|
Разговор с проф. др Милом Ломпаром |
|
НИСМО ИМАЛИ ИСТИНСКУ НАЦИОНАЛНУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈУ |
|
После преласка некадашњих радикала на идеолошке позиције другосрбијанске интелигенције, што је тектонски поремећај на политичкој сцени, после повлачења Коштунице, национални пол на политичком спектру остао је без снаге и представника Потпис испод слике: МИЛО ЛОМПАР Фото Мило Ломпар (1962), српски историчар књижевности, професор Београдског универзитета, председник Задужбине Милоша Црњанског, рођен је у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду (Група за југословенске књижевности и Општу књижевност). Докторирао је на истом факултету с тезом о историјском, поетичком и књижевном наслеђу XVIII и XIX века, у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили: академик Никола Милошевић, проф. др Јован Деретић и проф. др Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор је предмета Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историја Срба. Аутор је књига: Историјско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, докторска дисертација (1993), О завршетку романа - Смисао завршетка романа Друга књига Сеоба Милоша Црњанског (1995), Станислав Винавер (1995), Модерна времена у прози Драгише Васића (1996), Његош и модерна (1998), Црњански и Мефистофел – О скривеној фигури Романа о Лондону (2000), Аполонови путокази - Есеји о Црњанском (2004), Моралистички фрагменти (2007), Негде на граници филозофије и литературе – О књижевној херменеутици Николе Милошевића (2009), О трагичком песнику - Његошеве песме (2010), Његошево песништво (2010), Дух самопорицања, прилог критици српске цултуре (2011). Готово истовремено (2016), појавиле су се још две веома занимљиве књиге проф. Ломпара: „Полихисторска истраживања” (издавач: „Catena mundi”) и „Похвала несавремености” („Лагуна”). „Полихисторска истраживања”, тврди проф. др Слободан Антонић, субверзивна је и зато опасна књига. Она стаје наспрам, не само читаве једне доминантне идеологије, већ и наспрам свега што ту идеологију подупире. У књизи Моралистички фрагменти, питате се чему моралисати у модерном времену. Мислите да је савремени свет остао без морала? Он је препун морализатора. То су људи који, позивајући се на морал, настоје да свако мишљење доведу у склад са владајућој идеолошком и отуд проистеклом моралном идеологијом. Моралисти су, пак, људи који откривају негативни импулс света као стварности и као духа. И отуд се често налазе на мањинској страни. То надокнађују дубином увида и далекосежношћу својих опажања. Они представљају једну духовну линију у историји: од Протагоре и Сократа, преко Паскала и Монтења, Ничеа и Шопенхауера, до Сиорана. Што се тиче савременог света, он је у значењима префикса пост: постмодерна, постистина, постдемократија, па је отуд и у значењима постморала. То значи да је морално питање склоњено са хоризонта, и у јавним и у приватним пословима, већ је остала гола моћ која се позива на морал. У истој књизи оштро критикујете Бору Ћосића и Радивоја Константиновића – „две иконе“ грађанске Србије. Шта им највише замерате? То су личности које обележавају занимљив историјски феномен: као деца грађанског порекла, устрашени и одређени комунистичком револуцијом, временом постају апологете њених биланса. Оно што их кључно одређује јесте унапред позитиван однос према западној (америчкој) доминацији и унапред негативан однос према српским националним и демократским правима. Испод тих детерминанти имате читаве скупове значења: критика грађанске свести, апологија свих националних пратикуларизама у бившој Југославији, осим српског, посебно хрватског, русофобија, антидемократска оријентација. Оно што даје стварносну снагу њиховим опредељењима је непогрешиво стављање на страну моћи: код Тита, они су апологети комунистичке власти; код Милошевића, апологети западне моћи. Никада нису били у мањини на обе стране: домаћој и страној. То су великодушно препуштали другима: као што је био Никола Милошевић. Говорите и о „српској кривици“. Ко нам је ту кривицу наметнуо и зашто смо је ми тако олако прихватили? То је идеолошки појам који треба да образложи и оправда читав низ поступака којима се поништавају национална и дмократска права српског народа: од аустријских злочина у Првом светском рату, преко националне дискриминације у титоистичкој Југославији, до садашњих западних (америчких) дискриминаторних поступака. То је појам дугог трајања. Има два појавна облика: спољашњу идеологизацију и поунутрашњивање у српској јавној свести. Његово порекло је везано за тзв. великосрпску идеологију, како ју је обликовала политика Аустро-Угарске, преко комунистичке доктрине о великосрпској хегемонији, до садашњих наглашавања примарне српске одговорности за распад титоистичке Југославије. Он се користи у различитим идеолошких садржајима, али свагда има исту или сличну стрелицу дејства и моћи. Српска култура се своди на државно-правни положај Србије. Српско се претвара у србијанско, поништавају се трагови српске културе у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији... Наши свети манастири на Косову и Метохији постаће део „косовске баштине“. И нико против тога не диже глас? После преласка некадашњих радикала на идеолошке позиције другосрбијанске интелигенције, што је тектонски поремећај на политичкој сцени, после повлачења Коштунице, национални пол на политичком спектру остао је без снаге и представника. Како нисмо ни имали истинску националну интелигенцију, која би била одана националним а не циљевима власти, већина наше интелигенције се сели у окриље садашње власти. Та власт – предвођена председником Србије – спроводи другосрбијанску политику, уз извесне спољашње уступке свом бирачком (русофилском) телу. Та политика одликује се свођењем свега српског на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Петар Лубарда – временом престало да буде српско. У том духу, садашњи министар културе обележава годишњицу Петра Лубарде, који је себе одредио као Србина и српског сликара, у складу са интересима црногорске политике која је еклатантно антисрпска. Он, дакле, не поштује елементарне цивилизацијске чињенице. Како је медијска сцена потпуно инструментализована, па РТС често делује као испостава ХРТ-а, како је контрола медијског простора велика, онда је загушен простор за артикулисано противљење овим кретањима: које би имало већи одјек. У књизи Дух самопорицања, која је доживела више издања, и постала једна од најчитанијих књига, бавите се питањем српског културног идентитета. Српска култура је постала жртва, како кажете, „идеологије југословенства и титоистичког комунизма“. Шта нам ваља данас чинити? Треба разумети да се не може контролисати српски положај на Балкану ако се не контролише политика Београда. То западна (америчка) политика одлично зна и тако се влада. Потребно је, дакле, културно и политичко разрачунавање са другосрбијанским историјским и идеолошким образложењима наше стварности. У историјском смислу, то значи да је потребно одсликавање комунистичких засада у нашој свести. То се спречава лажном борбом против историјског ревизионизма: као да је комунистичка историографија била вредносно неутрална, а не идеолошки инструментализована. Тако борба против историјског ревизионизма код нас има за циљ продужавања комунистичких представа о историјским процесима, догађајима и личностима. Такво настојање рачуна на време: долазе нови и млађи људи, оптерећени социјалном деградацијом, па им комунистички период изгледа бољи него што је био: они – у складу са садашњим ритмовима – немају воље да истражују, већ траже тренутно побољшање свог положаја. Тада се – као побољшање – нуди повратак на историјски потврђени титоистички пут: и ето нас у унитарној БиХ, у антисрпској Црној Гори, у дискриминаторској Хрватској, у аутономашкој Војводини, у неприступачном Косову и Метохији, и у Србији и, посебно, Београду који су Југославија. На крају тог пута биће веће сиромаштво него што је сада. Зашто? Зато што колонијални статус ових територија оно што одговара западним (америчким) моћима, као што им је одговарао прогрес титоистичке Југославије: као клина у комунистичком монолиту. Она је била, дакле, дело тренутка, а не творевина трајне вредности. То се крије. Да би се то препознало, неопходно је – на подлози разрачунавања са комунистичким засадима и другосрбијанском идеологијом – осмислити националну политичку оријентацију, створити медије и политичке странке који би то мишљење учинили делом јавне свести, пронаћи људе који би се посветили том циљу, имати снаге и стрпљења, веровати да је тако нешто оправдано и могуће. Дуг пут. Нису нам присвојили само културно наслеђе, већ су нам отели и језик, и преименовали га у хрватски, бошњачки (босански), црногорски... Не рачунајући неколико лингвиста, који су указивали на проблем, и ова отимачина је прошла без озбиљнијег интелектуалног отпора? Кључна особина национално оријентисаних интелектуалаца је поданички однос према власти. Он има два вида: сврставање на страну власти и привидни неутрализам, који значи немешање у поступке власти. Кључна особина прозападних интелектуалаца је поданички однос према западној (америчкој) политици. Када се вектор власти и вектор западне (америчке) политике подударе, као у данашњој ситуацији, нема много снага које би пружиле организован отпор. Ћирилично писмо нестаје, нема га више у Подгорици, али га нема ни у Београду? У односу према ћирилици нуде се два пута: одржавање постојећег стања, у којем је видљива привилегованост латинице, и укидање латиничне употребе. Како укидање латиничне употребе није вероватно и није лако оствариво, због озбиљних отпора које би изазвало у различитим политичким и друштвеним регистрима, онда тако радикалан предлог нехотично доводи до остајања постојећег стања, свиђало се то његовим заступницима или не. У историјском смислу, многи Срби – посебно у оквиру дубровачке књижевности – писали су латиницом као службеним писмом у Хабзбуршкој монархији, да би у XX веку многи то чинили као једним од избора који им је наметнут или су га прихватили. Да ли смо свесни свих историјских последица, ако кажемо да су они писали писмом које није временом постало и српско? Шта ћемо са Андрићевим рукописним текстовима? Са текстовима Црњанског? Или Меше Селимовића? Итд. Као контактни народ, српски народ је трпео утицаје који су постали, под притиском или са добром вољом, део његове културе: такав је барокни утицај у ликовној уметности и архитектури XVIII и XIX века. Да ли то значи да и те грађевине треба уклонити или огласити не-српским? Некад су ти утицаји и негативни, али они су ту: као део прошлости. Поправљање јавног положаја ћирилице могуће је – по мом мишљењу – непрестаним притиском на власт да се учине ствари које спречавају њену дискриминацију: треба се борити да она – као угрожена – буде позитивно дискриминисана у економском смислу, да јавни натписи буду на ћирилици и – на аутопутевима и у градовима, као обавештење странцима, где је потребно – на енглеском језику, као у Грчкој, изузев мањинских средина, да телевизије са националном фреквенцијом морају имати ћириличне титлове итд. Постоји читав низ ситних послова који постепено мењају општу слику. Масарик је говорио о ситном раду уместо револуције, како су предлагали младобосанци. Чеси су – после две окупације, нацистичке и совјетске – ту где су, а ми сањамо нову револуцију. Ако притисак буде сталан, циљ прецизан, поступци демократски и образложени, тешко да власт може истрајати у неосвртању на захтеве. Али, пут је дуг: наши реформатори воле пречице. Докторирали сте на делу Милоша Црњанског, кога сматрате „узорним ликом национално одговорног интелектуалца“. Да ли је Црњански већи писац од Андрића? То је помало ствар поетичког и уметничког схватања. Да ли је Толстој већи писац од Достојевског? Ибзен од Стриндберга? Ман од Џојса? На тако високом нивоу, процене су и духовна игра, која показује онога ко се игра. Своје мишљење сам образложио у Духу самопорицања. Они су свакако највећи српски писци у XX веку. Да не испадне да избегавам одговор: Црњански је – за мене – највећи српски модерни писац. Бавите се и Његошевим делом. Шта спаја, а шта раздваја, Његоша и Црњанског? Спаја их метафизичка и лирска рефлексија, а раздваја епска и историјска имагинација: тачно оно што спаја Андрића са Његошем. Његош је, дакле, у вези са обојицом. За Црњанског, Његош је транслунарни песник, као енглески метафизички песници XVI века, а за Андрића, трагички јунак косовске мисли. Реч је о два односа према уметности, а не према косовској традицији, јер је и Црњански повезује са Његошевим опредељењем. Били сте оркестрирано нападнути када сте стали у одбрану Небојше Васовића, односно у одбрану његовог права на сопствено мишљење, у вези дела Данила Киша и његовог места у српској књижевности? Он је нападнут због свог мишљења. Стао сам на становиште слободе: он има право на негативно мишљење о Кишу. Узгред буди речено, мислим да је оно у многим појединостима – тачно. Од свог професора Николе Милошевића научили сте се полемици. Полемика је данас ретка, неаргументована, бесмислена... Мало је интелектуалаца који су данас кадри да с вама заметну интелектуалну кавгу. Чега се плаше? Нисам сигуран да сте у праву. Две књиге су написане против Духа самопорицања. Оспоривши – у својој критици шестог издања моје књиге – тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији, човек који је написао књигу против мојих схватања, књигу надахнуту колонијалном апологетиком, посегао је за узорном аргументацијом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. Овакав распоред чињеница показује како идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и не-рефлектовано приањају уз задати налог моћи. Ово су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести. То постаје још драстичније ако се сетимо изјаве – дате 23. октобра 2016. године Südeutzsche Zeitung-у – немачког министра спољних послова – и социјалдемократе – Франка Валтера Штајнмајера. Он каже: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten“. Он, дакле, пет година после појаве моје књиге, каже како парола Европа нема алтернатива представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ. И није тачно да се не исплати критиковати моје ставове. Тако је један универзитетски професор, који годинама није добио никакву награду за читав низ својих књига, одмах пошто је мене – који сам наступао и у Јеврејској општини у Београду – осумњичио за „антисемитизам“, добио две награде за једну књигу. Човек који је написао књигу против мојих схватања, пак, добија – у 73. години живота – први пут неку награду, премда је објавио двадесет филозофских књига пре тога. Читава његова филозофска биографија остала би ненаграђена да није написао књигу против Духа самопорицања. Овакав распоред чињеница показује да је интелектуална вредност њихових дела увек била јавно занемарљива, јер је остала ненаграђена и непримећена, али је њихова политичка оријентација одмах препозната и промовисана. И уместо да ми буду захвални, они су љути на мене. А мени је драго да сам помогао да им јавност упути толике почасти. Зар то није путоказ и за млађе нараштаје? Како гледате на односе са Хрватском, после свега што нам се догађало, искуства из два светска рата, и недавног, геноцида, протеривања Срба... Нема искрености, нема начела узајамности, не поштује се реципроцитет. Наше тржиште је отворена за хрватске привреднике, њихови певачи и уметници гостују по Србији... Обрнутих примера, готово, да нема? У историјском смислу, после Јасеновца није могуће помирење између Срба и Хрвата: као што оно није – на нивоу колективних представа – могуће ни између Јермена и Турака, Јевреја и Немаца. Индивидуални односи су изборни и отуд друкчији. У актуелном смислу, хрватска политика је – у складу са европском (немачком) политиком – предвиђена за хегемона у постјугословенској конфигурацији. Зато је Хрватска и примљена у ЕУ, да би могла овде арбитрирати: као што је Тито био арбитар у бившој Југославији. У нашим приликама, српска политика обавља улогу колонијалног сервисера хрватских интереса. Само у Србији је могућа јавна расправа о томе да ли треба навијати за хрватску репрезентацију у фудбалу. У Хрватској је немогућа расправа о томе да ли треба навијати за српску фудбалску репрезентацију. Наши медији са југословенског становишта тугују што хрватски фудбалски репрезентативци славе са Томпсоном: уместо да трезвено схватимо да то јесте магистрална линија хрватске политике, да је усташка компонента њен битан део и да се ствари неће променити ако ми пристанемо да их не видимо. Једини нормални односи између српског и хрватског народа – као колективних и организованих формација – могу се образовати на начелу узајамности: колико тамо, толико овде. Пошто је титоистичко наслеђе такво да подстиче асиметричне односе, а не односе узајамности, онда се сваки покушај уравнотежења тих односа сматра проблематичним. „Службени гласник“, државна кућа, штампала је књигу Миливоја Солара Теорија књижевности, у којој нема ниједног српског писца. Да ли је то нормално, докле може да иде наше удвориштво, понижавање, самопорицање? То сам критиковао у Духу самопорицања: на начин да сам упутио читаоца да пронађе аргументовану и утемељену критику Јована Попова. Иначе, треба питати уреднике те књиге: и, успут, проверити висину њихових тадашњих хонорара. Јер, Службени гласник је државно предузеће и требало би знати те податке. У књизи Полихисторска истраживања, оштро се обрачунавате с Латинком Перовић. Шта јој највише замерате? То је само најдужа студија у једној обимној књизи у којој је реч о различитим ауторима: од Слободана Јовановића до Алојза Шмауса или од Анице Савић Ребац до Николе Милошевића. У анализи књиге коју сте издвојили критикујем владајућу идеолошку мрежу нашег времена; трансфер комунистичких схватања у глобалистичке представе; континуитет негирања српских националних права у два сасвим различита поретка; случај човека без савести као закономерног плода комунизма који постаје постхришћански човек глобализма. Распад Југославије почео је уставним амандманима (1971), и променом Устава (1974), а све се завршило крвавим ратом (1991–1995). Да ли је могло другачије? Не изгледа да је, нажалост, до раздвајања могло доћи мирним путем. Западна (америчка) политика је образлагала непроменљивост републичких граница као начин да се избегне рат. Није избегнут ни у Југославији, ни у Совјетском Савезу, у којем су и данас линије сукоба управо линије некадашњих републичких граница: и у Грузији, и у Украјини. Дакле, границе су успостављене да би се могао увек направити рат. Унутрашњи чиниоци за мирно раздвајање нису постојали у Југославији. Ако су – по статистичким подацима из 1991. године – трећа бројчана заједница у тој земљи били Срби ван Србије, ако их је само у БиХ и Хрватској тада било преко два милиона, ако су они носиоци уставног суверенитета тих република, по ком демократском критеријуму им ускраћујете државност, коју сте признали бројчано мањим Муслиманима, Словенцима, Црногорцима, Македонцима и, на крају, Албанцима? То се може остварити само силом. Како оцењујете историјску улогу истакнутих српских комуниста, најближих Брозових сарадника: Милована Ђиласа, Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна, Добрице Ћосића? Када процењујем учинак комунизма у нас, остављам по страни оно што је опште у њему и карактеристично за све земље – социјална једнакост, индустријализација, репресија према критичком мишљењу – већ полазим од завршног биланса. Шта може српски комуниста да каже историји свог народа у 1990. години? Словеначки комуниста може да каже како је изнео идеју словеначке државности. Хрватски комуниста може да каже да је спречио сврставање хрватске државе на страну поражених снага 1945. године, да је избегао одмазду, да је пронео идеју државности (то тврди Макс Лубурић шездесетих година – имате у књизи Улриха Фишера, која је објављена у Загребу) и верификовао је 1990. године. Црногорски комуниста може да каже да је обновио идеју црногорске државности. Македонски комуниста може да каже да је створио идеју македонске државности, премда је сваки педаљ границе македонске државе утврдила српска војска у Балканском рату 1912. године. А шта може да каже српски комуниста? Шта је он урадио? Он је Косово и Метохију правно изместио из састава Србије уставним амандманима 1971. године и Уставом из 1974. године. Он је 1959. године без икаквог разлога подручје испод Копаоника припојио Косову и Метохији. Он је поништио резултате свих ослободилачких ратова Србије. Српски комуниста може да каже да је пристао на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској. Јер, од 1974. постојала је одредба о хрватском књижевном језику која је одлуком Уставног суда Југославије 1988. године проглашена неуставном. То никад није спроведено. Српски комуниста је пристао на уставну дискриминацију српског народа у Црној Гори. Јер, српски народ је био једини постојећи народ у Црној Гори према попису из 1909. године: за време владавине књаза Николе. Српски комуниста је пристао на дискриминацију носилаца српске националне свести у Македонији, ма колико да их је било. Биланс српских комуниста је дубоко поразан. То је најбоље рекао политички комесар Друге пролетерске бригаде и песник Танасије Младеновић у једном интервјуу 1989. године: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ“. То – узгред буди речено – никада није казао Добрица Ћосић. Пред распад југословенске државе, у години 1989, Добрица Ћосић – партизан, носилац Споменице 1941, писац, Титов функционер, па противник – каже: „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника“. Фрањо Туђман – партизан, историчар, Титов генерал, па противник – у исто то време (1990) каже: „НДХ није била само квислиншка творевина него израз историјских стремљења хрватског народа“. Како то српски комуниста – ни кад се наизглед удаљи од комунизма – не може да се сретне са противничком страном у грађанском рату, док хрватски комуниста управо то може? Да би се спречило јавно освешћивање ових чињеница, комунисти су измислили да је главни разлог историјског пораза Слободан Милошевић који је крив за распад Југославије. Одакле је дошао Слободан Милошевић? Из Српске православне цркве или из емиграције? Он је дошао из Савеза комуниста, који га је школовао и довео на власт. Одигран је унутрашњи преокрет да би се избегла застрашујућа историјска одговорност српских комуниста. Потом су почели да објашњавају како су за пораз криви Срби и српска традиција, а не комунисти који су имали монопол на власт педесет година. Комунизам је однеговао један посебан тип човека – то је човек без савести. Тај постхришћански човек не тематизује питање кривице: он се не пита шта је он погрешио, него увек упире прстом у другог као кривца. Сматрам да – као представник изразите мањине у интелектуалној и политичкој заједници, лишен било какве институционалне подршке – браним етички смисао историјских догађаја и процеса, који су се истински одвијали, при чему исказујем свест о српском делу одговорности у њима. То сам прецизно навео у својој књизи. Као припадник народа који је претрпео геноцид, имам на уму речи које је у телевизијској емисији Zur Person, 28. октобра 1964. године, изговорила Хана Арент: „Схватила сам и то поновила много пута: када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин“. Слично је говорила и када је примала Лесингову награду слободног града Хамбурга. Шта ће историја рећи за улогу Слободана Милошевића? Не знам. Мени се чини да је била више негативна него позитивна, мада је могуће и да грешим: био сам противник његове политике. И написао сам шта нисам добро видео, у чему сам погрешио, није ми сметало да то јавно кажем, али и даље ми се чини да тас са негативном оценом претеже. Како сте доживели стварање независне Црне Горе и црногорског језика. Србија ништа не чини да заштити српски народ у Црној Гори. Како то објашњавате? Одвајање Црне Горе од Србије је негација историјског кретања које је трајало вековима. Садашња српска власт се – према Црној Гори – поставља као продужетак титоистичке политике у Србији: пре црногорских председничких избора, у Вечерњим новостима – које су део српске државне политике – штампан је интервју челног човека подгоричког режима, да би се појавио у Црној Гори за време изборне тишине. Какав је јавни интерес тим интервјуом постигнут, осим настојања да се деморалише српски народ у Црној Гори? Постоји, дакле, неприродан и подређен положај садашње власти у односу на подгорички режим, чији вечити човек се све брже приближава историјском лику Секуле Дрљевића. Све републике бивше Југославије признале су Косово и Метохију као државу, чак и Црна Гора и Македонија, које с Албанцима имају, безмало, исти проблем. Да ли је реч о марионетским владама, које морају да раде по налогу Запада, ради шачице власти? Јесте. Таква је и садашња српска власт. Осим председника српске владе. То није марионета. То је уникум. Македонија је постала Република Северна Македонија. Одрекла се свог имена, идентитета, словенског порекла? Границе су јој остале тамо где је српски војник доспео; територија је фактички подељена; а они и даље стрепе од српског експанзионизма? Дубоко усвојен начин размишљања: пропаганда у Пољској или балтичким земљама упозорава на опасност од Русије која се мирно повукла са тих територија хиљадама километара уназад. Али, не постоји стварност, она је у главама људи. Херцеговина, после отцепљења Црне Горе, остала је одсечена, а њена територија, код Горажда, пресечена на два дела. Веза с Бањалуком је пресечена код Брчког. Све то није случајно. Каква је судбина Републике Српске, уз сву српску неслогу? Та судбина ће се распознати кроз практични одговор на питање: могу ли се национални покрети водити са мањим степеном социјалног раслојавања људи? Једноставније: може ли се водити национална еманципација са мањим степеном корупције и крађе? Ако не може, онда ће се социјално незадовољство – вођено другим намерама –прелити на незадовољство националном политиком. Потребно је – ма колико то звучало смешно – поштење, да би се постигли национални циљеви. Иначе их компромитујете. Да би – ако желе – били Срби, људи морају живети као људи: у релативној солидарности и равноправности. У Новом Пазару, слављена је победа Реџепа Тајипа Ердогана, исто као у Истанбулу и Анкари. Шта ће бити с Рашком облашћу? Колико има представника муслиманске националне мањине у Србији? Који је то проценат у односу на већински народ? Ако имају сва грађанска права, ако имају елементе позитивне дискриминације у својим посебним правима, што нико не доводи у сумњу, онда се питање не поставља на нивоу области него државе. А кад председник Србије каже да не може спровести закон по којем треба срушити нелегалне објекте у Новом Пазару, онда он размишља на нивоу месне заједнице а не државе. Што овом председнику и приличи. Јер, он непрекидно – вођен циљевима своје власти – уноси у српски народ осећање мање вредности и неспособности. Не треба у свему да полази од себе. Како оцењујете напоре српског руководства да, по сваку цену, реше питање Косова и Метохије, и то одмах. Хоће ли народ, којем је, у доброј мери, промењена свест, пристати да потврди ту одлуку? У историјском смислу, то су акти националне издаје; у политичком смислу, то су непромишљени потези; у практичном смислу, то су њихове преузете обавезе. Народ не може себе ослободити одговорности ако на то пристане. Његош је у Лажном цару Шћепану Малом показао како се народ постепено претвара у гомилу. Али, остаје одговоран. И даље се упорно понавља да Европска унија нема алтернативу. Одакле толика потреба за економском унијом с онима који су нас ономад, 1999. године, бомбардовали? То је можда нужност условљена вишеструким разлозима, али је опасност у идентификационом уместо уговорног односа према Европској унији. Чим је однос уговорни, постоји дистанца и почиње процењивање околности. То је еминентно европска политика, док је све друго само колонијална политика. Хоћемо ли се, због шаке долара, одрећи пријатељских земаља: Русије, Кине, Индије... Да ли Вам се чини да је и Србија, добрим делом, окупирана земља? Потпуно: са џеповима отпора. То је све. САНУ ћути, интелектуалци, сем часних изузетака, повукли су се у мишје рупе. Од буке и беса, глас разума се не чује. Лаж, више пута поновљена, постаје истина. Има ли Србији спаса? Можда.
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић |
