Преко ледине – брисани пути
и ниједан наш није траг.
Спрам тебе, Господе, стојим наг
бар да ме скрију твоји скути.
Каква утеха век и кућа,
јер који пут до тебе води?
Макар још једном да се родим
негде у пољу, насред прућа.
Ал неми су нам разговори!
По чијем нас лику створи
кад и сенке нам, ево, старе?
Док сламају се сви оквири –
јер и душа би да се рашири –
у празнини се прсти жаре.
1979.
СВЕТИ АРХДНЂЕЛИ, КОД ПРИЗРЕНА
Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако,
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.
Још само име вам оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, и слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола – орао изнад Бистрице.
Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.
Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим, сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.
1985.
РАС
Зар икоме је дано да стаса
врх Бога? Ту беше град. И кула.
И престо на ком сеђаше жупан. Сад – подне јула.
Ни сокола над брегом. Ни мириса. Ни гласа.
Где неимар је? Где здање? Сат се не види.
Ни оклопници. Ни камен на камену, сада.
Ту беше град – од сваког већи града.
Да ли ико памти име ове хриди?
Без дрвета – плод се у мраку њише,
невидљив неко над празном реком дише,
то мртав град се, у мени, буди.
Зар неста све то? У мени се стиче
свет из неке сасвим друге приче
и огањ троструке студи.
1969.
ЦРНА ЈЕ ВОДА СИТНИЦА
Црна је вода Ситница,
црно небо врх Чечана.
Застани испред Дечана
као потоња скитница.
Ући у жита класала,
сеја ти отров попила,
ал сузу није пустила.
Цујеш ли плач из јасала?
Узлећу црни сватови,
јато за јатом косова.
Ројеви љутих осова
и разјарени хртови.
Сломљени сви су печати,
туђин нам ништи тапије.
Телали с јужне капије
у поноћ ће зајечати.
Ал душа што се станила
у сваком зрну пшенице,
гласи се гласом сенице.
Чија нас стрела ранила?
Црне нам воде доходе
Из Лаба и из Ситнице.
Невеста чупа витице кад
је низ поље одводе.
1987.
РАШКИ НАПЕВ
Далека светла дома мога
и рана цваст дрена и глога.
Мајка на прагу, на престолу,
хлеб и здела млека на столу.
И јагорчевина у присоју
и небо које мења боју.
И лед кад се на Ибру топи
и кукурек који ме опи.
И дуб који на мразу пуца
и лампа кад у мраку засветлуца.
И препелица на откосу
и мати када за мном воду просу.
И мирис стручка босиока,
и мирис стручка босиока.
1988.
|
