву, да не кажем патњу, али једну непријатност, што би французи рекли malaise. Чак имам утисак, мада је то идиотски што ћу да кажем, да смо ми тамо бомбардовање некако теже доживљавали од оних којима се то догађало уживо. Сећам се да ми је Ћурковић то у једном разговору објашњавао на примеру фудбала. На терену, у жару игре, фудбалери су често веома груби и то прихватају нормално док онима на трибинама који посматрају утакмицу то изгледа стравично. Можда је то један од разлога што ми то теже преживљавамо него ви који то овде живите.
   Љубо, желео бих да ми кажеш нешто о односу наших дипломатских представника према вама који тамо живите: да ли се тај однос побољшао, како сарађујете са људима из амбасаде, Културног центра и какав је њихов однос према дијаспори?
   
Ја сам о теме, у неким новинама, већ говорио. Било је то тада и сувише оштро, јер сам био доста изреволтиран. Сви смо ми, после догађаја од 5. октобра, очекивали да ћ се неке ствари потпуно променити и да ће доћи до ренесансе наше државе.Међутим, ни до чега није дошло. Ми смо и даље грађани другог реда. Ми смо и даље остали грађани другог реда. Још увек нам требају визе за разлику од Хрвата и Словенаца, још имамо велике тешкоће да путујемо. Живимо и даље под санкцијама, Американци нису ослободили наш новац у страним банкама. Тако да је све то за нашу средину још лажна прича да смо најзад пребродили ту такозвану блокаду која је према нама уведена. По мени, ја сам покушао да упрегнем све вијуге мозга да укапирам: шта је то иностранство имало против нас. И до данас нисам успео да одгонетнем где је тајна: због чега је Србија тако кажњена и који је то лоби који је радио, да ли су уложене велике паре на сатанизацију Срба. И не могу да схватим да у овом тренутку када Израелци убијају Палестинце као зечеве, нико то не кажњава, док смо ми кажњени за нешто што смо можда, да тако то грубо кажем, делимично починили. А, што се тиче другог дела питања и Културног центра у Паризу, то је доста широко питање. Зашто? Прва ствар је: да наша држава и власт која је води нису направили програм културе, ни унутар земље, ни према споља. Тако ми ризикујемо да на следећим проблемима који могу да нам падну на главу, поново будемо окарактерисани као народ дивљака на Балкану и да могу поново, без скрупула, да нас ошишају онако како хоће. Оно што је била несрећа за период Милошевића а и за овај период, који на таквим поступцима постају идентични. Милошевић је био доста равнодушан према уметности, њега то није занимало. Он је имао неке своје варијанте. Живели смо у том затвореном кругу изолације.
     Садашња власт је прокламовала отвореност према свету. Међутим, на плану културе то отварање се не примећује, не постоји. Питање рада нашег Културног центра је једна минимална прича – мала прича, којој у нашем разговору није место.Ми који живимо тамо очекивали смо да ће после промена, доласком наших дипломата и представника државе, већ првих дана бити уговорене неке велике манифестације које би показале право лице Југославије. Под културним манифестацијама подразумевам следеће: прво, француска држава издваја велике количине новца за културу источних земаља. Велика државна позоришта доводе на своје сцене Пољаке, Бугаре, Румуне... све, сем нас, јер нас нема. Представе се титлују па не постоји ни језичка баријера. За те представе влада велико интересовање тако да је готово немогуће доћи до карата. Имао сам прилике да видим неколико пољских представа у театру Одеон, изванредне су. На те представе не долазе само Пољаци који тамо живе, већина су Французи. То је један вид представљања за који је Југославија потпуно незаинтересована, и ако не изискује финансијска средства.
    Друга ствар, коју бих желео да кежем је да не знам колико година уназад нисмо имали ни једну сликарску манифестацију. Народни музеј је имао једну поставку коју ми је показао Никола Кусовац, која је обухватала период од првих дана почетка века до 50-тих година, из које се види да смо ми феноменално талентован народ. Али, никоме није пало на памет да организује представљање те изложбе ван земље. Ја сам тада на то скренуо пажњу господину Горану Свилановићу, у разговору који смо имали у нашој амбасади у Паризу. Рекао сам да би био ред да тада, док је гвожђе још вруће, што се каже, да би требало резервисати један термин у Гранд палеу и направити једну манифестацију која би показала право лице Југославије. Поред тога, уМузеју д Орсеј постоји специјална сала за сликарство XIX века. У том простору излагао је један Пољак, осредњи сликар. Излагао је и Берклин, велики сликар, романтичар, сликар „Острва смрти“, па један Американац, такође сликар епохе романтизма. Значи та сала је одређена да у њој излажу сликари деветнаестог века а ми поред Ђорђа Крстића, Ђуре Јакшића, Паје Јовановића и да не наводим друге, имали бисмо шта да покажемо. Ми то пропуштамо јер то никога не занима, нити ко зна да то може да предузме.
    Трећа ствар тиче се нашег филма. Ми смо са Кустурицом, па и Паскаљевићем имали продоре на канском и венецијанском фестивалу и били смо више него примећени у том свету филма. Последњих година ни ту не постојимо. Ми немамо могућности да прикажемо наше филмове, јер немамо пројекциону салу у Француској. Ја сам у једнојизјави НИН-у једанпут рекао да смо само један тенк продали Македонији (оно Македонији су изоставили), тим парама могла се купити биоскопска сала у Паризу. Даље, на плану текућих, малих, камерних изложби, ми имамо тај Културни центар који је феноменално пласиран, налази се преко пута Културног центра „Бобур“. Али, нити имамо програм како треба, нити се поштује нека линија која би била занимљива за парижане. Та линија може бити – млади, може бити наши умет ници између два рата; може бити сликарство XIX века. Значи има више линија и требало би да се определимо за неку од тих линија. Али пошто они који воде те установе немају много појма о томе, тешко је да ће од тога ишта бити. Изложба Милене Павловић Барили, коју сам ја предложио да се направи, дошла је нажалост са неколико месеци закашњења, кад то више није било занимљиво јер је излођба о надреализму била већ завршена. То би био лаки преглед догађаја и одговор на то питање.
     Љубо, да се сад вратимо сликарству, твом послу, без кога очито не можеш. Кажи ми да ли можеш да проведеш један дан без сликања?
    Како да не. Доста ми је тешко да не радим. Радио сам доста и преко лета и у Ксиропотамију. То је једно мало село, близу Свете Горе, где ја летујем и тамо имам једно парче атељеа, па и преко лета сликам. Пошто сам одредио да путујем за седам
осам дана, признајем да сам се већ сада узвртео, па ћу по подне покушати да набавим карту за Париз, како би скратио то време без сликања. Врло је тешко, бар мени, кад си у овом послу, остати без додира са бојом, не пипати боју. Имао сам неколико проблема које сам морао да решим око организовања изложбе Виде Јоцић у Ваљеву,
па ме је то мало одвојило од сликања.
   Помињали смо завичај. Препознајеш ли, или боље, осетиш ли, на својим сликама нешто што си понео из завичаја, што само избије на слици?
   Не верујем у то. Ја мислим да тај такозвани жар који постоји у човеку, који носимо ми људи који смо рођени на ивици између Истока и Запада; између словенске мистике словенских дубина и неког изазова у односу на Запад, што чини и мене таквим какав јесам. Морам да признам да нисам никада третирао сликарство као неку причу која би била везана за неко тле, за пејзаж или простор у коме живим. Мој однос је више према поноримаљудског бића. Моје сликарство је једна интимна, унутрашња прича онога што се дешавало у мом бићу. Међутим, с обзиром да потичем из ове средине, која има те дубинске везе са мистиком, то се уствари одражава на мојим сликама. Тако да фолклор и илустративност, или везе са Византијом, или са визан тијском уметношћу је више један креативни погон, него неки видљиви трагови. Значи, ако се посматра оно што излази из мене: то је један закрчен, морбидан свет, који, понекад, има неку светлост. Миленко Радић, један мој пријатељ, писао је о тој византијској светлости на мојим сликама. Покојни Срејовић је био одушевљен тим текстом а, чини ми се чак иМедаковић. Тако да та византијска светлост која тиња на тим мојим сликама, она је тај одраз онога што мене чини различитим од француских сликара и од западне културе.
    Ја сам увек сматрао да ми, људи са овог тла, имамо право да диктирамо и, да просто кажемо шта је то сликарство. Један Американац може да прича о филму и да ми говори о фотографији. Али, Америка и Американац са сликарством немају никакве везе. Па, на неки начи, исто може да се односи и на Енглезе, који могу да доминирају у музици, али сликарство је рођено на овим просторима. То значи, оно има то плаветнило, плаву боју, мислим имагинарну плаву боју која долази од Јадранског мора. Има једну импресионистичку ноту, говорим уопште о сликарству, која може да се види и у француској на њиховом небу, док је с друге стране, драматично небо Шпаније, условило појаву једног Веласкеза, Зурбарана, Гоје до Салвадора Далија. Док светлост која се шири земљама Европе учинила је даФландрија и фламанско сликарство добију своју аутентичност. Ја сматрам да је светлост једног поднебља и, наравно, духовносттих који то праве уствари тај прави сликарски изазов.
   Тако, по мени, сликарство не може да настане у Јоханесбургу, не може да настане у Чикагу. Могу да настану неке слике, па чак и неке креације као што је ово што се појављује данас а то су: перформанси, инсталације итд., што практично у нашој средини није могуће из милион разлога. Прво, наша духовност нам не дозвољава ту плитку варијанту. Друго, технологија и наша техничка средства су мизерна. Тако, кад се ради о инсталацијама и неким сличним модерним варијантама, потребна су веома софистицирана и моћна средства која надокнађују духовност која мањка у западном свету. Због тога наше тло не може да прихвати такву врсту креације. Да сад не говоримо даље шта је будућност, то је друго питање.
   Поменуо си морбидност: да ли си некад размишљао откуда та морбидност на твојим сликама? Гледајући твоје слике, понекад се човеку учини да је и та морбидност лепа кад је обасјана том необичном светлошћу о којој си и ти малочас нешто рекао.
 
 Овако, мислим да је то код мене дошло рађањем. Ја сам рођен 1934. године и остао сам четири дана у утруби дуже него што је требало. То закашњење било је проузроковано убиством краља Александра Карађорђевића у Марсеју и моја мајка од шока није могла да се породи. Ја сам дошао на свет натрашке, значи са дупетом сам угледао свет и у великим порођајним мукама моје мајке. Она је једва остала жива. Претпостављам да то има и да је имало неке последице. Ја сам био слабо и нежно дете: са провидним ушима, мршав и страшљив. Мене су све ствари застрашивале а, нарочито подруми. Плашио сам се сенке испод столова, лампе… Тамо где смо живели, на тој фарми у Босни, тамо није било деце; тамо су живеле ћурке, пси, кокошке. Доласком у Ваљево 1941. године ја сам први пут почео да виђам децу. У Ваљеву сам први пут почео да разговарам са клинцима из моје улице. У мојој подсвести је остало једно забетонирано парче што је приметио и Рене де Солије испитијући неко моје детињство. У првим књигама које су се појавиле о мени, он је приметио да је та усамљеност на фарми утицала на мене, на неке игре које сам ја изводио у песку или на обали речице у близини те наше куће. Е сад, сликарство је за мене једна забетонирана подсвест. То су ствари које су негде акумулиране и нагомилане. 
    Ја спадам, вероватно, у те ређе сликаре који су током година сакупљали и класификовали све из литературе и филма. Тако да је моја, назовимо, кинотека, односно ризница врло богата, али она се не изражава у том смислу на сликама. То је, пре свега, један ехо; једна самлевена прича од свега тога и зато су те слике врло компликоване, чак и за мене. Те слике, често, не могу ни да контролишем. Врло је важно да људи који посматрају те слике знају следеће: да читав мој посао на једној слици је, као рецимо за тебе кад будеш узео овај текст да пречишћаваш, да од њега направиш нешто читљиво за људе. Ти ћеш имати доста посла јер у овим реченицама има поштапалица и непотребних ствари. Тога има исто и на сликама. Милиони ствари и ситних детаља појављује се на слици и у тренуцима рационалног ја морам то да расчишћавам да би визуелно та слика била прихватљива. У том пречишћавању, рационално контролишући сваки детаљ, утврћујем да ли ми нешто припада или не припада и оно што ми не припада одстрањујем. Например: ако би се десило да се на слици појави део атомобила а пошто он не припада мом свету јер то није мој ивентар, вероватно бих био принуђен да га одстраним са слике. Тако комплексност слике излази из комплесности бића. И уколико је човек искрен сам пред собом; уколико му је сликарство један део где осећа живот, онда он износи све оно што има у њему да би једноставно оставио те трагове на планети.
    На твојим сликама, у пејзажу, постоји људска фигура, обичноженска која се расапада. Има и слика где уопште нема људске фигуре. Мене занима шта се то догађа ? Где нестаје, да ли се можда губи у тим шпиљама, тим руинама ? Та бића, имам утисак, као да су се склонила, сакрила али се њихово присуство осећа. Да ли тиме инсистираш на мистичности или је то последица нечег другог?
    
Ја сам приметио још на неким раним сликама, сећам се док сам још био на Академији (на другој години), приметио сам тада да се на једној слици појавио прозор и у том прозору се видело нешто друго – неки поглед ка нечему. Али, наравно, тај се прозор код мене тада није много умножавао. Последњих година појавиле су се две линије које се понекад спајају. Појављује се пејзаж који има неку мистичну причу, пејзаж који не припада овом свету. Он има неку тензију и има своју енигму постојања. Поред тог пејзажа, постоји наставак онога што си мало час поменуо, значи наставак присуства фигуре која ме је одувек интересовала. Понекад, као што си ти мало час рекао, те две ствари се споје.У неком моменту, у пејзаж упловљава женска или мушка фигура тако да су та два односа доста комплексна и преплићу се. Али, сем једне слике, која се налази у колекцији Милоша Петковића и зове се „Место сахране“ (величине 3 x 2 м), на чијој целој површини је само пејсаж, све остале имају преплитање поменутих мотива.
     Која је то година?
    
Осамдесета, ту негде. Ја сам на тој слици, у почетку, насликао један леш и тај леш је био у првом плану. Позади, онако у духу Алтдорфера (Албрехт Алтдорфер, први међу еврпским сликарима ради чист пејзаж, умро 1538. Ж. М) одвија се огроман космички пејзаж. Међутим, у току рада, не знам због чега, једноставно сам почео да набацујем предмете на тај леш, док једног дана нисам приметио да је он скроз затрпан. Ако некада ту слику буду радиографски снимали пронаћи ће тај леш, односно закопану фигуру. Кад је све било готово слику сам морао да назовем „Место сахране“. То је, као што сам већ рекао, једна велика слика на којој је представљен искључиво пејзаж. Приметио сам да сви моји велики формати, сем још једног, насталог после и зове се „Енигма креације“ углавном имају фигуре. Мислим да велике формате, који иду преко три метра, тешко могу оптички да се одрже без фигуре, јер она чини да слика добије ликовно јединство које захтевају велики формати. С друге стране, мени је јако стало да велики формат, као наставак изласка из собе, има своју перспективу, и да ми гледајући ту слику улазимо у један свет, свет који је направљен један на један у односу на нас и да фрапантност таквог простора који правим буде још већа. Зашто? Зато што имаш утисак да улазиш стварно у један имагинарни свет а, кад би то био мали формат онда у њега не би могао да продреш. Код великог формата перспектива продужује од краја мог атељеа у простор слике; одједанпут се добија утисак да улазимо у неки тајанствени простор који продужава атеље и зато је мени фигура ту драгоцена.
    То сам питао зато што на твојим сликама на којима нема фигура, као што је „Ђавоља пећина“, испред које смо мало час стајали, добијемжељу да се продерем да чујем какав је ехо из тих пећина, звук крила слепих мишева и других птица које излећу из њих.
    
Ђавоља пећина“ је из 90-тих година, периода када сам насликао четири слике истог формата и биле су изложене на FIAK-у, у Гранд палеу у Паризу. Слике су имале различите називе. Једна се зове „Лавиринт апокалипсе“; друга „Ђавоље пећине“; трећа, мислим да је у Цептеру, и носи назив „Искушења после“ на којој један женски акт који лебди, а четврта, налази се негде у Лондону, „Шта после смрти“, односно „Транспарентност после смрти“. На тој слици једна људска фигура лебди у водопаду или неким вертикалним линијама, што не може да се одгонетне. „Ђавоље пећине“ си видео: оне шуште, имају скривене фигуре које вребају иза неких углова и које се с времена на врема појављују и нестају. „Лавиринт апокалипсе“ је у Галерији Теселард. То је скуп вертикала, које по мало подсећају на једну слику Вилфреда Лана, која се зове „Џунгла“ и има неке скривене перспективе, са онима које су ту некако уткане.
   Слика која се налази код госпође Мадлене Јанковић у Цептеру ушла је у историју Симболизма. Да се мало похвалим, ја сам једини живи сликар у историји симболизма; имао сам среће да будем жив, остали су помрли. Док је књига била у штампи био је жив и Белгијанац Пол Делво, али на несрећу умро је; имао је више од 90 година. Слика је пуна неких малих гневних чудовишта која лете, а једна лепа женска фигура плови у ваздуху и полако тоне у понор. Зашто сам поменуо те четири слике? Зато што је то фаза у којој сам ја наоштрио оптику и ишао до тоталне прецизности. Радио сам, после великих четки, са малим, врло прецизно и слика је била наоштрена, практично као оштрица бријача. Те четири слике, за мене, представљају највеће достигнуће тих 90-тих година. После те четири слике имао сам малу кризу јер је требало ићи даље. Мислио сам, шта сад? А онда ми се десило то да сам почео да разбијам ту прецизност. Почео сам да се ослањам на потез, али такав потез који из даљине изгледа прецизан, а из близине импресионистички. И то што сам успео неком интуицијом да разбијем ту прецизност, помогло ми је да кренем даље. Тада сам почео да стварам меке слике, које се понашају као људски организам који дише. То је покушај да себе пребацим на платно за вечност.
    Надам се да ћемо ове разговоре наставити, почели смо их давно, пре двадесетак година а за крај овог дела оставио сам детаљ о коме смо некад мало говорили, а то је да сваки сликар има свој начин сликања. Ти, гледајући те како радиш, видео сам да сликаш на даљину.. Твоја палета и боје постаљени су на неколико метара од платна а, онда готово трчиш, од палете да би нанео боју на платно. Радећи спроводиш неку врсту гимнастике. Да ли је то део твог сликарског поступка и како си до тог дошао?
    
Мени је неко то открио, не могу да се сетим ко. Неко ми је у атељеу поставио то питање, питао ме је: где ти је палета? Пошто сликари обично држе палету у руци и са те палете наносе боје на платно. Када ми је постављено то питање, ја сам се стварно тада запањио јер сам схватио ово што ти кажеш. Схватио сам да постоји екран, тамо испред, на коме се налази платно без штафелаја. Наравно, имам нек системе и, помоћу неких коцки, подижем и спуштам платно, а палета се налази 5–6 метара даље. То питање које ми је тада постављено, доста ме је изненадило и почео сам мало рационалније да размишљам о томе. Дошао сам до закључка да сам тако одувек радио, али да то, истовремено, представља и једну оптичку контролу.
    Пут од палете до платна представља пут искушења. Тај пут искушења се састоји у томе што боја коју сам ставио на четку има једну нијансу, да будем једноставнији, на пример нијансу сиве, у тренутку мог приласка платну, ја посматрам час платно, час ту сиву боју.Уједном моменту, ако сам доста луцидан – значи рачунам да има тренутака кад то нисам – констатујем да та сива мора да буде мало топлија. На трећини или половини пута заустављам се, враћам се натраг, поново умачем четку у боје и дајем тој сивој нежнију нијансу топлине. Онда настављам ту шетњу и, опет, ако нешто приметим, могу да реагујем. Цела ствар је у томе што тај систем омогућава контролу, омогућава да се изоштре сликарска чула. Ја, практично, сликам на даљину. Приметио сам, с друге стране, да кад би држао палету у руци, сликао бих аутоматски без размишљања. И, трећа ствар, коју желим да кажем: ја слику конструишем из даљине. Посматрам је са 10–12 метара, колико је дугачак атеље и састављам је из даљине, да она има оптику, а кад приђем близу та се оптика растаче на пиктуралност. Ево, то би отприлике био одговор на то питање.

Разговор водио: Живадин К. Митровић
(Скраћена верзија овог разговора објављена је у књизи Париски разговори, „Службени
гласник“, 2016)