СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА «КЊИЖЕВНИХ НОВИНА»

     У свом и туђем веку

    Напунити седам деценија, у обичном људском веку, озбиљне су године. Зрело доба за пресабирање живота; снова и нада, успеха, промашаја и посртања.

    Седамдесетогодишњи јубилеј «Књижевних новина», такође је респектабилно време трајање једног гласила. После «Летописа Матице српске», најдуговечније српске  књижевне трибине која је, и поред бурних државних, друштвених и идеолошких мена и вратоломија, успела опстати до данашњих дана. Било би сувише преамбициозно, па и немогуће, обухватити у пригодном тексту макар оно најважније кроз шта су новине прошле, њену књижевну и друштвену мисију, са дубоким и неизбрисивим траговима. Упечатљив удео, посебно у једном минулом добу, у историји српске и југословенске књижевности и културе. Уместо тога, у јубиларном уводнику, треба остати у оквирима нужно фрагментарног, задржати се само, по личној мери и увиду, на оном најбитнијем. Ако је и то могуће!?

    Први број «Књижевних новина» штампан је пре седамдесет година у ово исто зимско време. Дошао је на свет у уторак, 17. фебруара 1948. године. Као орган Савеза књижевника Југославије, штампан на латиници. У заглављу је чувена београдска адреса редакције и администрације, Француска 7. Цена примерка 3 динара. Да се мислило на издавачку динамику, сведочи и овај наведени податак: Лист излази једанпут недељно, уторком. Ускоро ће почети да излази петнаестодневно, који је ритам, уз повремене потешкоће, одржан све до почетка овога века, до ступања на сцену наших нових, демократских «усрећитеља». Од када са муком излати, последњих година једва и двомесечно.

   Први број су уредили Јован Поповић (1905-1952) и Милан Дединац (1902-1966). Први је песник и приповедач, један од зачетника социјалне литературе; револуционар и комунистички идеолог. Други је истакнути песник и есејиста, припадник београдских надреалиста, писац модерног сензибилитета, француског надахнућа. У рату немачки заробљеник. Такав тандем обликује концепцију «Књижевних новина», које нужно, бар у првим поратним годинама, одсликавају друштвену и идеолошку атмосферу. Такав концепт је предочен и у уводничарској пролегомени Реч књижевника, из пера Јована Поповића, у којој се набрајају очекивани задаци писаца и улога књижевности. Пре свега афирмација владајуће идеологије, револуционарних тековина, братства и јединства и радничке класе. Што је приличило ономе  послератном времену, препуном полета, идеала, заноса и наде.

   Већ у првим годиштима новина, до његове преране смрти, Јовану Поповићу, као одговорном уреднику, у редакцијски састав прикључују се позната књижевна имена, која афирмишу југословенску концепцију гласила: Иван Потрч, Вјекослав Калеб, Исак Самоковлија, Душан Костић, Дмитар Митрев, Јожа Хорват, Меша Селимовић, Ристо Тошовић, Милан Богдановић, Душан Матић, Скендер Куленовић, Танасије Младеновић и други.

     Од 1954. године главну уредничку позицију заузима Танасије Младеновић, песник и ратни политички комесар, који потом, готово истовремено, заузима и директорско место. Све до 1968, када је, због идеолошких скретања, најдуговечнији човек на руководећим функцијама у «Књижевним новинама», био принуђен да се повуче. У исто време се одиче идеологије којој је био веран и својих дотадашњих животних, комунистичких идеала. У годинама његовог вођења књижевног гласила, уредничком саставу прикључују се нова позната имена, писци, теоретичари, филозофи, уметници: Ото Бихаљи Мерин, Радомир Константиновић, Зоран Глушчевић, Пеђа Милосављевић, Ели Финци, Миодраг Павловић, Вицко Распор, Бора Ћосић, Михаило Марковић, Младен Ољача, Изет Сарајлић, Бранко Миљковић, Миодраг Булатовић, Славко Јаневски, Предраг Палавестра, Момо Капор, Драган Колунџија, Мирко Ковач... Бесумње, пробрано и елитно друштво.

     После смене Танасија Младеновића, кратко време функцију главног и одговорног  уредника «Књижевних новина» обавља Зоран Глушчевић, па знатно дуже  Драган М. Јеремић. Непуну годину исти посао обављаће Милош И. Бандић, да би се потом смењивали Милисав Савић, Милутин Петровић и најдуже енергични Миодраг Перишић (1948-2003). Истовремено, редакцијске поставе листа и друге органе (колегијум, одбор, савет) попуњавале су нове генерације познатих југословенских писаца, из редова свих нација и националних мањина. Перишић је уређивао утицајно књижевно гласило до 1992, управо у драматичном времену крвавог расплета југословенског друштва и државе. Какав исход су знатно пре тога у својим спорењима и сукобима злослутно најављивали југословенски писци, на својим запаљивим пленумима и другим скуповима. О чему упечатљиво сведоче његове изузетне уредничке колумне и коментари. Тако  су се невесело окончале југословенске деценије «Књижевних новина», чијем интегралном  концепту су српски писци и други ствараоци жртвовали велики и несебичан улог. Након свега, новине постају гласило у власништву српских писаца, лист за књижевност и друштвена питања Удружења књижевника Србије.

    У књижевном, културном и друштвеном животу, посебно у освајању слобода, неизмерну улогу су одиграле «Књижевне новине». На њеним страницама своје прилоге су објављивали највећи и најумнији: писци, књижевни критичари, историчари и теоретичари, филозофи, уметници, револуционари...  Исидора  Секулић, Иво Андрић, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Блажо Конески, Стеван Раичковић, Јара Рибникар, Александар Вучо, Милорад Панић Суреп, Борислав Пекић, Данило Киш, Васко Попа, Зуко Џумхур, Славко Михалић, Томаж Шаламун, Слободан Шнајдер... Оне су биле  весник демократије, слободне речи и критичке мисли, што се понекад, у идеолошком једноумљу, скупо плаћало. Смењивани су уредници и целе редакције, забрањивани бројеви. Тако је, рецимо, судски забрањен број због текста «Крилов или Езоп» и једног Моша Пијаде, али објављен под псеудонимом Псић Зубатић (1949). Забрањен је и број због текста Зорана Глушчевића «Пет варијација на тему врело Прашко пролеће 68» (1969), као и летњи двоброј у коме је објављен прилог Драгослава Михаиловића «Злочинци и жртве» (1988).

     Ипак, и уз бројна ограничења, некада је био веома динамичан књижевни живот у и око «Књижевних новина». Уопште, стварана су велика дела. Неретко и уз мајсторске алегорије и езоповски језик. Понекад су се морали правити и нужни компромиси, а  радије је, понекад, ондашња идеолошка свест у писцима тражила савезника, а не противника. Друштвено и материјално је вреднован књижевни, уметнички и интелетни рад. И у редакцијама се лагодније и безбрижније живело, што је данас незамисливо.

    Али, то су већ друга, давна времена. Многи од нас, у озбиљнијим годинама, живимо, што би рекао Добрица Ћосић, у туђем веку. У простору и времену где је комунистичку идеологију заменио жестоки вирус глобалне свести, диктиран из нових центара моћи. Са новим бездушним промотерима и комесарима, којима је све за пијацу и на продају. И најсветије националне суштине, писмо и језик.  Тако ми се понекад учини, као да и наше новине не живе у своме него у туђем веку. Готово у сасвим другачијој цивилизацији, у времену када је мало коме, па и друштву, стало до књижевне речи и мисли. Када је, у њиховој седемдесетогодишњици постојања, право подвижништво, па и двомесечно, истрајавати у објављивању нових бројева.

     Нису више ни у своме деценијском простору у Француској 7. Који је већ одвавно распарчан, од нових моћника раздељен и посвојен, а радо би се докопали и остатка плена. Па и да нас нестане, само би, можда ретки приметили, а некоме би тек свануло! Због свега тога, није примерен никакав јубиларни занос и слављеничка здравица. Уосталом, и клима се глобално променила. Нема више ни оних здравих фебруарских зима и великих снегова, као у оно време када се појавио први број «Књижевних новина».

     Случај Ћопићеве «Јеретичке приче»

   Бурна је седамдесетогодишња историја «Књижевних новина», посебно од њихових почетака до слома заједничке југословенске државе. Нарочито у деценијама доминације идеолошке комунистичке свести, која је важила за врховног арбитра. Одређивала понашање и дозирала степен уметничких слобода, обавезни и пожељни смер и пут. Прописивала социјалистичке вредности које су се морале подржавати и афирмисати. Следити зацртане идеолошке параматре, пре свега величања тековина социјалистичке револуције и њеног врховног вође, братства и једниства, несврстане међународне политике ... За сумњичаве и преступнике следиле су оштре мере, чак и најригорозније.

    Нису тога биле поштеђене ни «Књижевне новине», њихови уредници и сарадници. Под присмотром су били објављени садржаји и њихови аутори. А кад би се прописана правила прекршила, изрицане су са надлежних места прописане мере, понекад и радикалне. Смене целих редакција, па и судских забрана бројева.

    Један од првих таквих случајева везан је за објављену сатиричну «Јеретичку причу» Бранка Ћопића, са три илустрације Зука Џумхура. Публикована је у броју од 22. августа 1950. године. Популарни писац, враголасти Крајишник, комуниста и ратник, жестоко је исмејао привилеговану комунистичку елиту која летује на мору, у посебној вили ограђеној високих зидовима, окренута само према благодетима сунца и воде. Одвојену од обичног света. Њене перјанице су један министар, његова свастика, студенткиња, помоћник са женом;  један генерал, «нека крупна звјера из  крупне установе», па начелник персоналног одељења и још нека неодређена зверка, која само «мудро и важно ћути», а нико не зна чиме се бави; неколико баба и стараца и друга изабрана свита, која користи бесплатне државне аутомобиле и снабдева се у посебним магацинима, као и друге повластице. У њиховој близини налази се и неки уметник, «вајар или књижевник», који млати високе хонораре. Ту се меркају такође висока и привилегована радна места. Изван тих зидина на великој плажи, као снажан контраст, одмара се обични свет, «радни људи и грађани», међу којима и један чувени ударник и новатор.

     Урнебесна иронично-сатирична прича славног писца, са сочним хумором, изазвала је прави потрес. У немилост ставила аутора, који је, на свој жестоки ћопићевски начин, карикирао прокламовану једнакост и друге социјалистиче идеале. На њега се подигла и ала и врана, а медији и појединици, по устаљеној идеолошко-политичкој матрици, окомили су се на писца, утркивали у нападима. Стигле су критике и са највеће адресе, од Јосипа Броза, који је ипак пресудио, да неће хапсити Ћопића. У време жестоког сукоба са Стаљином и масовног хапшења информбироваца, дојучерашњих сабораца, била је ово лукава Титова одлука, да не прогони или шаље у затвор у народу веома омиљеног и популарног писца.  

     За разлику од жестоких осуда аутора сатире, у штампи и другде, занимљиво је да су «Књижевне новине» у којима је она објављена, а којима је на челу одговорни уредник био Јован Поповић, револуционар и писаца, елегантно избегле такав тон. У редакцијском саставу су били и ови југословенски писци: Фран Алберт, Јован Бошковски, Јожа Хорват, Душан Костић, Танасије Младеновић, Мехмед Селимовић, Петар Шегедин и Ристо Тошовић. Пошто су новине у то време излазиле сваке седмице, већ у првом наредном броју, од 29. августа 1950, огласио се, сигурно задужен с идеолошки високог места, песник Скендер Куленовић, Ћопићев земљак, писац и саборац. Под насловом «Истина и слобода» (поднаслов: «Неколико мисли поводом Ћопићеве «Јеретичке приче»), који писцу неувијено и привидно добронамерно нашироко дели лекције. Управо о истини и уметничким слободама, који несразмер налази у Ћопићевој цртици, како је квалификује. Уопштено, духовитост једног писца зависи, по њему, «од духовито казане тачности истинитости.

     Опширно препричавајући и анализирајући Ћопићеву сатиру, такве уверљиве елементе у њој не налази. Сматра да је аутор залутао у једну вилу и неко друго време, у трули бивши систем, јер она не може да издржи суочење са стварним животом. Критичар, даље, поставља питања читаоцу и писцу, наводећи тобоже примере из праксе, а у сличном тону на њих сам одговара, истичући у први план социјализам и лењински пут. Сумња и у Ћопићево «омање друштво» и слику како га је приказао. Њену тачност и истинитост. Па и карактеризацију ликова, психологију, ситуације...Није му духовит ни Ћопићев хумор. То је пример «из ког се види како ни врло талентовани писац на животно неистинитом не може дати ништа умјетнички истинито, ништа – ни сатиричну цртицу!», кључни је став Скендера Куленовића, да ли по налогу или из уверења!?  Какав год да је, морао је писца заболети.

      Без обзира на све, раније нагомиланим страховима и тугама сензибилног писца, које је лечио хумором, све је ово придодало и нове, што га је пратило до краја живота. А како се осећао у то време, сведочи писмо из његове рукописне заоставштине, чији почетак, «Драги дуже Вељко», сигнализира примаоца. Вероватно се ради о револуционару и интелектуалцу Вељку Влаховићу. Износи велико чуђење због бројних злурадих коментара о њему и његовој причи, осуда и сумњи, али не и кајање. «Једино само чврсто знам и вјерујем: пут којим сам пошао частан је и достојан правог народног књижевника, не стидим се и не кајем што сам ударио линијом сатире, иако ми је било познато да ћу против себе изазвати гњев оних који су погођњни сатиром, сумње добронамјерних другова који ме добро не познају, протесте примитиваца и људи ненавиклих на критику и слободну демократску ријеч и најзад – злурадости полтрона и панику међу кукавицама», пише Ћопић.

     Само, додуше, жали аутор, «ствар сам написао на брзину и у афекту, па нисам добро усмјерио ударац, закачио сам и праве и криве, а требало је ударити по ономе кругу свастика, директора и пришипетљи, који се вјечито врзмају око наших руководилаца и лове у мутном...». По пришипетљама, полтронима, љигавцима и шпекулантима, којима су се критичари и књижевници супротстављали и у оном предратном режиму. Сматра да је чист пред својом властитом савешћу, да је све радио у доброј намери «у односу на народ, домовину и Партију», у којој види «једини спас и поуздање у борби против ове џунгле...» . Жали и што га неки пријатељи гледају мрким оком. Али: «Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и антихристом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести».

      Нарочито га је заболела лекција пријатеља Скендера Куленовића, коју у писму посебно наглашава: «Није мене без разлога овај народ примио и привио на срце. Ја говорим из његове душе и није било баш потребно ни нарочито срећно да Скендер на мени вјежба своју оштроумност. То ће му донијети веома жалосну славу, иако је био, колико видим, добронамеран и принципијелан».

     Да ли, такође, по нечијем налогу или из редакцијске храбрости, о овоме случају није више у «Књижевним новинама» било ни речи. Напротив, ускоро, у броју од 10. октобра, објављен је прилог Бранка Ћопића «Ријеч – двије о сатири», са цртежом Исмета Мујезиновића. У коме се није посипао пепелом. Бранио је своја стваралачка  и људска уверења. До краја исте године, чак су у истим новинама објављене још два Ћопићева сатирична текста, али не онако жестока као је «Јеретичка прича».

    Међутим, везано за овај такозвани Ћопићев идеолошки и књижевни преступ, за великим писцем ће се вући и касније прљави трагови. Јер, кад је „Јеретичка прича“ поново прештампавана, уврштавана у приповедачке изборе и антологије, око приче се дизала халабука, пошто су се у њој неки партијски моћници препознавали. Мада она, ако је читамо из друштвеног ракурса овога времена, социјалних и партократиских прилика и привилегија, данас делује сасвим безазлено.                                                                             

      Повратак Црњанског у «Књижевне новине»

     Појављивање «Књижевних новина», 1948. године, као централног, интеграционог гласила  Савеза књижевника Југославије, за књижевност и друштвена питања, поздрављено је са релевантних адреса тога времена. Правовремено им срдачну добродошлицу упућује «Летопис Матице српске», наш најдуговечнији часопис. Наводећи списак репрезентативних имена која су заступљена већ у првом броју, уредништво часописа наглашава интегралну концепцију новопокренутог књижевног листа. Коју ће задржати готово до самог распада заједничке државе, не само по саставу уредничких и других тела већ и по приступу и садржајима. Из тих разлога, све до почетка седамдесетих година, новине ће излазити на латиничном писму. Песме, рецимо, словеначких и македонских песника, објављују се на изворним језицима. Без обзира на све идеолошко-политичке запреке и присмотре, «Књижевне новине» су окупљале елиту књижевне и сваке друге речи и мисли, биле барометар степена освојених демократских права и освојених слобода.

    Новопокренуто гласило је пратило актуелне књижевне токове и крупне културне догађаје; наравно, и идеолошко-политичке. Повратак великог Милоша Црњанског из дугогодишњег изгнанства, спада свакако међу такве, а томе је допринело више истакнутих појединаца. Међу њима је и песник Танасије Младеновић, дугогодишњи главни и одговорни уредник «Књижевних новина». Он је одиграо једну од пресудних рола за повратак Црњанског у домовину. Први је о томе почео разговоре са славним писцем у Лондону и у целом поступку био му при руци.

   Чин повратка примерено је оглашен у водећим домаћим гласилима, међу којима и у «Књижевним новинама. Из тих разлога и властите знатижеље, прелистали смо бројеве листа за 1965. годину, годину пишчевог повратка. Прво налазимо велики интервју са писцем у јулском броју, специјално опремљен и истакнут (24.јул, 1965, стр. 12), са раскошном фотографијом. Под насловом «Оно што може написати само књижевник». Овај текст је стенограм разговора са славним песником и романописцем, узбудљиве контроверзне биографије, који је вођен у Лондону 7. јула исте године. Са њим је разговорао сарадник Радио Београда Ђорђе Зоркић, «који је импровизоване одговоре Црњанског снимио на магнетофонску траку», што је посебно истакнуто у  наднаслову ексклузивног текста. Наведен је и занимљив податак да је интервју емитован на заједничком програму југословенских радио станица, у петак 23. јула у 23, 02 часа.

     Много је занимљивих и важних појединости у овом разговору, везаних за пишчево  књижевно дело, живот и очекивања од повратка. На самом почетку је занимљив детаљ. Требало је да већ борави у Југославији, на конгресу ПЕН-клуба на Бледу, али није отпутовао, из простог разлога, «што сам био прикован за столицу зубара». И додаје: «Док је човек млад, он датуме свог путовања прилагођава према неком састанку, са неком женом, или према некој жељи, коју земљу да види, где да застане, куда да путује. А кад се пређе седамдесета, онда датуми, видите, зависе од лекара, од зубара, и тако даље...»

    Сазнајемо од Црњанског, да ускоро «Просвета», у редакцији Стевана Раичковића, објављује његове раније написане Три поеме («Стражилово», 1921, «Сербиа», 1925, «Ламент над Београдом», 1956). Књиге за коју је, вели, лично он већ извршио ревизију и коректуру. Биће то, најављује, прва књига његових сабраних дела, која су у припреми. Притом посебно наглашава, «Ламент» је «моја лабудова песма». Говори и о судбини наставка романа Сеобе: «Сматрам да нећу написати и нећу штампати трећу књигу «Сеоба», да је то доста, такво је наше време било, боље је нека остане тако».

   Разговор се води и о књизи Итака и коментари, као и објављивању неких  других његових дела и њиховом веома топлом пријему у отаџбини. Информише писац, такође, о књизи Код Хиперборејаца, «која се спрема» и на изузетан начин објашњава појам у делу имагинираног тога срећног света и срећне земље. «За мене је то наслов, згодан за мешавину мога путовања по поларним пределима, један излет, никако не мислим да је то озбиљно научно путовање или да сам неки проналазач, далеко од тога. Просто, на излету једном, одласку до острва Јан Мајен, до острва Исланд, до Шпицбершких острва...», појашњава Црњански. То нека врста разговора, «»са самим собом». А Хипербореја значи, «тек тамо негде, иза сунца». 

     Говори писац и о нарастању Ембахада, чији су зачеци у међуратном времену; «надам се да ће се ипак једног дана појавити». Притом наводи неке узбудљиве детаље из времена његовог службовања у Берлину, са историјским и политичким опсервацијама људи и догађаја. Што сматра својим успоменама, «и те успомене пишем». У разговору се помињу припрема извођења његове драме Тесла у Народном позоришту у Београду, као и нека друга раније написана  драмска дела. Међу њима и један мемоарски одломак, «Шведски театар», који је раније објављен у «Књижевним новинама». И он је  настао у међуратном периоду.

    Занимљив је став Милоша Црњанског о животном добу и писању поезије. Сматра  да је писање песама, «код правог песника, скоро бих рекао, физиолошка потреба. Али штампање, учествовање у литерарном свету са песмама, ја мислим да треба да има известан крај. И кад човек пређе седамдесету, треба да престане да објављује песме. То не значи да ћу одржати реч...»

    У првом септембарском броју «Књижевне новине» бележе, у рубрици «Актуелности 15 дана»,  да је редакцију посетио велики писац. Дакле, после толико дугог одсуства, Милош Црњански је коначно у своме Београду. На тло ондашње Југославије, у Истру, ступио је 18. августа 1965. године. После петнаестак дана већ је у престоници, где је дочекан са великим интересовањем и знатижељом. Посебан доживај представља сусрет са славним писцем у препуном Дому омладине, као и две књижевне вечери на Коларцу.

     У наредном, такође септембарском броју «Књижевних новина», објављен је обимнији, афирмативан текст писца и члана редакције Драгољуба С. Игњатовића «Отаџбинске поеме Милоша Црњанског» (18. септембар, стр. 3. и 12). Реч је о  издању  које смо већ поменули, а које да припремало у београдској «Просвети».

    Непун месец касније, такође у рубрици «Актуелности» (16. октобар, стр. 2. и 10),  под насловом «Црњанскове Сеобе у Белгији», новине доносе опширнији, вероватно редакцијски информативни напис. Чувени роман је публикован претходне године  у Холандији, где је имао лепу рецепцију. Превео га је на фламански Питер Грасхоф. Ово холандско издање, саопштавају новине, веома је читано и у Белгији, пошто се служе истим, фламанским језиком. А преко увозничке књижарске мреже из Антверпена, доспело је и у суседну земљу. Појавили су се и афирмативни написи о «Сеобама». У чланку су преносени неки битних фрагменти, критичке оцене литерарног уредника  једног антверпенског листа о делу српског писца, који истиче да он «обилује блиставим врхунцима». И поентира: «Роман представља праву и потпуну осуду рата, приповедање пуно неиспуњених жеља и необузданих страсти. Ткан је од горког, али сублимног хумора, каткад наивног, каткад немилосрдног, увек поетичног и, при том, од саме дубоко захваћене стварности усковитланих војски и трагично узбурканих личности»».

     Могло бисмо закључити да «Књижевне новине», и њихов први човек, Танасије Младеновић, помало опрезно и дозирано, обзнањују повратак Милоша Црњанског у домовину, а не на сав глас. Чак ни велики тренутак, сусрет у редакцији, није овековечен фотографијом.