СТО ТРИДЕСЕТ ГОДИНА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ
(Осврт на прошлост и поглед у будућност)

Пре сто тридесет година, крајем априла 1892, основана је Српска књижевна задруга, једна од неколико стожерних институција књиге и културе српског народа. Замишљена да сабира, чува и у народу шири све вредно и велико што је у дугом трајању, на разним просторима, створено у српском језику, Задруга је од самог по четка препозната као прворазредна национална вредност. Делећи судбину народа, преживела је три рата, две династије, диктатуру пролетеријата, бомбардовања, оску дице, изолације... И остала да траје – да светли, сабира, опомиње, показује пут у маглама и беспућима историје. Година јубилеја налаже нам да се осврнемо на прошлост и да бацимо поглед на будућност Задругине мисије и идеје у култури српског народа. 

1.

Шта је изворна, есенцијална замисао Задруге? Како се појавила у српској култури и где су њени покретачи и корени?

У најкраћем, одговор би могао да гласи: Српска књижевна задруга jaвила се као резултат унутрашњег самокретања опште и културне историје Срба 19. века – као природни, нужни израз тежњи српског народа након „васкрса државе српске“. У првој половини тог бурног столећа пресудну реч имали су ратници на бојном пољу. Крајем века, после Берлинског конгреса, главно поприште борбе за освешћивање и сабирање народа постала је култура, посебно књижевност као „најзнатнија грана самога умнога рада и развића народног“ (С. Новаковић).

Српска књижевност, са дубоким коренима из средњег века, са непроцењивим богатством народне усмене традиције и свим што је дао велики 19. век, указивала се као најважнији духовни простор за остварење „заветних жеља“ народа. На крају века, јасно се указала потреба за културном установом чији би задатак био да „се концентришу растурене силе, зберу конци, састави у једно рад различитих времена или различитих крајева; да се политичке преграде путем књиге ослабе, да се оно што је српско сазна и позна“.

Културне и просветне институције које је крајем 19. века имао српски народ – Краљевска академија, Велика школа (Београдски универзитет) и Матица српска – нису биле довољне да задовоље нарасле потребе обновљене државе и покренуте народне енергије. Била је потребна установа која би књижевност спуштала „са своје аристократске висине.... да осваја густе масе народа“, како је писао Тихомир Остојић, неколико година по оснивању Задруге.2 Српска култура је следила пут српске државности, обновљене („васкрсле“) вољом и снагом народа: народна држава отворила је пут за стварање народне културе.

Да би се кренуло тим путем, било је неопходно омогућити организовано издавање и ширење књига у народу. У тој области стање је било хаотично, потпуно неуређено. Издавање и „растурање“ књига на српском језику било је препуштено во - љи случаја и деловању појединаца. Водећи књижевни критичар тог времена и један од оснивача Задруге, Светислав Вуловић, о томе пише 1879. године: „Читаоцу је тешко у њој се снаћи. Што му треба не може да нађе – расуто је и заборављено, без знанствена суда, што налази и што му се само натура, не треба му и не вреди му много. Ко иоле зна што туђега језика, бежи у туђу литературу, тамо му је лакше наћи што жели“.3 Две године касније, ту слику употпуњује Андра Николић, такође један од оснивача, увиђајући потребу организованог и осмишљеног објављивања серија и збирки књига: „Добар и користан утицај књижевности на друштво ... не врши се кроз поједине књиге, него... кроз уређене збирке књига, кроз домаће библиотеке“.4 Планирање и објављивање библиотека уместо појединачних књига, није само пука промена издавачке праксе: ту се види сазрела свест о томе да је књижевност „главни орган народне просвете и духовнога живота“.5 Зналачко одабирање и објављивање „збирки књига“, тј. јасно профилисаних библиотека, књижевност види као целину, изграђену не у једном, него у многим временима, у свим деловима где живи српски народ. Све ово је захтевало да се удруже људи од знања и да смишљено, плански објављују комплете књига у годишњим интервалима, имајући у виду потребе народа као целине.

Тако је настала СКЗ, „установа која ће имати да врши одабирање, критичко и систематско, свега што је од вредности у нашој књижевности да уђе у шире кругове ... да дође у што непосреднији додир са читалачком публиком и да, с једне стране, води и упућује, а са друге стране да и сама добије обавештења и подстицаја од народа“.

Ово су били непосредни, видљиви кораци који су претходили оснивању Српске књижевне задруге, 29. априла 1892. године. Али, слободније говорећи, могли би - смо рећи да почетак остваривања ове идеје почиње још 1826, када се у Пешти оснива Матица српска. Њено име најбоље говори о њеним циљевима и тежњама.7 Без великих измена, те тежње постаће окосница програма Српске књижевне задруге. Због тога и данас запослени у Задрузи воле да кажу да је Матица њихова старија сестра. Међутим, Матица српска није била довољна да сама обави овај далекосежни национални задатак. То прецизно објашњава Владимир Ћоровић, аутор уводног поглавља у Историји српске књижевне задруге, из 1932, наводећи за то два разлога: прво, Матица је током целог 19. века „у битности, остала покрајинско друштво војвођанских Срба“, са малим утицајем на „културни живот осталих наших крајева“ и друго, она је „своју активност више развијала издајући Летопис, него књиге“. „Сам Летопис, међутим, драгоцен као богата ризница сваковрсних прилога, књижевних и научних, није успео никад да уђе у кругове широке публике и да на њу врши непосредан утицај“.

2.

Тако се објашњава и настанак конститутивне Задругине едиције – Коло, чија је дефиниција дата у првим Правилима: књижница за све редове народа, основана са намером да објављује и у народу шири одабрана дела лепе књижевности и опште - корисне поуке. Суштина те дефиниције јесте у речима: књижница за све делове народа. Коло је основна делатност Задруге, есенција њеног настанка и опстанка. У преамбули Правила из 1892, стоји да ће Српска књижевна задруга вршити „свој задатак издајући сваке године по једно Коло књига према својим средствима“. У посебном Закону о Задрузи, донетом 1997, а допуњеном 2019. године, издавање Кола наведено је као законска обавеза.

У почетној замисли Задруга је Коло и све што је касније додавано јесте гранање те замисли и њено прилагођавање новим околностима и потребама.

Устаљена шема годишњег Кола, са шест или седам наслова, остајала је увек отворена за варијације и прилагођавања тренутној ситацији, али се никада није мењала изворна замисао: да буде „књижница за све слојеве народа“.

Добар пријем у народу, постигнут већ у првим годинама, усмерио је пажњу јавности на Коло и већ у првој деценији видело се да његово приређивање није обичан уреднички посао, него национални задатак, мисија надокнађивања изгубљеног, попуњавање празнина, духовно уздизање и сабирања народа...

Етаблирање Кола као националне књижнице са посебним, високопостављеним задацима, учинило је да оно постане „креатор књижевног укуса... и вредносни арбитар“. То нигде није записано као циљ и намера, али се у повесницу Кола уградило само: Koло је временом постало библиотека која валоризује и успоставља вредности. Мада увек сумњичава према новинама, спремна да брани своје уреднике и сараднике и кад то није било оправдано, Задруга је управо преко Кола увек показивала спремност да се мења и прилагођава, чувајући увек идеју сабирања и превазилажења граница и разлика у српској култури. Коло се мењало и прилагођавало и тако опстајало. Пролазећи кроз теснаце и вртлоге, апсорбујући вољне и невољне промене, Задругино Коло опстало је јер није мењало своју изворну замисао – да буде библиотека поузданог квалитета за све слојеве народа. 

И поред свих тешкоћа и критика, Задруга је преко своје иницијалн едиције испуњавала свој основни задатак: да сабира све добро што је „израдила српска књижевна радња и свест“, настојећи да покрије све епохе, правце, значајне ауторе и просторе српске књиге, превазилазећи све разлике – временске, социјалне, територијалне, политичке, идеолошке. Идеја сабирања и саборности, јачање свести о народу као духовној, недељивој заједници, путем његове књижевности која је такође недељива целина – јесте језгро које се није мењало и које је апсорбовало све концепцијске недоумице и трагања.

3.

Пред Задругом данас стоје многи изазови: програмски, организациони, пословни, идентитетски, културолошки ... И наравно финансијски. Сваки од њих би се могао посебно анализирати и разлагати на мноштво питања и потпитања. То би, међутим, захтевало много простора, а могло би да одведе у непотребна детаљисања. Зато ћемо се за ову прилику задовољити једном општом сликом културног амбијента у којем треба сачувати изворну идеју Српске књижевне задруге.

У почетној замисли, као и у потоњим менама и трагањима, Задруга се увек везивала за категорију просечног читаоца. Ма колико флуидна и проблематична, представа о просечном читаоцу била је драгоцен путоказ у историјским и књижевноисторијским променама кроз које је пролазило Задруга и њено плаво Коло.

Наше време додатно је искомпликовало појам просечног читаоца. Његово основно значење је вредносно неутрално и њиме се денотира профил замишљеног репрезента најширих слојева народа. Последњих деценија, то значење се померило ка вредносном квалификовању, углавном негативном. Кроз целу историју Задруге, видели смо, категорија просечног читаоца служила је да се препознају области живота, књижевности, науке, наше и светске баштине, које треба пратити да би се испунио задатак просвећивања, духовног уздизања и идентитетског сабирања српског народа. Како данас представити просечног читаоца? Прва асоцијација је конзумент Парова, Великог Брата и Задругине бласфемичне имењакиње са Пинк телевизије. Како пратити потребе таквог просечног читаоца, нападнутог агресивним атацима јефтине порнографије и вулгарног хедонизма? Како у таквом амбијенту може опстати Српска књижевна задруга, на начин на који је опстајала кроз целу своју историју? Односно: како се још једном променити, а остати исти, како још једном бити у сагласју са својим временом а припадати свим временима? То је питање свих питања.

Слободније речено, Задруга је кроз целу своју историју чувала дигнитет српске књиге. Данас видимо да се тај задатак променио, да је постао шири и сложенији. Сада није у питању само дигнитет српске књиге, него књиге уопште. Књига је маргинализована и деградирана глобално, цивилизацијски и културолошки. Свет се променио, а у тој промени угрожен је сам архетипски појам књиге као места где се чувају узлети мисли, знања и духа. Потребе за знањем, истином, књигом, моралним законом, Богом... замагљене су и потиснуте на маргину живота. Наступило је време пост-истине, пост-морала, пост-религије. У таквом амбијенту, књига може бити све и свашта, или још горе – пожељно је да буде све и свашта, да повлађује ниским потре - бама и могућностима просечног читаоца: да би се лакше и боље продала, да би се брже заборавила и тако отворила простор за нову, исту такву књигу-потрошну робу.

Како размишљати о будућности Српске књижевне задруге, имајући све ово на уму? Ни сада, вероватно, нема другог начина осим оног који је примењиван толико пута у прошлости: памтити и сабирати све вредно из културне баштине, српске и светске, али и помно ослушкивати савременост и бити отворен према млађим, даровитим писцима, који се оглашавају из свог времена, који су у свој списатељски дар интегрисали доминантне кодове и културолошке обрасце савремености, по цену да се понекад и промаши. Задруга не може опстати ако се затвори у тврђаву високих естетских и научних критеријума, а одвоји од живе стварности, са свим њеним захтевима, па и оним деструктивним. Свакако, не на начин да им повлађује и да их афирмише, али ни тако да их игнорише.

Настала као изданак идеје националног интегрализма, Задруга и у будућности мора имати живу везу са деловима нашег народа који живе у расејању, посебно у Републици Српској и Црној Гори, и то у два аспекта. Прво, мора бити отворено за српске писце са ових простора. Друго, књиге из Задругиног Кола, као уосталом све књиге штампане у Србији, морају бити у књижарама Републике Српске и Црне Горе. Тамо их, нажалост, одавно нема, или се налазе у занемарљивом броју, захваљујући до вијању и напору појединаца. А то не би смело да зависи од појединаца – од њихове довитљивости, али ни од њиховог родољубља. То мора да реши држава и њена културна политика. Тога, нажалост, данас нема ни у назнакама.

Ово су, у најкраћем, моменти које морамо имати у виду ако желимо да Српску књижевну задругу и њену велику идеју сачувамо за наше потомке. Као што су је наши претходници чували за нас.

(Изводи из реферата са научног скупа: Коло Српске књижевне задруге као огледало развоја српског језика и књижевности, одржаног у СКЗ, 23. јуна 2022)