|
Откад се за нас знаде,
то кажу писци стари,
ми смо ти вјечито били
велики слободари.
Огњем су горјеле ноћи,
крвави свитали данци,
земљом су грмиле битке,
побуне
и устанци.
Поносни народи наши
нису трпјели ланца,
нису љубили чизму
ни скуте иностранца (...)
Пред оком свакога борца,
док је освету ково,
био је Обилић Милош,
Страхинић
и Косово(...)
Поштована Српска академијо наука и уметности, поштована Задужбино Бранка Ћопића, госпође и господо, ово је почетак Ћопићеве песме „На путу славних предака“. Упамтио сам је пре више од пола века, као и многе друге Ћопићеве песме и поеме, које напамет знају многи из моје генерације, и када све нису биле у читанци и у лектири. И до данас, нисмо их заборавили.
То је једна од особина поезије Бранка Ћопића – да се радо и лако прима у слух, и да се не заборавља. А испод те, наоко спољне особине, крију се дубље и важније димензије Ћопићеве књижевности... И његова знаменита „Изокренута прича“, лако се научи напамет, као модерна песма.
Ту пријемчивост и реторичност поезије и њене сликовите музике, наследио је Ћопић из српске усмене књижевности из које се родио и на коју се уметнички надовезао и као песник и као приповедач, мада се, у његовом случају, поезија и проза додирују и стапају једно у друго. Не само наративне поеме, каква је рецимо Јежева кућа, него и песме из Ћопићевих последњих збирки (Мјесечина или Сеоско гробље) имају главног јунака и садрже конструкцију приче, у којој је емотивност, посебном чаролијом стварања, пронашла лирски стих – риму и метрику.
Због те приче у песми, односно поезије у причи, стекао је велику популарност и, његовим речима казано, „армију читалаца“, али је постигао унутрашњу вишезначност и сложеност. Опште мотиве и принципе светске књижевности – открио је у свом завичају и уградио у свој књижевни простор, у рату који га је снажно обележио, јер је у њему био сведок и учесник, страдалник и победник, али и „у свету лептирова и медведа“ који је на јединствен начин откривао и компоновао – час као Езоп, Метерлинк или Брем, у јединственој ћопићевској поезији и игри језика и имагинације, час с аутентичним филозофским хумором као вишим уметничким ступњем сазнања о свету и човеку. Постигао је то српским стихом и језиком – у својој шуми, чаробнијој од било које шуме на свету. У својој Босни, која се јунаку поеме „Вјечити стражар“, у снежном маршу, чини као „заљуљан брод“. Ћопићеви јунаци, Јежурка Јежић или Мјесец и његова бака, имају лица и карактере колоритне и душевне, као Николетина или дјед Раде, и други ликовно-психолошки портрети Баште сљезове боје.
На једној страни, светли хумор – какав је писао само он, на другој тамна лирска туга у којој над сином и над светом бди мајка-отаџбина. Свака Ћопићева мајка је „Херојева мајка“.
Књижевношћу за децу и осетљиве (како би рекао Рајко Петров Ного), Ћопић је истраживао лепоту и племенитост сензибилног човековог бића – искон доброте, а романима Пролом и Глуви барут истраживао је порекло зла и злочина у моралним и душевним, колико и у историјским и верским сукобима свога доба и поднебља.
Свако живо биће, у Ћопићевој књижевности, изражава своју суштину. У „Огласима Шумских новина“ свако створење на свој начин исказује химну Богу који га је управо таквог створио. Највише дубине и значења има најкраћи оглас – најмањег актера шумског космоса – пољског мрава, који изражава захвалност плавом цветићу што га је својим листом заклонио од кише.
Од васпитно-поучних до мисаоних и метафизичких значења, Ћопићева поезија не пева само о херојима. У њој ће се појавити и лик жртве – „старца што из јаме збори“ и „Штеточина Јоле“ који не чува народну имовину... И ништа од тога није само то!
Ћопић је сликао народ који верује у своју будућност – појединачно и у целини. „Голубије срце“ увек је у „суровој школи“ рата и живота...
Са Ћопићевим ликовима поистоветили су се многи – цео читалачки народ. Кад су читаоци деца, поистовете се са дружином харамбаше Јованчета или ђачког интерната у Бихаћу; кад одрасту, схвате колико су сродни Николетина и Дон Кихот са јунацима Илијаде и наше епске поезије. Занесени читалац постаје „занесени дјечак“, и сваку Ћопићеву слику или сцену види у свом завичају. Тако се село у роману Орлови рано лете зове Липово, баш као село моје мајке испод Сињајевине, код Колашина, где сам такође одрастао.
Међу својим ратницима Феачанима, пред Одисејем и краљем Алкинојем – пева слепи Демодок; пред Змајем од Ноћаја пева Филип Вишњић; у својој дружини у Прокином гају пева Ђоко Потрк. Својим борцима – више мртвима него живима, пева и Бранко Ћопић. Док пева, од њих учи – „како се живи, гине, / како се слобода брани / и образ отаџбине“.
Као што Радун из Горског вијенца „кликује и живе и мртве, / види страшну уру пред очима“, тако и Николетина, на малом сеоском гробљу, кликује мртве рођаке, комшије и кумове – да му се нађу у праведној борби. И Бранко Ћопић кликује своје претке – и ратнике и писце. У песми „На путу славних предака“, с којом сам започео ову реч захвалности, то су, између осталих, Синђелић и Хајдук Вељко, а у шаљивој песми „Страдање младога писца“ то су Ћопићеви књижевни преци: Вук, Доситеј, Његош, Кочић, Веселиновић, Матавуљ, Андрић...
Све то је Ћопићева нераздвојна – родољубива и поетичко-естетска лектира. Њој бисмо ми додали и самог Ћопића, писца нашег детињства, нашег књижевног претка.
Као што је омиљени јунак његових прича и књига био Стриц, онај из „Маријане“ као и онај из Прокиног гаја, тако је, дозволите ми ову слободу, мој књижевни стриц – он, Бранко Ћопић. И остали „хероји – учитељи армије“ – армије читалаца Бранка Ћопића:
Сваки нас од њих учи,
како се живи, гине,
како се слобода брани
и образ отаџбине.
Захваљујем Бранку Ћопићу и његовој Задужбини. И свима вама.
Београд, јун 2018.
|
