Шта ће бити са споредним јунацима
романа, и то романа који ни на-
писан није, ал’ који још од давнина
с оца на сина, без речи, у костима,
по шиљатом носу, или кашљуцању
у четири изјутра, док у кревету
тумачиш себе на плафону, у сплету
сенки што шуште, као да се у грању
(ил’ можда у корењу) заплела птица:
исти је поглед, тек мењају се лица
нарочито бивша, и све их је више;
нарочито споредна, сама, без плана
расута свуд по страницама романа
што га читаш, што сам од себе се пише.
ОКТОБАР
Октобар. Киша. Лишће: класика.
Ракићева “Јасика” на столу.
Одједном, видиш, како је, голу,
нешто одузима из облика,
нешто ван свог лика, јер кроз прозор
који зури, тај у себе гледа,
ко кишна кап кад поглед свој преда
асфалту, док не прсне у обзор
што онда чека нове тумаче.
Зато, док се слика та растаче,
Не питај ко зове из далека,
Твоју кошуљу на себи носи –
Иста му јесен сад чело роси,
Његов глас је твога гласа јека.
ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ
Време – то су кораци поред зида
(у ципелама свог оца корачаш)
овог октобра, и то је сенка плаш-
љиве мачке што нестаје из вида,
шушањ што те оставља на улици
лицем у лице с ничим што би било
помена вредно; ни милом, ни силом
машина твог тела иде ка слици
распростртој све до руба видика,
која се убризгава, без облика
у твоје зенице, попут брзака,
иако не радиш ништа, никоме,
иако знаш да више нико име
твоје неће узвикнути из мрака.
|
