| Матија Бећковић |
|
У ЈЕЗИКУ ЈЕ МОЋ И НЕМОЋ ПОЕЗИЈЕ |
|
Награда Задужбине Бранка Ћопића за поезију припала је ове године Драгану Лакићевићу за књигу „Песме за једног читаоца“ у издању Партенона. Нећемо се огрешити о истину ако кажемо да је у жирију који је ову одлуку донео био и онај по коме се награда зове. Он је у Драгану Лакићевићу добио једног од својих највернијих духовних синова који је међу топчидерским платанима нашао своју Башту сљезове боје. И ма колико Лакићевићеви стихови били „добровољно давање крви за једног читаоца“ и колико год били усамљенички вапаји времена у којем живимо – чином записивања постали су оптимистички. У наслов збирке стао је њен садржај. И кад бисмо говорили само о њему, не бисмо се огрешили ни о једну реч у њој. Како је казао Лакићевићу драг песник: „У ватри ништа не сагори / Само се сажме“. Ко ли је тај један читалац коме су песме намењене? Да ли је то један чоек, или неко кога песник зна, или онај један једини, кога не зна, а зна да постоји. Онај кога нема, а важнији је од свих којих има. Не зна га, а о њему зна више него о било којем од оних које познаје. Онај идеални кога још нема, али ће га бити. Онај који је песник сам и – ако то није исувише разметљиво речено – за кога песник мисли да мисли оно што мисли он сам. Подвижничким односом према свом дару, песник савесник, Драган Лакићевић постао је драг и лак, а лако је могао бити недраг и нелак. Проглашаван је песником снега и леда, и мада му завичај не оскудева ни у једном ни у другом, чини се да је у данашњу модерну српску поезију тај снег и тај лед стигао с оних међуратних „далеких брда и ледених гора“, заједно са новим разочарењима и искушењима између два нова рата, са старим објашњењима и чежњама за „далеким миром плавих мора / Из којих црвене зрна корала / Као из завичаја трешње“! Она Суматра је била само реч у песми, острво више на небу него на земљи. А Топчидер је место на мапи и тачка на земљи, а можда није. Али ма колико конкретна и уземљена, књижевност остаје „говор који свему измиче, смислу, истини, разумевању“. Било би лако утврдити кад је после Другог светског рата у нашој књижевној науци први пут споменут језик, или су предуго биле прече идеолошке обавезе. Дуго смо чекали да чујемо да се уста којим језик говори зову – песник. И да је песник „оно чиме језик живи“. Толико тога било је забрањено и проскрибовано, али вера у поезију није. Знало се да нема Бога, али није да нема атеистичке поезије. И док је уметничког стваралаштва, ни један народ неће заборавити шта је слобода. Разуме се да ни верницима језика ништа није унапред загарантовано. Као што се каже негде у „Дон Кихоту“, „многи оду по вуну, а врате се ошишани“. Живимо у времену када се чини да је важније којим језиком говориш него шта говориш. Али песник остаје предодређен својим матерњим језиком и испуњава само његове налоге. Песништво је почело зазивањем муза. „Гнев ми, богињо, певај“, „Где си, вило“, „Певај ми, музо“, „Дођи, о музо“... А све те богиње, музе и виле, само су нека од многих имена којим се језик ословљава. Других богиња, вила и муза међу живима нема. У језику је моћ и немоћ поезије. И, како је рекао један велики песник – несавршеност језика је у њиховом мноштву. Али колико их год има, у сваком је сачувано сећање на онај један од кога су постали и на ону једину мелодију, мајку свих других, док се музиком звало све што је у вези са музама и надахнућем. Један од тих језика је и српски језик, и један од његових верника је и један Драган Лакићевић и један читалац. Ту су опсесије и раздања Истраживања до праоца Шта се догађа и шта сањам За само једног читаоца Српска пословица тврди: „Неће гром у коприве“, да је то истина, сазнали смо после трагедије у Чернобиљу, кад су једино коприве остале живе. На крају, у име жирија, честитам Драгану Лакићевићу заслужену награду, а вама захваљујем на стрпљењу.
у САНУ
|
